Uopšte se ne slažem sa onim 'muškarci varaju samo sa devojkama koje su gore od njegove sadašnje'. Bivši dečko me je prevario s jednom devojkom koja je i lepa i zgodna, uopšte ne izgleda 'lako', i ni u kakvom smislu nije 'gora' od mene. Ja nju ne krivim, nije me ona prevarila već on i on je jedini krivac za to. Možda čak nije ni znala da je on tad bio u vezi. Sve u svemu, varaju osobe koje su go*na, a to sa kim će te prevariti ništa ne znači.
Izašli smo u klub na provod i piće, nas trojica momaka od 33, 34 i 35 godina. Neke klinke su stale uz naš sto, po mojoj slobodnoj proceni oko 19 godina, sve dok jedna nije rekla da ima 21 godinu. Pitaju nas koje smo godište, mi naravno kažemo istinu i jedna od njih nam se smeje u facu i kaže ''Alo penzioneri, Dnevnik 2 prošao, a vi još niste legli? Zvali iz staračkog doma i kažu da im fale trojica, mora da ste vi''. Nisam mogao da verujem šta sam čuo. Zar ja u 35 godina da se osećam kao deda samo zato što jedno dete to kaže? U šali joj kažem da malo skrati jezik i da će negde nadrljati zbog toga, a ona mi prilazi i šapuće ''Nemaš pojma šta sve mogu da uradim tim jezikom''. Kasnije mi je i praktično pokazala, ali mi je i dalje glupo što je morala da pravi one insinuacije samo zato da bi dobila moju pažnju iako mi je priznala da su stale uz naš sto jer sam joj se dopao na prvi pogled, ali je mislila da sam mnogo mlađi.
Ne želim da plaćam ćerki fakultet jer 1. Nisam u obavezi da je više školujem, fakultet nije obavezan 2. Punoletna je, može da se zaposli i zaradi za svoj fakultet, ali neće jer je mrzi. E pa srećo, i mene mrzi da ti plaćam nešto jer si nesposobna da se sama sebe sad izdržavaš.
Moja mama se ljutila jer sam se udala sa 24 godine, nakon 5 godina veze, jer je smatrala da je rano, mada vremenom se pomirila s tim. Naljutila se kada sam sa 26 rodila, jer rano je. Mislila sam da će je i to proći, ali ne prolazi. Unuku neće da vidi, kada je pomenem, samo promeni temu, nije ni jednom pitala kako je, ako se ne daj bože požalim, krene da se našlađuje i sva srećna govori "rekla sam ti ja". Kada sam srećna i hoću da podelim s njom nešto lepo vezano za ćerku, ona mi ne veruje da sam srećna, već odmah krene "lepo, ali videćeš ti, zažalićeš što si rodila". Prosto ne mogu da verujem da jedna majka tako razmišlja, samo zato što nisam rodila sa 30 kao ona. Ajde ja, ali šta je dete krivo, pa ne može da je vidi ni na slici? Neće ni znati ko joj je baba.
Devojke, čuvajte se momaka iz inostranstva poreklom sa Balkana. Lažu da ne mogu nikog da upoznaju za brak i stvaranje porodice već žele dobru devojku iz svog rodnog kraja. Istina je u većini slučajeva da traže naivnu, da rodi decu, bude sluškinja, zavisna od njega, bez plate i posla, da ne zna jezik u stranoj državi, da manipuliše kako hoće, dok je vara i ponižava ona nema kuda, pogotovo sa decom. Ako ste prešle 30tu, 35tu godinu nikako se ne udajte i ne gledajte to kao zadnju šansu, ostanite same i srećne. Ako baš toliko želite taj brak, onda pre odlaska naučite strani jezik da brzo nađete posao i ne budete na cedilu. Nemam još dece i tek sad vidim da sam udata za đavola, nemam ni kud ni kome... I jako mnogo ima naših žena ovako ko ja ovde...
