Nezaposlena tetka mi daje savete o traženju posla. Nezadovoljena snajka mi soli pamet o udaji. Namrgođena komšika mi prebacuje što nemam decu, a ona od svojih ne može da odmori. Pustite me, vodite svoje živote, bolje da čekam ono pravo, nego da se zaletim kao vi. Mislim da 28 godina nije kasno ni za šta...
U vezi sam sa curom sa kojom nikad nisam planirao da ću biti. Javio sam se čisto onako. Na kraju se ispostavilo da je to bila najbolja stvar koju sam uradio u životu. Normalna je, pametna, ne izlazi, a kad izademo normalno se obuče, ne žudi za internet slavom, ne brani mi ništa, nije ljubomorna. Stvarno je nevjerojatna.
Ma koliko godina da imale i kako god da izgledale, raspuštenice nikada nemaju istu vrednost kao nevine devojke.
Čitam kako devojci religiozni roditelji ne daju u 22 godine da sa svojim parama ide na more sa dečkom. I to mi je tako surovo. Moja najlepša sećanja u priodu 18-21 su nastala na moru sa devojkom. Više nismo zajedno, ali ta prelepa sećanja ostaju. Naježim se kad pomislim da bi nam to bilo uskraćeno da su njeni roditelji želeli da joj nameću verska pravila.
Jednom sam otišla u društvu bivšeg momka na more, tadašnjeg ostavila kod kuće da me čeka, a na moru našla potpuno novog. E to su bila vremena. 😂😂😂
Kajem se što sam na početku veze bio kreten prema devojci, smatrao je za kombinaciju, izlazio i s drugim devojkama, dok me je ona čekala, kasnije prolazivši kroz neke životne situacije sam shvatio koliko je pre svega lojalan prijatelj bila prema meni, a onda i ljubavnik, partner i sve ostalo. Deo nepravde sam ispravio kad sam je pitao i zvanično da mi bude devojka i svojom promenom, trudim se svakog dana da budem bolji i ne plašim se prevare možda sam zaslužio da i ja patim, plašim se da bez nje dočekam jutro. Koliko god o sebi držim sliku opasnog, snažnog i nesalomivog muškarca koji ne mari za druge, njen osmeh ili suza mogu da me slome i opet sastave... Shvatam da želim život s njom i mislim da ću je uskoro zaprositi.
Kada sam bila mala, volela sam da se igram sa decom iz komšiluka. Kada su oni dolazili kod mene, ja sam sa njima delila sve ono što ja jedem, hranu slatkiše itd. Tako me je mama učila. Sećam se kada sam ja otišla jednom kod njih i njihova majka je dala samo njenoj deci sladoled, meni nije. Ja sam sedela i gledala ih kako jedu, ona je to posmatrala. Još uvek me to boli kada se setim. Naravno danas se ta žena čudi zašto joj se ne javim kada je vidim, ali ne zna da se ja svega sećam. Sada sam udata, kada budem imala svoje dete, učiću ga da deli sa drugom decom kao što je moja majka mene učila.
Prošle nedelje smo drug i ja negde oko 3 ujutru na Brankovom mostu naišli na jednu devojku koja je delovala tako pogubljeno. Pitali je da li joj treba pomoć, sat vremena nije mogla da sastavi normalnu rečenicu na kraju je rekla da je došla da se baci sa mosta. Razlog što je htela da se ubije je jer je izgubila porodicu nedavno i ima rak. Sedeli smo sa njom do zore dok nije malo došla sebi i onda je odveli kući. Kaže da nema nijednog prijatelja da pozove da bude sa njom, i nijednog člana porodice. Došao sam sutradan da je nađem, saznao od komšija u kom je stanu ali ona ne otvara vrata kad zvonim, nisam ni siguran da li je unutra. Evo prošlo nedelju dana ja samo o njoj razmišljam da li se ubila. Prijavio sam policiji da oni provere, a ja sam išao još par puta da vidim da li će otvoriti ali nije.
Odličnu učenicu naše škole, deca nisu mogla da smisle, to je išlo tako daleko da su neprijateljstvo prema njoj iskazivali i na časovima. Ona je sada jako uspešna, prelepa, uvek ljubazna i u kontaktu sa nekima od profesora. Morala sam je pitati zašto, zašto je nisu voleli? I dobila od nje lekciju, odgovor je bio: Profesorka, da sam se trudila da odgonetnem klupko njihove mržnje i danas bih bila na početku, zaobišla sam klupko, išla svojim putem i danas sam to što jesam. Njihovo klupko nije imalo početak, a nema ni kraj, zato oni u njemu žive i danas su isti kao pre 10 godina, i biće isti za još 10. Neko hoda pravo, a neko se vrti u krug.
Prije 4 godine bila sam kuma na vjenčanju. U to vrijeme radila sam za minimalac, 250e. Roditelji također rade za minimalac tako da sam sve sama financirala. Cijelu ušteđevinu od te jadne plaće sam potrošila za svatove, ni dinar nije ostao da potrošim na sebe. Kumi sam pomogla sve što sam mogla, kupila korisne i kvalitetne poklone, radila dekoracije s njom iako sam bila mrtva umorna od posla. Sada je ovakva situacija- ja se njoj javim svakih 5 dana, ona odgovori kratko da me riješi s liste. Jednom u mjesec dana se ona sjeti da pita kako sam ja. Iako su dobro situirani, za rođendan se ne trudi da kupi neki koristan poklon, uglavnom budu neke gluposti koje mi ne koriste iako ja njoj uvijek uzmem nešto korisno. Kada sam prvi put išla u njihovu kuću, uredno sam donijela i poklon za useljenje počastila me malom činijom smokija iako je za muževe prijatelje, inače isto dobro situirane pripremila večeru. Osjećala sam se baš jadno. Žao mi je truda, vremena,muke i novca koji sam potrošila na nju.