Što sam starija to sve više vidim koliko je mama u pravu za neke stvari... A niko to ne vidi, u očima većine ona je samo histerična, nezadovljna, džangrizava žena, niko se ne zapita zašto...
Najfascinantniji su mi ljudi koji ne znaju sami da se suoče sa nekim pa šalju nekog drugog...
Radim u Kontakt centru jedne osiguravajuće kuće. Nisam mogla ni da zamislim kakvi su ljudi zapravo. Veliki deo našeg naroda koji poziva tehnički nepismen, bez strpljenja, konstantno nervozan, o kulturi bolje da ćutim, ali i dalje, najveći fenomen ostaju ljudi koji vas pozivaju u 08:01h, a vi krećete sa radom 08:00h, da li oni sede na slušalici čekajući informaciju bez koje sasvim sigurno neće doći kraj sveta?
Posle korone me još uvek dere zaboravnost tj. rupe u sećanju i loša koncetracija, vežbam je ja učenjem i čitanjem i nije da nema rezultata, ali uopšte nije kao što je nekad bilo i frustrirajuće je :( ...
Samo mi nije jasno ko naručuje hranu od ovih dostava kada su im sve od reda užasno prljave one torbe. Znaci nikad oprane spolja a mogu misliti koliko su strokave iznutra. Razumem da neko naruci neku tehniku ili hemiju, ali hranu fuj. Živa zaraza.
Voljela bih čuti vaša mišljenja, sigurna sam da vas ima sa sličnim iskustvima. U vezi smo 8 mjeseci, obožavam ga, poštujem i volim, kao i on mene. Ali smo različiti - on je vagabond, trava i cuga često ako ne svakodnevno, ne pretjeruje, ali ni ne preskače, ima svoje planove, navikao je sve sam. S druge strane je beskrajno nježan, pažljiv, pametan i zanimljiv, svi znaju za mene. Ja sam odgovorna, obrazovana, putnica i avanturistica, ali na malo softisticiraniji način. Želim supruga i nekoga s kime mogu graditi život i odgovara mi da nismo vezani za jedno mjesto. Ali me nekad izluđuju razlike, pogotovo što meni govori da sam integralni dio njegovih planova, ali zapravo ne planira sa mnom, već ga ja pratim po svijetu. Nekad pred drugima priča o svojim planovima tako da ljudi ostanu zbunjeni jesmo li uopće par, ali ne voli ako ja to isto radim. Vjerujem da ako se volimo, naći ćemo zajednički put, ali često nailazim na podigute obrve otkud mi skupa. Vide li svi nešto što mi ne vidimo?
Imao sam devojku 4 meseca i odlučila je da postane strpitizeta i ostavio sam je. Ne znam da li sam ispravno postupio, ali nisam mogao drugačije.
Dete ima zakazanu operaciju štitne žlezde za dve nedelje. Od svoje sedme godine se muči sa štitnom, lekovima su pokušavali da regulišu hormone ali kako ukinu lekove tako odmah hormoni skoče i Grejvs je i dalje tu... Meni kao da se svet srušio kad su mi rekli da ipak mora vađenje štitne, ne mogu da se sastavim. Odlučili smo da joj muž kaže jer je on bio pribraniji, na šta je samo rekla DOBRO. Ja sam je pitala kako se oseća ona je meni sa nepunih 10 godina rekla: "Mama od početka smo znali da postoji ta mogućnost, ako lekovi ne mogu da mi pomognu šta da radimo mora operacija". U isto vreme sam se osetila tako ponosno što tako mala zrelo razmišlja i tako loše što je tako mala osuđena da od sedme godine do kraja života pije lekove, a i operacija.
Zar je toliko teško biti normalan? Zašto smo sve okrenuli naopačke? Da li postoji neko ko želi pravu i iskrenu ljubav?