Moj najbolji drug, danas inženjer sa zavidnom karijerom, kroz srednju i fax je bio ismejavan zbog izgleda. Zbog toga je uvek ostao nesiguran, iako je kasnije dosta radio na fizičkom izgledu, ostale su mu traume zbog svega što je prošao. Jednom smo sedeli u kafiću, kad nam je za stol prišla devojka koja mu je na papiriću dala svoj broj i rekla: "Znam ti samo ime i prezime, ali mislim da si daleko najjači frajer u gradu..ovo je moj broj, ako želiš javi se." i otišla. Tad smo od konobara tražili da mu donese vode i šećera jer se radi o curi kojom je on bio očaran i koja je važila i još važi za najlepše u gradu. Trebalo mi je par dana da ga uverim da joj se javi i da ja nemam veze s njenim potezom (zaista nisam imao, ali je on sumnjao jer je samo meni pričao o njoj). U subotu sam im kum na venčanju i iskreno sam presrećan zbog njega. Još više sam njoj zahvalan što je od njega napravila srećnog čoveka i izbrisala mu traume i nesigurnosti koje su mu stvorili loši ljudi.
Imam brata blizanca, majka nas jedva raspoznaje a kamoli neko drugi. Prošle godine ja konkurišem za jedan posao i pozovu me na razgovor, a posle razgovora i lekarskog pregleda počnem i da radim. Maltene od prvog dana smo on i ja počeli da se menjamo (jedan dan on ode na posao, jedan ja) pa smo tako zajedno učili i obojica podjednako savlađivali mašinu na kojoj radimo. U početku je bilo veoma lako jer smo slabo komunicirali sa novim kolegama pa smo se obojica fokusirali da jedan drugom prepričavamo šta smo tog dana radili na mašini. Ne znam zašto, ali moj brat je počeo da se intezivnije druži sa njima i sve mi je teže da očuvam privid da smo jedna te ista osoba. Kolege su već primetile i pitale me zašto sam jedan dan u super raspoloženju, šalim se sa njima i idemo posle posla na pivo a narednog dana sav ćutljiv i distanciran. Vadim se na promene raspoloženja, ali ne znam dokle ću tako jer ovaj moj ludi brat ne planira da prestane da se druži i kaže kako bolju ekipu nije imao u životu.
Ostavila sam dečka, jer bukvalno svaki drugi dan zaprati neku random devojku na instagramu. Osudjujte me do sutra i govorite mi da su društvene mreže glupost, ali ja jednostavno nisam mogla to da gledam. Nikad mi nije dao objašnjenje zašto to radi i svaki put kad mu kažem za to drndao se na mene. Meni prosto nije normalno da ti, kao zauzet dečko, imaš potrebu da dodaješ devojke i pratiš im profile. Ja prva nekam potrebu da dodajem druge muškarce. P.S. Ali zato je sebi davao za pravo da meni prigovori za svaki postupak i da ljubomoriše. U suštini, videla sam da nismo ravnopravni u vezi i prekinula sm.
Pre petnaest godina, maja 2004., majka i ja razgovaramo o teškim i ozbiljnim temama, i ona tužno meni veli: "Eh, sine moj, da nije ove bolesti [imala je karcinom] zbog koje sam prodala sve svoje zlato i vrednosti, osim stana nemam ti šta ostaviti, da me se sećaš". Ja ti istog trenutka kažem njoj da sedi tu i ne mrda. Sednem u auto, skoknem do kuće po suprugu, u školu po troje dece, i usput sam zgrabio i fotografiju pokojnoga oca iz svoje sobe. Natrag do majke svi kolektivno, posedamo u dnevni boravak, škljoc fotoaparatom, trk do foto-studija da se izradi fotografija u tri primerka, donesem nazad do majke, i zamolim da se svi zajedno potpišemo na slike sa datumom. Na desetogodišnjicu, 12.05.2014. sa svoje pedeset i tri godine te fotografije poklonih svojoj deci, kao uspomenu na njihovu tad već pokojnu baku. Danas imam osmoro unučadi, i želim da odradim istu stvar sa njima. Razlog je jednostavan - dijagnoza mi je karcinom prostate koji se agresivno širi ka plućima. Godina maks.
