Imala sam vezu u kojoj sam bila jako srećna, tog dečka sam volela najviše na svijetu, to je bio najlepši period mog života, a onda dolazi raskid, rastali smo se u suzama, svako je krenuo dalje u život, međutim patili smo dugo posle jedno za drugim, kasnije uradio je nešto što me je povredilo i htela sam da mu se osvetim, počela sam vezu sa drugim dečkom, on je to jako teško podneo nakon čega je bio ogroman splet svih okolnosti i nismo se videli jako dugo jer nije bio tu, kada se vratio ja sam bila trudna sa mojim tadašnjim dečkom a današnjim mužem…
Najveća greška mi je bila što sam se udala iz osvete, volim svoje dijete najviše na svijetu ali nikad nisam prebolela bivšeg dečka…
Prejedam se na emotivnoj bazi. Umro mi je tata i ne znam kako da se izborim s tim...
Iskreno ne znam ko je smislio onu glupost da ideš po ulici i pitaš za bodycount? I ljudi svi srećni sa ponosom govore da su bili sa ne znam kojim brojem. To je toliko privatno pitanje ili sam ja totalno zaostala. O takvim stvarima pričaš sa najboljom drugaricom ili sa osobom sa kojom si u vezi, a ne sa celim auditorijumom. Još kad vidim one klinke kad kažu sa ponosom sa kim se sve talabasaju.. Tačno nam treba atomska bomba.
Meni treba žena koja je borac, lavica. Koja je hrabra i odvažna u svojim odlukama. Koja, kada odluči da se uda, to i uradi. Kada odluči da rodi, rodi. Koja polomi čašu i to bez drame.
Ne želim mamin pekmez koji stalno kuka i žali se. Ne želim igru suza, tišine ili gaslajta. To je nezrelo i toksično.
Treba mi žena koja zna šta hoće, koja stoji čvrsto, koja voli bez manipulisanja. Ravnodušna prema trivijalnim igrama, ali sposobna da voli snažno i potpuno.
Kad smo sami u četiri zida da gori, da je vatrena od strasti od ljibavi moje opijena, moja ljibav zna da opija.
Moji poljupci na njoj da ostaju ko pečat da zna čija je.
Da ne može svaki jazavac, glavić, šintar, konobar, emigrant, šef nabavke, klinac, da misli da može da je ima.
Da se ne hvali onim čime bi se svaka poštena cura trebala stideti, da je neko prskao i gde, to za ženu nije plus.
Nije problem da izađeš da se družiš, da izbaciš sliku, da otputuješ sa curama negde, ali sve u granicama normale, da poštuješ sebe, mene, porodicu.
Izbacuju mi se iz života ljudi kojima je sve "uLoGa ŽrTvE". Kada neko nije u najboljem raspoloženju i stanju, nekada jeste problem "mInDsEt", ali nekada ti osoba jednostavno prepričava nešto. Ljudi me dave sa pričom kako moram hitno da se "trgnem", očvrsnem, prestanem da mislim, da radim na sebi itd., a ja se borim predobro sa stvarima, i uopšte se ne predajem depresiji. Jednostavno normalno da ću prepričati probleme "prijateljima". U ovoj godini sam: imala abdominalnu operaciju tumora od 7cm, imala smrt u porodici, rođeni brat mi je završio u duševnoj bolnici, imala dosta komplikovan period u karijeri, veza sa momkom za kojeg sam trebala da se udam se raspala i prekinuli smo zajednički život, imala ozbiljno pojačanje jedne hronične bolesti koju imam. I opet pored svega se i sređujem, i treniram, i jurim svoje hobije, i družim se. I onda mi neko popuje kako moram da se trgnem i prestanem da sažaljevam sebe, a te iste osobe bi u mojim cipelama vrv. završile na he*oinu!
Raskinuli smo pre nekoliko meseci i juče sam ga prvi put videla posle raskida. Noge su mi se odsekle i bila sam tužna. Pozvao me je na kafu i ne znam da li da odem. Po reakciji bih rekla da i on oseća nešto, kao i ja, a ne znam da li ima svrhe uplitati se ponovo. U toj vezi sam ja izvukla deblji kraj, dok je on ispao nezreo.
Bivši mi je podigao kriterijume u skoro svakom smislu. Prvi dejt nam je proleteo, a trajao je šest sati. Imala sam osećaj da se odavno znamo, kao da sam našla šta sam dugo tražila. Odavno se kući nisam vratila tako nasmejana i puna energije. Tako je bilo lepo i kasnije, iako sam bila u neverici da mi se to dešava. Razišli smo se zbog različitih planova za budućnost, ali setim ga se posle svakog lošeg dejta. Ne znam da li ću se opet tako razumeti sa nekim.
Bivša najbolja drugarica je patološki lažov. To je išlo toliko daleko da je ona pričala da njena mama ima rak, i još mnogo toga. Ja stvarno ne razumem kako neke osobe tako lako lažu o nekim stvarima i čak i sami veruju u to, šta pokušavaju da postignu time?
Ne razumem kako su ljudi u nekom poslu spremni da rade džabe, bez ikakve zarade, ili možda sa nekom minimalnom. Kako te nije žao svog vremena, rada, nogu, ruku, muke koju si uložio da nešto napraviš da bi na kraju zaradio cifru koja je donekle smešna. To nisu u pitanju minuti rada, nego sati i sati i ako ja ne cenim svoj rad kako će drugi? Neću imati kupce? Pa i ne moram, ne moram ni da radim ono što ljudi žele a nisu spremni da plate. Zapravo, plaćali bi oni kada bi svako dovoljno cenio svoj rad onako kako treba, ovako naravno da za onog ko ga ceni pomisle da je lud i odu kod onog ko ne ceni ni sebe ni svoj rad.
Mogu imati svakog kojeg hoću sem onog kojeg zaista želim…