Ja sam jedna od onih koje su u braku sa "nasilnikom" i ne žale da odu. I da, bio je ovakav i u vezi. Nakon prvog udarca sam ga ostavila, ali on nije odustajao, ponovo je bio onaj sa početka veze u kog sam se zaljubila, koji me je osvajao, poklanjao mi pažnju i bio romantičan. Ponovo sam se zaljubila u njega i vratila mu se. Ubrzo su opet usledili udarci, ali bi posle svakog bio tako divan prema meni da sam mu se uvek vraćala. Možda sam izmanipulisana, ali nebitno mi je. Koliko god da me istuče, ne smeta mi jer znam da posle toga sledi ona njegova nežna i divna strana. Onda slede izjave ljubavi, pokloni, poklanjanje pažnje kao nikad ranije i osećam se tako voljeno. Zbog te njegove strane sam se i udala. Na batine sam navikla i ne smatram ih nečim lošim jer znam šta posle sledi. Lepo mi je i srećna sam, samo mi je žao ljudi koji prebrzo osuđuju bez da znaju celu priču.
I posle 20 godina braka žena mi se zacrveni kad joj kažem da je lepa 😊 💓
Imam 19 godina, automehaničar, radim kod oca. Sad sam u selu kod babe i dede. Ima non-stop nešto da se radi, ali i raznih zanimacija kojih nema u gradu. Radio sam, ali i uživao. Kosio, radio nešto oko traktora i kola sa dedom, konačno naučio da umesim hleb i pomuzem krave, klao i šurio svinje(vegani i vegetarijanci stop), spremao jelo, čobanisao, babi namestio kredenac, cepao drva za šporet, šišao ovce, raspremio kuću, popravio i ofarbao ogradu, vukao seno, svašta nešto. Malo jahao i igrao sa psom. Sad shvatam sve ono što je dr Miroljub govorio za život na selu i san. U gradu sam stalno kukao, bilo mi je dosadno, ležao sam posle ponoći... Sad ne mogu miran, a u devet sam uveliko u dubokom snu. Budim se u četiri odmoran i ustajem odmah da založim vatru. A dok jašem, osećam se kao vitez. Osećam se zdravo i živim punim plućima. Volim ovaj vazduh, ovu vodu, ovu lepotu koju gledam svako jutro kad se probudim. Ali najpre mi je drago što bar malo pomažem babi i dedi.
Sa 18 godina sam doživjela prvu ljubav. On mi je bio prvi poljubac, prvi dejt, prvi seks, prvo sve. Porvijedio me na najbrutalniji mogući način da i dan danas zadrhtim kad ga vidim. Nisam osoba koja pati i plače, pa sam nastavila sa životom odmah nakon raskida. Posvetila se fakultetu, vjerovala u ljubav. Bilo je debila, naravno. Bilo je svega, ali zaljubljenosti nikada. Tog osjećaja da mi zadrhte noge nikada.
Sasvim slučajno upoznam jednog dečka u domu koji je ostavio snažan utisak na mene. Toliko je opis mog tipa. Pametan, smiren, opušten, zanimljiv, ljubazan, kulturan i pri tome lijepo izgleda. Svaki put kad se sretnemo izgubim se kao malo dijete. Progovorimo po neku, zezamo se. Jednom smo i sjedili na terasi i pričali... No, on ima djevojku. Sve i da sa njegove strane ima nešto, ne bih nikada ni pomislila da rasturim nekome vezu. Ne mogu uticati na svoje emocije - kojih definitivno ima - ali na postupke mogu. Drago mi je samo da je neko probudio taj osjećaj u meni. Eto.
Neka pijatna devojka izlazi iz taksija, zveckaju kovanice od 20 dinara, udaraju o trotoar, krče kao moja prazna creva. Kupim ih neprimetno i idem preko puta u pekaru da kupim hleb da jedem. Gazdarica pekare me je videla i ponudila mi je posao da čistim na crno 3 sata svaki dan. Držite mi palčeve, sutra je moj prvi radni dan. Roditelji su mi nedavno poginuli, u košmaru sam danima...
Kad vidim da se neko zove Marko, odmah mi na pamrt padne misao koliko su mu roditelji bili nekreativni, lenji ili nezainteresovani. Dati sinu ime Marko je isto kao dati ime papagaju Kića...
Priznala sam mu prevaru. Očekivala sam izliv besa, ljutnju, uvrede (što i jesam zaslužila). Umesto toga, samo me je zagrlio, poljubio u čelo i rekao "želim ti sve najbolje". Osećam se kao smeće.
Dolazi jedna koleginica na posao pravo iz bolnice. Na pitanje šta se dešava ona kaže... Onaj moj muž sinoć došao kući i kaže hoće razvod. Ja ga pitam zašto a on kaže da se zaljubio u drugu ženu, već mesecima se viđaju i on bi da se razvede i oženi nju. Na to ja njemu kažem, ma idi čoveče, ja sam u vezi sa jednim čovekom već pet godina pa neću da se razvedem a ti tek nekoliko meseci...Čovek doživeo infarkt ...
Radove na kući, koji ne bi smeli da traju više od mesec dana, završavam već 4 meseca, jer su majstori u Srbiji postali neverovatno bezobrazni. Lažu, kradu materijal, ne poštuju rokove. Da bih dobio kvalitet kakav želim i kakav plaćam, moram da budem non stop sa njima ili da ih vraćam više puta da isprave radove, što naravno mene košta.
Dvojicu sam oterao i nisam im platio i neću im platiti dok drugi ne završe njihov posao. Platiću im tek kad ovi završe i ispostave svoju cenu, pa ovima šta ostane.
Ne vredi, morao sam i ja da postanem bezobrazan, da bih se uopšte uselio u svoju kuću. Ko preživi majstore u Srbiji, preživeće sve!
Imam 44 godine i trudna sam. Svi koje sretnem govore da sam luda što sam se kasno udala i što ću ,,roditi matora", a muž i ja smo presrećni. I da, mogla sam da se udam ranije za nekog prostaka, nasilnika ili seksistu, ali sam bila hrabra i čekala. U petak muž i ja napuštamo Srbiju, jer ne želimo da naše dete odraste negde gde žene unižavaju.