Verovatno će me većina osuditi, ili će osporavati moje mišljenje što ću ovo napisati. Ja se vodim onim, ako ti se neko ne svidi na prvu, neće ti se nikad istinski svideti. Mene niko živ ne može da ubedi da je normalno da se neko hvali kako je par puta bio odbijen od neke osobe i da je na kraju ta osoba pristala da bude u vezi, jer se, eto, nešto promenilo. Jedino mogu da opravdam tinejdžera, nekog neiskusnog, pa i da kažeš. Ali zrele ljude ne razumem i neću nikad razumeti, džabe će pojedini da me nabeđuju u kontru. Sa nekim ili klikneš ili ne. Ne ulazi se ni sa kim na prečac u vezu, ali brate ako ide u tom smeru, a ja ti se ne sviđam, šta tu ima dalje da se traži? Jedna osoba se hvalila da je čak 10 puta bila odbijena od strane sadašnjeg partnera, i recite mi, da li je normalno da uđeš u vezu sa nekim takvim? Evo ja ću reći, nije i tačka, vi pišite svoje, ali će moje mišljenje biti zauvek ovakvo.
Uzeli smo se, rodila sam mu dete, u planu je bilo i drugo..skoro sve savršeno, brak bez svađe. I onda jedne noći nešto se probudilo u meni da mu proverim telefon (inače sam izbegavala to, znala sam da ništa neću postici time sem samoj sebi naneti bol). Nađem dopisivanje sa nekom bivšom koja je bila u inostranstvu i vraća se u Srbiju..ljudi moji one gadosti od poruka ja vama ne mogu da opišem (seksualnog tipa), dogovaranje i da se nađu kad ona sleti..tu bol u životu nisam osetila, izdaja koja me ubija, nisam mogla da udahnem vazduh, plakala kao nikad u životu..ne mogu da spavam, te slike mi se vrte po glavi čim zažmurim, ne mogu da jedem, plačem na svaku pomisao vezano za njega, plačem i kad me malog pogledam..ne znam šta ću sa sobom, i šta mi je činiti..raspadam se..molim vas ljudi ako ne planirate da u braku budete verni, nemojte ni ulaziti, nemojte molim vas..ovu bol ne bih nikome poželela..
Imam dve burme, a jednog muža. Кupila sam različite veličine, jedna mi je taman, a druga je veća za "kad oteknem" priliku.
Moj muž nema nikakve volje za seksom, čak nikada ni ne priča o tome, pratim ga u stopu, uvijek znam gdje je i šta je, ne vara me, jer ga doslovno pratim, zamislite moj život.. Nemam razlog da ga ostavim, a nikada nisam zadovoljena... Volim ga i vjerujte da je dovoljan samo zagrljaj da bih se osjećla sretno, ali ludim u glavi i sve više primjećujem da sam gora i gora osoba zbog tog nedostatka...
Smiješno mi je kad neko misli da je pametniji od mene i da može da me nadmudri. Ja sam ona koja strpljivo ćuti i gleda kako se kolo sreće okreće. Nisam najveća vjernica, ali za moju smirenost i snagu je zaslužan Bog. 🥰
Napokon sam se pomirila sa činjenicom da neću imati decu i osećam veliko olakšanje. Sve do 45-e sam se nadala, išli na vto,... onog trenutka kada sam napunila 45 godina, porazgovarala sam sama sa sobom i stavila tačku. Razmišljali smo o usvojenju, ali ljudi moji koja je to procedura, dosta toga bespotrebnog. Pa ne mogu još par godina da se stresiram i pitanje šta će biti od toga.
Uvek sam maštala da imam 3 dece. Ostaće rana na srcu i praznina u duši, ali opet hvala Gospodu što mi daje snage da prihvatim svoj život bez dece.
Za svojih 19 godina, najviše na svetu sam volela dečka s kojim nisam ni bila. Bili smo samo stranci čiji se pogledi sretnu dok ih niko ne gleda. U međuvremenu, dok je on imao devojke, ja sam patila i prolazila kroz užasnu depresiju i anksioznost. Nije verovao da sam ignorisala ostale momke zbog njega, dok nije postao jedan od njih. Idemo dalje <3
Danas sam saznala da se moje komšije, vrata preko puta, razvode. U šoku sam. Iskreno ponekad me bilo sramota od njih kad ih sretnem posle žučne rasprave sa mužem..ko reći će vidi ove ludake samo se deru. Opet mog muža takvog nesavršenog volim najviše na svetu, i on mene, tako kaže a i osećam. Kod nas su problem temperamenti, i totalne gluposti oko kojih se koškamo, nekad prođu i meseci da se ne posvađamo, al kad se posavađamo nadokandimo za sve. Već za pola sata se pomirimo, onako najslađe. A ove komšije, nikad se nije čula buka. Uvek mirni fini staloženi, uvek idu zajedno, sa decom ili bez dece. Čak im je i pas vaspitan. Da se ovakav par razvodi..ništa mi nije jasno sa ljudima.
Prijaju mi poruke i komplimenti koje dobijam na društvenim mrežama, pomažu da povratim samopouzdanje koje mi je bivši (u svemu gori od mene, izuzev u manipulacijama) urušio.
Danas kad sam išla kući hodala sam ulicom iza jednog čovjeka, nosio je dva mala trotineta i kraj njega su išle dvije djevojčice, možda do 5 godina. Pomislila sam u sebi kako je taj čovjek neprivlačan i kako je star, imao je dugu prosjedu kosu, čupavu bradu, vrlo mršav, razmišljala sam kome je on mogao biti privlačan. Onda kako sam ubrzala korak čula sam ga kako objašnjava nešto djeci, objašjavao im je sa toliko strpljenja i ozbiljnosti. Zaista me je bilo sramota mojih preuranjenih zaključaka, taj čovjek je prelijep duhom i divan otac i apsolutno mogu da razumijem zašto se njegova žena zaljubila. Svaka čast za gospodina.