Išla sam do lekara juče i sela na mesto u punom prevozu (označeno za trudnice). Pored mene je sedela devojka od 20ak godina. Jedan stariji čovek me je pitao da ustanem, izvinila sam se i rekla da sam trudna (3. mesec, imam mučnine i stalno sam umorna), a onda je jedna baba počela da viče na mene da nisam bolesna ako sam trudna. Niko drugi se nije ponudio da ustane, ali su me neki fini ljudi zaštitili. Uvek sam ustajala starijima i ljudima sa decom i nisam mogla da verujem šta doživljavam. Isplakala sam se kao kiša kada sam izašla iz autobusa :/
Silom prilika sam zapao u bezizlaznu situaciju. Tragično u svakom smislu, em što sam izgubio brata koji ima kćer (majka ih je napustila pre par godina), em što su moji stari da se brinu o njoj. Sa maleckom sam oduvek imao prisan i blizak odnos, kao drugi otac i često uskakao burazeru. Međutim, dete kao i ja prolazi kroz bolan gubitak (kao i naši roditelji koji ni o sebi ne mogu potpuno da brinu) i ja sam joj sada sve. Tako će biti dok potpuno ne odraste (pa i posle), međutim devojka je protiv i dovela je u pitanje našu dugogodišnju vezu i zaruke zbog male. Ako je to problem, pa to onda nije problem, još uvek ne mogu verovati da nisam primetio taj nedostatak empatije (duše). Da napomenem da je volim ali i da imam kuću da se izgubi čovek u njoj, da smo burazer i ja razvili naš neki posao i da malecka ne bi bila problem (teret) ni u kom smislu. Pritom muška ruka je vaspitava od malena i stvarno je sa 5 godinica veoma uredna i poslušna i pažljiva. Poludeću zbog svih problema više…
Pre par meseci muž i ja smo vozili tetku i brata do Bg-a na aerodrom. Njih dvoje su sedeli pozadi, a ja s mužem napred. Tokom celog puta brat reč nije hteo da progovori s nama, tetka jedva nešto malo. Kad smo stigli na aerodrom, brat je odmah otišao da bukira karte, tetka se onako ofrlje pozdravila s nama i otišla. Danas od mame saznajem da je razlog takvog njihovih ponašanja taj što je brat očekivao da on sedi napred i što su morali da plate gorivo. Oboje rade u inostranstvu i dobre plate imaju plus što su toliko natrpali stvari u kola da smo jedva i stigli zbog težine. To je poslednji put da sam nekome nešto činila i da trpim nečije debilno ponašanje. Imaš pare, plati taxi i sedi gde hoćeš.
Sa mužem planiram da dignem zajednički kredit kako bi kupili stan. Njegovi žele da nam pomognu koliko god mogu. Kada sam ocu to rekla osuo je paljbu na mene šta će meni stan kad imam kuću, da sam nezahvalna jer ne želim da živim s babom i s dedom i vodim računa o njima. Pitanje je kome će kuća pripasti jer deda ne želi da piše testament a u poznim je godinama, da se vučem sa advokatima oko toga ne želim, ako ostane ocu znam da bi me kad-tad ucenjivao da ga izdržavam kako bi je meni prepisao jer će imati minimalnu penziju a ne ume da brine o sebi jer je lenj (baba mu i dalje pere gaće). Lakša bi mi bila robija nego zajednica s njima. Ovako ću makar imati svoj mir, a i šta god da se desi jedno drugo nećemo moći tek tako da izbacimo iz stana.
Je l' normalno to što mi dečko s kojim živim zamera da sam aljkava, da sam ovakva i onakva, prljava, i slično, a ne razumem zašto. Čistim redovno, i stvarno ne mislim da je išta prljavo, ali je on ubeđen da prozori moraju da se čiste jednom nedeljno (ja mislim jednom u 3-4 meseca da je ok), da šporet treba redovno da se pomera i ispod da se čisti, da se krpe i posteljine peglaju itd, i pošto meni ne pada na pamet to da radim, a posebno mi ne pada na pamet da slobodno vreme trošim na peglanje, ja sam odmah aljkava. Iskreno me ovo sve toliko nervira i pod stresom sam (jer nonstop zamera), da sam odlučila da raskinem. Drugarice mi kažu da je to glup razlog za raskid, al' ja jednostavno ne mogu više.
Nedavno sam imala odbranu diplomskog, i razočarala sam se što od 70 ljudi kojih sam pozvala (svu rodbinu i sve kolege iz generacije) velika većina mi je donijela samo cvijeće, a neki nisu ništa ni donijeli. Samo od desetak osoba sam dobila parfem, nakit, majicu ili nešto konkretno što se meni sviđa. Ne znam jesu li ljubomorni na mene pa su samo gledali da mi kupe prvu stvar što ih je zapala.
Dok on i ja uživamo na Maldivima ona mu pere gaće i odgaja djecu. 😂😂
Moram ovo negde da napišem. Sećam se davne osnovne škole, veseli čas, deca nose slatkiše, a ja ništa u torbi nemam osim onih grickalica u obliku ribe, jedno pakovanje. Ništa više od toga. Majka nije imala novca da mi da da kupim još nešto, živeli smo od očeve plate, on je pola davao za cigare i svojim roditeljima koji nisu imali penziju. Mnogo puta se dešavalo da nemamo, po nekoliko dana nosila jednu te istu odeću, dugo nisam imala telefon. Na ekskurziju kad sam otišla, to mi je bio prvi put da vidim more. Sa 20 eura na ekskurziju, pažljivo sam trošila svaki euro. I bilo je prelepo. Želim da zagrlim to dete u sebi koje nekada nije imalo, sada ima više, ali uhvati me ta tuga s vremena na vreme. Iako to nikada nikome nisam pričala, morala sam ovde anonimno. Novac nije bitan za sreću, ali je izvor svake nesreće i tuge, posebno na Balkanu. Nemojte da se zavaravate da nije tako kad jeste. Nažalost.
Kada me suprug ostavio samu sa 2 male djece njegova majka je došla kod mene, plakala i tražila da joj oprostim. Rekla sam joj da nije ona kriva, a ona je uporno govorila da je sigurno ona kriva i da ne zna gdje je pogriješila. On je otišao sa ljubavnicom i rekao da imam mjesec dana da izađem iz stana dok se vrati. To je inace stan njegove majke koji je trebao pripasti njemu. Prepisala je stan na mene i moju djecu a njemu rekla da se tamo više ne može vratiti.
Živim sa dečkom sa kim planiram da raskinem. Imamo po 34 godine, oboje zaposleni u IT firmama, plate su nam odlične. Ali on je čovek skroz pogubljen. Radi od kuće, gde samo zaklopi laptop i spava do uveče kad završi sa smenom, kad se probudi igra igrice dok ne zaspi opet. Kad ga pitam da šetamo ne može umoran je, u prodavnicu ne zna da ode sam, očekuje od mene da kuvam, perem, i plaćam pola računa. Kad kažem hajmo auto da kupimo ne treba nam radimo od kuće, ako predložim za stan da odemo do banke da se raspitamo, ne sad treba njegovima novac. Nemamo ništa naše, a plate tolike. Svi nam pričaju blago vama ne razmišljate kako ćete, a ne znaju da je on kao duh neki beživotni! Ja tako ne mogu, želim život, želim da ga živim, da putujem, da rodim dete, da napravim nešto svoje. Kako neko tako mlad i uspešan može da bude tako mrtav i nezainteresovan?