Moja devojka je imala problema sa štitnom zlezdom i doktori su sumnjali na karcinom. Radila je biopsiju i hvala bogu okej je. Ali nikad se u životu nisam ovako uplašio za nekog, smršao sam 10 kila dok nisu stigli rezultati. Zaljubljen sam ja u nju već dugo, ali nikad nisam bio svestan koliko mi znači. Uvek smo nekako bili zajedno, bilo nam je lepo, nismo imali nikakve velike turbulencije. Ovo je prvi put da sam se uplašio da ću da je izgubim i nisam znao šta me je snašlo.
Radila sam u jednom većem restoranu pa samim tim i veći kolektiv. Jednom mesečno su nam dolazili klinci na praksu. Među njima je bio jedan mali 15 godina samo što je upisao srednju. Imao je grbu na leđima što mu je otežavalo da podigne ruke i spusti nešto sa neke više police. Svi smo se trudili da mu olakšamo kada radi prvu smenu, tako da uvek sve ostavljali na donjim policama, donjim frižiderima. Međutim u tom kolektivu je bila jedna veštica, koja je namerno svako veče sve što je mogla da podigne na najvišu moguću policu to radila. Jedno veče uzela čak i merdevine kako bi popela neki sir na vrh police, oklizne se i polomi ruku. Jbg Slađo neko ipak gleda…
Smatram da su danas žene daleko kvalitetnije od muškaraca. Evo moj primjer. Svaka cura koju poznajem i sve moje prijateljice i kolegice s posla su zaista lijepe, većina ih vježba, drži do sebe, sve su visokoobrazovane i rade, a i sve koje nisu završile faks rade i fino zarađuju. Većina je položila vozački, mnoge su kupile sebi auto, a one koje nisu uskoro će. Svaka zna kuhati, uredne su i normalne. A realno na prste jedne ruke mogu izbrojati muškarce koji imaju sve ovo.
U vezi smo godinu ipo. Volimo se, lijepo nam je. U zadnje vrijeme sve više pokreće tema zajedničkog života, braka, djece. Da napomenem da trenutno i ona i ja živimo sa roditeljima i imamo po 25 godina. Ima jedam mali problem u našem odnosu, a to je da ja nju finansijski teško mogu ispratiti. Ona radi u struci i zarađuje oko 2000 eura, dok ja radim prosječan posao za 700. Nisam neki kompleksaš, ali mnogo bi mi teško palo sjutra dan u zajedničkom životu da ona izdržava nas i plaća većinu stvari, nekako bih se osjećao jadno kao muškarac. Njeni zahtjevi su veliki, shodno njenom primanju, dok je za mene to nedostižno. Inače i ona potiče iz bogate porodice, dok sam ja prosjek. Bojim se da bi u jednom periodu života poželjela nekog ko će moći da je prati i ostvari sve što poželi, jer nije skromna ni malo. Dok sam ja inače i po prirodi veoma skroman i nikad nisam patio za luksuzom kao ona.
Napokon sam se odlučila za kupovinu svog stana, dobila priliku s financijske strane, imam 31. godinu i živjela sam s roditeljima, našla sam ga i za mjesec dana bit ću njegova vlasnica. Sretna sam, još jedna velika pobjeda iza mene, samo da Bog da zdravlja.
Porodila sam se pre mesec dana i nema srećnije majke od mene. Gde god pođem ja paradiram sa bebom, iako ne moram, vučem dete u kolicima sa sobom, guram ljude u redovima, prelazim čak i ulicu na crveno, upadljivo i napadno se ponašam da svi vide da sam ja majka i uživam kad zapazim u ljudima poglede pune ljubomore i mržnje. Pa šta da vam kažem rođaci ja sam sa bebom i ja imam prednost svugde, ako vas Bog nije uskratio izvolite pa i vi paradirajte sa detetom, ja sam svoje obavila i sad mogu da radim šta mi se hoće.
Jedini sam roditelj u vrtiću koji nije potpisao saglasnost za objavljivanje fotografija deteta na društvene mreže.
Inače sam mnogima u kolektivu uspeo brzo da smestim otkaz, svi koji mi se nisu svideli i koji su puštali krila kako nešto bolje znaju i imaju oni svoje ideje i hteli su da mi otmu moje mesto, dobili su od mene svoje. Ali za jednog lika sam se trudio godinama da ga maknem, jednostavno bilo je nemoguće. Bio je bolji čovek od mene, lepši i duhovitiji od mene, bolji i muž i otac nego što sam ja. Svi su ga obožavali u okruženju, a svoj posao je radio maestralno, ja vam ne mogu opisati količinu ljubomore i besa i mržnje koju sam osećao prema njemu, ponekad bih znao i noćima zbog toga da ne spavam, situacija je čak išla i dotle da je malo falilo da se u firmi popne na viši nivo. I nakon višegodišnjeg praćenja i zapisavanja svega o njemu, uspeo sam i njega da oteram i evo već 4 meseca lakše dišem od kako sam se oslobodio mržnje koja me je jela. Sad sam ja ponovo kao nekad glavni i najbolji na svom radnom mestu. :)
Nema mi ništa ružnije nego kad neko ima pjegice po licu.
Nikad neću zaboraviti kad nam je u osnovnoj školi došao mađioničar i predstava je koštala 1€. Moji naravno 'nisu imali' taj 1€ da mi daju a što je najgore nije ih nešto posebno ni pogodilo jer otac je kao i majka bio u fazonu "nemam i ne mogu se ubiti". Da stvar bude najgora cijeli razred je išao, njih 30 samo ja ne jer "eto, ne ide mi se". Na kraju je učitelj platio za mene da idem. Kad god pomislim na to duša me zaboli...