Juče čekam da pređem preko pešačkog i jedan deda koji je čekao sa mnom samo padne kao pokošen. Odvučem ga u hladovinu, skupilo se još sveta i deda mi daje telefon da pozovem Hitnu Pomoć. Pozovem ja, a dežurni sa druge strane me pita koliko potencijalni pacijent ima godina, pitam dedu a on kaže 83 godine. Kažem ja ovom da je 83-godišnji starac u pitanju, a on mi ladno odgovori da za tako stare ljude ne šalju ekipu i da ga dovezem ako mogu. Iznerviram se opasno, ali nisam hteo da se raspravljam nego pozovem opet, ali sa mog broja, malo izmenim glas, i prijavim samog sebe da mi nije dobro. Dežurni me pita gde se nalazim i koliko imam godina i kada sam mu rekao da imam 34 rekao je da se ne mrdam i da ekipa stiže za dva minuta. Kada su došli i pitali ko je zvao ja pokažem na dedu i zajedno ga sa zbunjenim doktorom i medicinskim tehničarem ubacimo u ambulantna kola. Kasnije me deda zvao da mi se zahvali, hvala bogu ništa mu nije bilo samo mali toplotni udar.
Ortak koji je pre 6 godina otišao u Ameriku, poslednje dve godine drugu, drugarici i meni, šalje 1000 dolara. Dakle svakom po 333 dolara.
Kaže da nije zaboravio kako niko od nas nije imao tj naše porodice i hoće da bar malo pomogne. Iako smo mu rekli da ne mora zbog nas da se cima, malo smo se i snašli, zaposleni smo nas troje, on ipak šalje, redovno.
Kaže, uskoro se vraća i dok je tamo, slaće novac.
Nije se desilo da prođe 5-i u mesecu, a da novac nije legao na račun. I tako poslednje dve godine, zapravo 26 meseci. Šta reći, sem BRAT i LEGENDA!
Svim devojkama koje obriju noge jednom u 7 dana i uživaju u glatkoj koži, a onda pričaju kako dlake nisu problem, kako smaramo sa dlakama i preterujemo, poručila bih jedno. Neka zamisle da obriju noge i pola sata smiruju crvenilo. Ako im se posreći tog dana, neće imati bubuljice, ali iritacija je obavezna. Nakon samo par sati (da, par sati), kreće svrab, kreću da izbijaju dlačice. Noge na dodir kao kaktus. Već par sati kasnije još gori svrab koji se ne može izdržati, samim tim još veća iritacija, bol. Krema za depilaciju ista priča. Depilacija voskom ili šećerom nije opcija jer onda lečim bubuljice danima a i čak i nakon depilacije, porastu za dva-tri dana, tako da se i ne isplati. Za laser nemam novca. Videla bih vas na mom mestu. Lako je reći da smaramo i da je to nebitna stvar, ali sigurno nijedna od vas ne bi šetala sa dlakavim nogama, niti bi volela da je dečko dodiruje takvu, niti bi nosila duge pantalone leti i odrekla se plaže.
Deka mi je preminuo dan pred ispit. Sutra dan sam otišla na ispit i dobila 10. Roditelji me osudjuju i tvrde da sam trebala ostati kod kuće a ja sam taj ispit položila u čast svom deki koji mi je uvek bio velika podrška.
Ja sam tetka iz inostranstva, tek sam 8 meseci van Srbije i ništa od para i poklona neću dati onoj deci koja su me ko najgoreg neprijatelja blokirala na društvenim mrežama. Ne pišem glupe komentare, nisam naporna, samo želim da gledam vaše fotke jer sam daleko i viđamo se svake druge godine. Imam 32 godine nisam glupa da ne vidim i ne proverim kad mi nedostajete da sam u blokadi.
Želim curu koja vodi normalan i zdrav život bez cigareta, droga i opijanja svaki vikend da ne zna za sebe, koja je preko dana dama a preko noći vrag u pozitivnom smislu, koja voli gledat filmove, kojoj je bitnije kakav sam ja kao osoba nego šta imam od materijalnih stvari jer je to prolazno i ne čini ljude sretnim možda pruža kratkotrajnu sreću ali ljubav je vječna.