Sestra i ja smo oduvek različite. Uvek je bila problematična, loš đak u školi, studirala neku bezveznu višu školu, kupovala seminarske i na kraju i diplomski. Nikada nije stvarno radila, roditelji joj na kraju otvorili prehrambenu prodavnicu u selu nadajući se da će tu makar uspeti. Nije uspela. Moraće da prodaju njivu da vrate dugove koje je ko zna kako napravila. Sa druge strane, ja sam uvek bila dobra i poslušna, radim, udala sam se, primam platu. I nikada od roditelja nisam dobila ništa. Muž i ja smo u kreditima jer pravimo kuću, odgajamo decu, radimo dva posla. I kad pitam a gde je meni njiva roditelji kažu - šta hoćeš, ti nemaš probleme kao tvoja sestra! Pa nemam, jer ih ne pravim! Pukla bih od muke zbog toga!
Mama mi pred svaki ispit kupi nešto. Pred prošli rok kupila novu torbu, pre toga kaput i šal, onda sandale, novu posteljinu, romane koje volim itd. Evo sad mi je kupila bundu i dijamantski prsten. Mene zaista bude sramota kad posle svih poklona dođem kući da im javim da sam pala ispit a mama onda kaže- ma u redu je sine naučićeš za sledeći rok ajmo na letovanje. Mislim da su joj svi pokloni kao motivacija za učenje al meni bi bilo lakše da se žena dere na mene kad padnem nego da je toliko fina. Evo još jedan ispit ostao valjda ću dati da žena više ne kupuje poklone nego da ja počnem da zarađujem i njoj da priuštim neka putovanja ili šta god već želi.
Najveću motivaciju za mršavljenje mi daje moj momak. Ali ne tako što trenira sa mnom, kupuje mi voće i sl., već što mi govori da će puknuti stolica na koju sjednem, hvata me za moj stomak koji mi, po njegovim riječima, služi kao šlauf da ne potonem kad plivam, govori da mi je velika gu*ica, upoređuje sa drugima itd. Inače on nije loš, ali s vremena na vrijeme pusti takve komentare. Upoznao me je s viškom kilograma koji realno nije ogroman i takvu prihvatio. Ja sam na dijeti već neko vrijeme, treniram i rezultati se polako primjećuju. Svaki put kad mi se javi želja za slatkišima ili kasnim obrokom, sjetim se nekog njegovog "komplimenta" i pojedem jabuku. Nastaviću tako još nekoliko mjeseci, a kad se skroz dovedem u red, on će da dobije nogu u du*e.
Skoro sam počela da živim sa svojim dečkom. On više nije onakav kakvog sam upoznala. Ocekuje od mene da u stanu sve bude sređeno, veš opran, osušen i popeglan, ručak uvek spreman, sudovi oprani. Kada dođem sa posla, uvek ga zateknem sa daljinskim i na krevetu. Ne može nikada da se seti krevet da raspremi. Uvek to ja radim. Jednom kada nisam stigla, i zamolila ga da on to uradi, nije hteo. Kaže da je navikao da to, pazite sad, žena radi u kući! Kada mu kažem da pospremi stan, dok spremim ručak, odmah se naljuti. I još se na sve to žali kako mu je neredovan seks. Stvaro želim da mu izađem u susret apsolutno za sve, ali isto tako želim da me poštuje. Planira da ima dete sa mnom, ali ja mislim da do toga neće doći. Ako nastavi da se ovako ponaša i nakon mog razgovora sa njim, pakujem kofere.🖐🏻
Ne mogu shvatiti momke koji zaprose curu na tuđoj svadbi..krasti trenutak mladencima, a curu pokloniti te 2 sekunde dok kaže da, jednostavno očajno, ja bih iz principa rekla NE pred svima!