Imam 24 godine. Radim u firmi 5 godina i plata mi je 70000 dinara. Već 4 godine mesečno polovinu svoje plate uplaćujem u humanitarne svrhe za decu obolelu od raka. Mnogi mi kažu da nisam normalna i da te pare treba da trošim na sebe, ali ja jednostavno ne mislim tako. Mnogo me pogodi kada čujem da nekom za lečenje treba po 100, 200 hiljada evra a porodica te pare nema. Zdravlje je najveće bogatstvo, to što ja radim ispunjava mi dušu i srce i čini da se na neki način osećam korisnom.
Istinski volim i poštujem svoje roditelje! Iako imaju skromne, prilično niske plate i ne lake poslove i iako nikada nismo otišli na more, imali automobil ili moderan TV, uvek su se trudili da bratu meni omoguće pristojnu odeću, obuću, životni prostor, mogućnost fakultetskog obrazovanja. Nikada ih nismo lagali, nikada im nismo prećutali problem koji imamo. Uvek su otvoreno pričali sa nama, uvek su nas podržavali i savetovali i, iznad svega, verovali u nas. Hvala im što su nam usadili prave vrednosti i što su nam omogućili predivno, bezbrižno detinjstvo.
Rintao sam kao konj šest godina skoro za džabe jer sam celu platu davao sestri koja je studirala Filološki. Moji su bili u fazonu ''Ajde sine, ti si stariji brat i moraš da joj pomogneš''. Kada je završila faks mislio sam da je to kraj izdvajanja moje plate za nju i da ću konačno uspeti i malo sebe da obradujem kad ne lezi vraže, gospođica hoće da živi u Beogradu iako je našla neki krš posao gde sa platom ne može ni stan da plati, a da do kraja meseca ne jede samo kečap i hleb. Moji opet popuju ''Pomogni joj, ovde za nju posla nema, tamo je veliki grad sigurno će naći nešto bolje''. Nije našla ništa bolje već punih pet godina što znači da ja 11 godina u zbiru radim za njeno lenjo dupe. Jednom sam otišao kod nje u Beograd i kako je bilo vrućina oznojio sam majicu, dam joj majicu da baci u veš mašinu da opere, a ona mi kaže ''Beži bre, peri na ruke, nisam ti ja sluškinja''. Da nema roditelja odavno bih ja nju otkačio jer je i kao mnogo mlađa bila ovako bezdušna.
Ostavila sam muža jer me je prevario. Njegov vid manipulacije je bio toliko nizak, rekavši mi da time što neću da mu oprostim prevaru upropašćavam dva života- njegov i svoj, i da ćemo “zbog mene” celog života biti nesrećni. Pošto mu to nije uspelo posle par dana me je nazvao i rekao da ću videti posledice svoje greške što mu nisam oprostila, jer će meni iz inata oženiti drugu ženu, a da ja imam dve opcije - oprostiti ili upropastiti nam živote. Neka mu je sa srećom ali ja smatram da sam se spasila!
Prije 8 mjeseci sam skoro izgubila brata. Urođena mu je mana u srcu, iako se aktivira tek toliko da se osjeti vrtoglavica i teško se diše, njemu se aktivirala onako kako se događa samo svakom milijuntom pacijentu. Srce mu je stalo, i u 11 minuta je i mozak ostao bez kisika. Umro mi je na rukama, možda bi i sada bio na nebu gore da ga nisam oživljavala. Pravilno pružena prva pomoć ga je spasila. Dva tjedna prije tog sam polagala prvu pomoć u autoškoli. Sve se savšeno pošložilo. On sada gazi osmi mjesec prirodne kome, preživio je teške dvije operacije koje su bile 'ili ili'. Svakim danom su neki sitni pomaci. Svi vjerujemo u njega i divimo se njegovoj borbi. Ima tek 12 godina, cijeli je život pred njim. Tek sada, nakon ovoliko vremena se usudim pričati o tih 11 minuta koliko sam ga oživljavala i njegovih 8 mjeseci lavovske borbe. Poštujte, slušajte i volite svoje bližnje. Nikada ne znate kad mogu otići. Danas bolest i smrt ne pitaju za godine.