Došao nam ujko koji živi u Hong Kongu u posetu. Donio svima nama po nešto, isto tako i našoj mački. Svaki dan što je bio tu joj je davao tamo neku njihovu hranu za mačke i igrao se s njome i kad je otišao mačka mesec dana žalovala, tražila ga i mjaukala. Da netko od nas umre mislim da ne bi tako žalovala.
Ljudi moji, u depresiji sam nemam volje za ništa, samo želim prespavati život, majka sam troje djece! Imam 42 godine, ne znam kud da krenem!
Umire mi prvi pas. Poklonio mi ga je otac koga više nema. Pući će mi srce.
Sva "lepota" braka mi se svela na trošenje muževog novca. Odnose imamo tek toliko da on zadovolji svoje potrebe, ne želi da izlazimo, ne želi da putujemo ni sami ni s decom, sve manje pričamo, počeo je čak izbegavati i kupovine sa mnom, ne zanima ga moje mišljenje, jako puno vremena smo razdvojeni jer on radi vani. U suštini moj brak je takav da on šalje pare, ja vamo trošim na sebe, decu, kuću. Tešim se time. Nisam sretna..
Imam još puno do penzije, ali uhvatila sam sebe da, kada povremeno budem slobodna u toku uobičajenog radnog vremena, shvatim koliko života i radosti propuštam inače, kad sam na poslu.. kako je lepo napolju, kako život ne stoji... Nemam neku alternativu, ali počinje to da me brine.
Ni sa kim se nisam družio u srednjoj, jer sam kao prvo, osećao da ne zaslužujem prijatelje, a kao drugo, da će svi i onako otići posle srednje, pa nema smisla vezivati se za njih.
Evo sad sa 27 godina nemam apsolutno nikoga.
Kad sam bio mali, bio sam kod drugara i bukvalno ga naterao da ode kod svojih roditelja da traži čokoladu, eto priznajem, sramota me godinama i sramim se tog perioda.
Kao predsjednik razreda sam dao prijedlog da besplatno na ekskurziju ide 1 učenica, 1 mjesto je uvik besplatno. 2 dečka i ta učenica su bili baš iz siromašnih familija. Priznajem ovdje da mi je glavni cilj bio da ne ide jedan od ta 2 dečka-zato jer mi je bio konkurent za djevojku, sviđao se njoj a ja sam bio ludo zaljubljen u nju. Sad smo na faksu i dalje smo skupa, završili skupa na toj ekskurziji. Mate žao mi je, kažu da u ljubavi i ratu je sve dopušteno.
Imam 45 godina supruga 39 godina. Dobili smo dečaka pre godinu i dva meseca posle gubitka devojčice na porođaju. Ja imam brak iza sebe koji se nesrećno zavrsio smrti tadašnje supruge od kancera. U sadašnjem braku dosta toga ide loše. Jedna od stvari sto mi smeta je ta što posle mog napornog fizičkog posla gde ustajem u 05:15 i vraćam se oko 17h kući supruga mi odmah daje bebu da se bavim njom. Ja sam od očeva koji misli da je otac podjednako važna figura u detetovom odrastanju ali mislim da bi trebao da imam makar malo sna kada dođem sa posla pa posle toga mogu biti sa njim dok ne zaspe. Kuvani ručak nisam pojeo dve godine a da ga ja nisam spremio. Sve to opravdavam njenim bavljenjem detetom i nemogućnosti da stigne da ga napravi. Ima tu mnogo drugih stvari. Nisam ni ja neka cvećka od silnog pritiska eksplodiram brzo pa kažem i što treba i što ne. Negde sam kampanjac kada su obaveze u kući u pitanju. Ne tražim da mi neko kaže ko je kriv već neko slično iskustvo gde su rešili problem..
Imam 35 godina i nijednu pravu prijateljicu. Onako iskrenu, sa kojom mogu pričati o svemu. Imam par poznanica, devojaka sa kojima sam okej, možemo popiti kafu, prošetati... I to je to. Pitam se u čemu sam to pogrešila u životu, šta sa mnom nije u redu da u ovim godinama nemam prijatelje...