Ljudi, desilo mi se nešto užasno! Vraćao sam se iz škole, a osećao sam strašne grčeve u stomaku i znao sam da mi proliv ne gine, ali ipak sam se nadao da ću na vreme stići do kuće. Ali kad sam već ušao u lift (stanujemo na 9-tom spratu), više nisam mogo da izdržim, samo sam smaknuo pantalone i desila se takva eksplozija proliva svud po liftu da se to ne može rečima opisati! Velikom srećom, kad je lift stao na mom spratu, tamo nije bilo nikog, pa sam (ne brišuci dupe) uspeo da tiho otključam stan i uđem a da me niko ne vidi! Ali naravno, sad bukvalno svi u zgradi (uključujući i moje roditelje) razvijaju teorije zavere i optužuju jedni druge ko je srao (prošlo je 3 dana, lift još nisu očistili!) I stvara se jedna jako opasna atmosfera, ljudi su na ivici krvoprolića, ne znam šta da radim, da li da priznam?? Pomozite bar savetom!
Ne želim da imam decu, ali se uvek iskreno obradujem kada čujem da je neka devojka ili žena trudna, makar je poznavala i samo površno.
Planiram da ostavim muža. Zajedno smo 8 godina, čekamo bebu. On i dalje posećuje porno sajtove, dopisuje se sa ko zna kojim ženama. Da se ne lažemo ne izgledam loše, kada pitam šta mi fali odgovor je ništa. Ovaj stres ne mogu više da trpim. On treba da se leči, a ne da osnuje porodicu. Smatram da sa 32 godine nije dorastao za bilo šta ozbiljno. Čekam sledeću scenu i leti iz stana, a za mene i dete neće čuti.
Preko sajta "seksi adresar" našla sam tipa s kojim sam trebala da se vidim na noć. Ne zna se kome je bilo neprijatnije kad smo razmenili sliku na viberu i shvatili da smo zajedno išli u razred u srednjoj...
Мislim da ću ženiti curu koja mi je bila samo za zabavu, jer ju nisam smatrao materijalom za išta više, i dalje je ne smatram, ali sam shvatio gledajući kakav sam, da neću naći bolju.
Moja devojka je pozvala svoju drugaricu iz mesta odakle je ona, da dođe kod nas u Beograd, dok traje ovo stanje. Nije nikakav problem što je ona došla, radi sa nama, sve što treba nam pomaže, vrlo je kulturna, ali ima JEDAN veliki problem. Mi živimo u jednoiposobnom stanu, i imamo jedan veliki krevet, i dve fotelje, i sada ona spava između nas dvoje, ko neka mala beba. Dešava se da me mlatne nogom u toku noći, ili da ja nju opkoračim nogom. Jedno jutro se budim, devojka sa jedne, ona sa druge strane mene, zagrlile me obe. Ustao sam i pobegao na posao.. :)
Idu mi na nerve balkanska pregovaranja oko plate. Mislim da bi se pitanje Pojasa Gaze rešilo lakše. Već dva puta poslodavci na razgovorima potežu argument: ,,Ne žele da me uvrede brojkom, time što će je reći prvi". Šta to uopšte znači? Da li ja vređam njih onda svojim očekivanjima? Kako da uopšte formiram očekivanja ako njihova firma, koja pritom traži mene, neće da mi kaže nikakav okvir toga šta nudi? I konačno, koji im je đavo?
Nemam sa kim da pričam o stvarima koje me muče. Jednostavno, nemam iskrenu osobu koja će me zagrliti i reći “sve će biti u redu”.
Do kad ćemo slušati pjesme o parama, drogi, prostituciji, bahatom životu i slično...? Brinem za ovu djecu iz kvarta jer već idu pogrešnim putem.
Nekidan sam donjela posljednje stvari u stan u kutijama, tek se doselila. Krečeno, sve je bilo prljavo, stan kao da je bomba pala. Počela sam od dnevne sobe i pala sam s nogu samo dok sam to završila. Dolazi momak (koji inače ne živi sa mnom tu) i vidi koliko sam umorna i sam uzima i ode u spavaću da je spremi. Koliko je on meni pomogao ja to ne mogu da opišem, sama za 1 dan to ne bih mogla, a nisam tražila pomoć jer ipak samo ću ja da živim tu. Znala sam ja i prije da njemu nije problem bilo koji posao da uradi ali eto tad se našao u pravom trenutku i bez da sam išta rekla pomogao mi. Zahvalna sam bogu na njemu.