Djevojka u koju sam dugo bio zaljubljen, a bili smo samo prijatelji, je prekinula svaki kontakt sa mnom nakon što sam našao curu... Ne znam kako da to protumačim...
Osecam se neverovatno samom čak i kada sam okružena ljudima. Imam divnog muža, prijateljice, dobar posao, nemam na čemu da budem nezahvalna. Ali opet, kada ostanem sama sa svojim mislima, osećam se napušteno kao kada sam bila dete i svima bila poslednja rupa na svirali. Ne znam zašto, niti kako da prestanem da se u mislima vraćam u detinjstvo u kome sam bila toliko nesrećna.
Drugarica i drugar bili zajedno 6 god. On sazna da ga ona vara i ostavi je. 4 god nisu zajedno, 4 god ja slušam i nju i njega kako pate jedno za drugim. Ovoliku patnju ja nisam videla ni u turskim serijama.
Danas su sve društvene anomalije lepo prihvaćene. Skretanje pažnje na nečiju gojaznost siguran poziv na linč. Gde nije problem samo izgled, već nemoć te osobe za normalan život. Lekovi za srce, pritisak...u dvadesetim postaje normalno. Pol i rod se menja kao čarape. Javno i ponosno.
Nisam muzičar a kupio sam profesionalni MIDI kontroler 🎹 da se zanimam...
Došla sam u nov kolektiv. Koleginica koja sa mnom radi mi je otvorila oči, kako život izgleda kad ti je roditelj neko uticajan, obrazovan i dobar čovek. Nisam poželela da sam na njenom mestu, meni su moji dobri, volim ih, ali kad sam čula "Ja potenciram da ćerka ima hobi ne zato da bi bila neko i nešto, već da bi upoznala prijatelje van škole" sam shvatila da mi moji nikad nisu pričali za hobi, sport, nije ih to zanimalo. Ja nisam ni znala kako je trenirati, sad mi je žao. Ili kad je rekla, da zbog njenih su se generacijski nastavila prijateljstva. Jednostavno se vidi da je njen otac sve formirao. Lep život, ljudskost među njima, prijateljstva, sve. Ona kad priča kako postupa sa detetom bude mi žao što sam bila glupa i nisam sama kao tinejdžer shvatala te stvari. Što sam bila lenja, nisam učila, povučena, nisam imala društva. I sad kad me pita izlazim li jer je i ona u mojim godinama ludovala, sramota me je reći da nemam život i nemam nikoga. Njen život skroman a bogat prelepo zvuči.
Radim na kasi i izludjuju me osobe koje dođu na kasu sa npr čipsem i baci mi i čips i novac na kasu, ja kucnem čips pa ga i ja bacim, kultura na nivou.
Celo svoje detinjstvo i teen period ja nisam kupovala garderobu, nego mi majka kupi, jer je zarađivala. Otac mi da hiljadu, dve dinara i to je! Majka u radnjama kupi šta se njoj sviđa, to donese. Jednom kao dete sam je pitala da mi kupi nešto, rekla je: nemam pare, drugi put. Više joj nisam tražila. Nisam imala džeparac da razvijem svoj stil. I kad bih kupila nešto, mama bi dramila, kao šta si ovo kupila, bacila pare?' Tako da sam nosila od onog što mi kupi ono što mi se sviđa, tipa 2-3 stvari sezonski. Danas imam svoj novac, gradim svoj stil, a ona kaže: jao, kako lepe stvari kupuješ... Da, mama! Da!
Kad sam ga pitala kako vidi našu vezu u budućnosti i da porazgovaramo on mi se smejao u facu. Nakon raskida je pričao kako je shvatio i želi da podignemo na viši nivo i kako se samo on šalio i bilo mu slatko jer sam se ja tad iznervirala i skoro zaplakala. I onda je tužan jer je on tako šaljiv a ja nisam po njemu shvatila da ustvari on je prvi i više od mene želeo zajednički život. Ti sad idi pa se sa nekim tako šali.