Osećam se glupo i tupavo. Nekako mi sporo mozak radi i svesna sam toga. Pola informacija koje čujem u najobičnijem razgovoru ne dolazi do mog mozga. Moram baš da se potrudim da čujem sve i da razumem ono što sam čula. Zaboravljam stvari. Družila sam se sa drugaricom mesecima i nisam bila sto posto sigurna koje je njeno ime i prezime. Nebitno koliko puta sam čula njeno ime i prezime, moj mozak nije potpuno primio informaciju. Kad hodam zanosim se. Ne znam kome da se obratim. Kao da mi je mozak sve tuplji i tuplji.
Imam drugaricu koja je veliki materijalista i škrtica. Cijeni ljude po debljini novčanika. Nisam ni ja gadljiva na pare, ali nikada ne bih naručila večeru, a da znam da ona trenutno ima samo za kafu. Prosto bi mi bilo neprijatno jesti, ako nisam baš gladna, a da ona gleda u moj tanjur. Ili bih naručila za obje ili bih popila samo piće. Ona to redovno radi. Dogovorimo se da odemo na piće i ako vidi da je u restoranu neko poznato društvo bogatih ona naruči nešto skupo da jede i već kad počne, pita me hoćeš li ti malo?!
Imam pitanje za ljude na poslu koji zakazuju sastanke petkom u 15h ili 15:30 (a radimo do 16h)...ko vas je to povredio pa ste takvi?
Imao sam savršen život i put kojim sam želeo da idem, čim mi je ušla u život, zatrudnela je sa mnom i sve mi poremetila.
Imam drugi brak a muž je posvećen više bivšoj ženi i djetetu, to samo meni može da se desi. Da napomenem nisam kriva za kraj njihovog braka to se desilo prije nego sam ga upoznala. Već vidim kraj u najavi neću da me neko iskorištava kao dadilju i pomoćnicu.
Skoro sam vadio zub. Dok sam čekao da zubar obavi svoje imao sam osećanja kao da radim neku izdaju, ne znam ne mogu da opišem. Bilo mi žao da to napravim, a čovek sam u 40im.
Ne želim nikad biti u vezi s momkom koji se ljubi i grli s drugaricama.
Ne podnosim kad ljudi romantizuju siromaštvo i nemaštinu i govore da tako nastaju najbolji ljudi. Tolike stvari sam postigla sama (školovala se, položila za auto, kupila auto, školovala sestru). Znam kako je kad nemaš i uvek pazim da nekog ne oštetim, nekom nešto kupim i nije to posledica toga što sam zbog siromaštva postala bolja osoba nego sam život provela stresirajući se da imam osnovno. I sad kad sam sve postigla sama, mogu reći da nije bilo vredno jer nisam imala taj luksuz da budem ni dete, ni srednjoškolka ni student već sam tad isto razmišljala o egzistenciji i radila. Hrana, odeća, topao dom, obrazovanje je osnovno što roditelj MORA da pruži zakonski, šta to meni sad sve vredi kad sam se za osnovne stvari izborila sama i to u tridesetima. Sad nemam volje ni da uživam.
Ni sa jednim dečkom nisam raskinula, već samo kažem "idemo na pauzu" i više se nikad ne javim.
Kažem supruzi da se ne svađamo pred decom i da pred njima ne psuje, ali ne vredi. Ne znam šta da radim. Preti mi da će mi oduzeti decu.