Imam svoju kuću, svoja kola, dva svoja posla, svoje pare. I dalje čekam onu koja će nešto da pridonese sem one stvari u vezi. Aj ćao.
Glumim da volim njegovo dete, ali ustvari ga ne podnosim.
Od malena sam slušao roditelje i kad nije bilo po mojoj želji, i bio primoran na razne obaveze koji su mi nametali, da budem ono što su oni zamislili, da se družim sa ljudima sa kojima mi kažu, da radim posao, blago rečeno ucementirali su mi u glavu njihove obrazsce da drugačije ne znam, postao sam konj koji ne vidi ni levo ni desno.
Prije su lijepe cure imale dečke, danas dečke i muževe imaju ružne, lukave i sposobne.
Samo želim da nađem dečka da delim s nekim život. Muka mi je više od ove usamljenosti.
Upamtite, radne kolege su vam kolege, a ne prijatelji. Na kraju je uvijek bolje držati to sve na distanci...
Totalni sam propalitet a ne uzbuđujem se oko toga što je najgore, volim svoj život!
Šef je počeo da se sprda sa mnom. Nabacuje mi neke kolege. Ne znam odakle mu pravo da se meša u moj privatni život. Mene njegov život ne interesuje. Izašla sam iz duge veze i zaista ne želim ništa vezano za to. Zašto ljudi ne gledaju svoja posla?!
Često mi je mrsko otići na Instagram jer znam da ću tamo naići na sve one likove koji se puvaju što žive bogato i raskalašno, čast drugačijima.