Najjači su mi ljudi koji kažu da je inostranstvo loše, skup život, strog zakon, hladni ljudi a kad vide da neko vozi dobar auto, pitaju se odakle toj osobi pare. Naš narod misli da su samo siromašni ljudi pošteni. Oni ne znaju da je srednja klasa na zapadu kao kod nas milioneri. Kod njih je sasvim normalno da čovek zaradi mnogo para.
Održavam trudnoću već mesecima, a muž nikada nije bio lenji. Sve radi preko volje i na pola. Stalno se žali da ga nešto boli, da je umoran, da ne može. Izluđuje me to njegovo odlaganje svega u nedogled.
Kažu vreme leči sve, a ja vam kažem da vreme ne leči ništa. Bol i tuga ne prestaju vremenom već naučiš da živis s tim, za praznike se sećam nekad smo se svi okupili zajedno bili smo srećni i nasmejani, a sad su ostale samo uspomene.
Sramota je čistiti WC, a nije sramota skidati se za OF! U kakvom katastrofalnom svetu živimo...
Komplekse i nesigurnosti ne leči Instagram, već stručna pomoć psiholog ili psihijatar. Nadam se da će pojedini to s vremenom razumeti.
Gledam jednu svoju drugaricu i iskreno mi nije dosta toga jasno. Gde god da idu ona, muž i dete tu su sa njima i njeni svekar i svekrva. Znači ja još nisam videla da su oni negde otišli sami kao porodica. Još i dok su bili u vezi isto je tako bilo, svugde su oni išli sa njima. Ajde okej je da odu zajedno nekad negde, ali da svaki mogući put idu i oni to mi je nejasno. Svekrva njena im sedi u kući po čitav dan i ona to trpi. Ja evo moju svekrvu volim, extra žena i imamo super odnos, ali opet tako ne bih mogla niti bi ona žena mogla verovatno.
Ne mogu da razumem to kao ti si introvert i ti ne pričaš mnogo, na pitanja odgovaraš u max 2 reči, a ovamo mene izrešetaš i pitanjima i podpitanjima kao da sam u sudnici. Iscrpljujuće je. Prijateljski razgovor treba da prija.
Ja ne verujem u flertovanja i ostale igrarije. Ako nešto želiš sa nekim ili ti se svidi, imaš jezik, pa kaži toj osobi. Sve ostalo su priče za malu decu ili loša tumačenja nečijeg ponašanja.
Mnogo mi je teško od kad mi je mama umrla. Prošlo je 3,5 godine ali i dalje osećam prazninu koju mislim da ću osećati čitav život. Toliko nas je sve razumela, opraštala, pazila na nas.. svakim novim danom mi fali na određeni način. Fali mi kao podrška, fali za razgovor, za kafu, čak i za svađu. Stariji brat je skoro dobio sina, primećujem koliko je teško ženi kad se porodi ali ona ima mamu da bude sa njom, da joj pomogne, da odmeni njih dvoje oko nege deteta… primećujem svoje drugarice koje pričaju sa majkama, savetuju se sa njima, zovu ih.. svaki put kad vidim kod nekog u telefonu “mama” srce mi se uznemiri.. Hvala Bogu da one imaju mamu, samo kažem da je meni to i dalje velika rana. Rana koja ne zaceljuje. Blago svima vama sa mamama..