Kada bih pronašao devojku kojoj nisu bitne štikle, noktići, firmirana garderoba i ostale gluposti... Devojku koja opušteno sa mnom prošeta u trenerci i bez šminke i koju će obradovati 1 a ne 101 ruža, voleo bih je zauvek... 💙
Na mom fakultetu se svaki rok izvlači drugi profesor (medicina je u pitanju). Tako da prolaz pored toga što naučiš dobro zavisi i od toga kod kog si profesora. Izvukla ja strogu profesorku i izađem skroz spremna na ispit ubeđena proći ću i dobiću lepu ocenu. Počnem da pričam svoja pitanja samo me zaustavlja i postavlja podpitanja na koja sam tačno odgovorila al me žena očigledno ne sluša, samo me odmerava kako sedim i šta sam obukla. Postavi mi jedno pitanje na koje sam tačno odgovorila i tu odmah kaže- koleginice to nije tačno, vi apsolutno ništa ne znate, kako vi mislite da studirate medicinu, mene je sramota da vas slušam. Totalno me ponizi žena i ja počnem da sumnjam u sebe dal ja zaista znam taj predmet. Izađem nakon nedelju dana na isti ispit ali druga profesorka. Prošeta me kroz celo gradivo, nema šta me nije pitala, i teoriju i kliniku i van knjige ma apsolutno svašta. Da mi 10, kaže da sam najbolje odgovarala od svih u tom roku. A ja obnavljala nisam ništa od prošlog roka...
Kada si došao u moj život bio si mi potreban. Trebala mi je očinska figura i ti si tu bio. Smatram da je potrebno biti veliki čovjek da bi neko volio i prihvatio tuđe dijete kao što si ti prihvatio mene. Kada sam ostala i bez drugog roditelja, moje majke, ti si ostao bez žene. Mislila sam da ćeš me napustiti. Ništa te više nije vezivalo za mene. Ali ti si me zagrlio i rekao 'Sve će biti dobro, uvijek sam tu za tebe'. Nisi me slagao, zaista je sve došlo na svoje. Ti nisi bio moj očuh, ti si bio moj tata. Moj tata koji mi je držao ruku na maminoj sahrani. Moj tata koji je pucao od ponosa kada sam diplomirala. Moj tata koji je plakao od sreće na mojoj svadbi. Nedostaješ mi neopisivo ali sam jaka i preživjeću i ovaj gubitak. Ti si me takvu podigao.
Deset godina smo u braku, prije toga 3 u vezi. Imao sam uvek u glavi neku viziju savršene žene, ali nisam imao pojma da takva može postojati, dok nisam upoznao nju. Od prvoga dana, ona je moja podrška, moj partner, prijatelj. Počeli smo se zabavljati dok je ona studirala, nakon godinu dana se uselili zajedno, ja radio, ona učila. Radio sam ko konj da steknem za nas, za budućnost, dolazio kući premoren, a ona me je uvijek čekala sa osmehom (i večerom), spremna da sasluša, da dodirne. Kad je diplomirala (ETF) odmah se zaposlila i imali smo gadne periode, jedva smo se sretali u stanu, ali nalazili smo uvek vremena jedno za drugo. Ona bi sa mnom gledala utakmicu, iako ne voli fudbal, ja bih s njom išao u pozorište. Kad su došla djeca, ostao sam bez posla, ona nas je izdržavala, svaki dan sam ju dočekivao sa ručkom i sređenom kućom. Sve što imamo, zajedno smo stekli. A Bogu hvala, imamo. Zdravlje, porodicu, a i ono materijalno. Ja sam došao da vam kažem kako sam ja jedan srećan čovek i mislim da je razumevanje ključ uspeha.
Student sam. Redovan. Radim 3 posla paralelno. Pokušavam se osamostaliti, otići od kuće i kupiti auto. "Nisam" sama u tome. Tu je i dečko. Ne studira. Radi posao 8h× 5 dana tjedno. Nakon posla ne radi ništa. Igra igrice po 5,6 sati i žali se da nema dovoljno vremena za sebe. Nema nikakvih obaveza u kući ni oko kuće. Od svog vremena radim čudesa samo da ga ubacim u raspored. Vidimo se svaka 3,4 dana. I to ga guši jer mu oduzima njegovo "vrijeme za sebe." Sve ovo pišem pomalo isfrustrirana nakon 19 radnih dana u komadu. Isfrustrirana jer shvacam da, iako bih voljela, nije on kriv nego ja. Kriva sam što nisam izabrala partnera ambicioznijeg i upornijeg, nekoga slicnijeg sebi. Ne želim promijeniti nikoga, a najmanje njega. Volim ga, ali shvaćam da nije za mene i da ne dijelimo isti san. Želim vam svima koji niste zadovoljni u vezi da na vrijeme pružite dovoljno ljubavi sebi, a poštovanja partneru i na vrijeme prekinete odnos koji ne funkcionira. Zbogom L.