Ne treba čekati da se stvari dese, treba se uključiti u vlastiti život i ponekad ići i protiv vlastitih principa: prihvatiti da te prijatelji upoznaju sa nekim tamo likom iako si kategorički protiv takvog upoznavanja, otići na kavu sa njim iako vidiš da nemate ništa zajedničko, shvatiti na toj kavi da imate mnogo toga zajedničkog... zaljubiti se, zavoljeti ga, udati mu se, imati porodicu sa njim... treba dati šansu prilikama ma koliko promašeno izgledale!
Vremena se ubrzava sve više, definitivno je tako... 2020 kao juče da je bila i sva ona frka oko korone.
Jako zavidim ženama kojima nije usađeno da se bave odećom, šminkom, izgledom i pokazivanjem fizičkog izgleda drugim ljudima, naročito muškarcima. Baš mrzim što mogu da uočim razliku između jeftine i skupe torbe i da mi se skupa mnogo više dopada. Ili što imam 3 kreme sa hijaluronom za slučaj da je treća malo bolja od prve dve iako su prve dve sasvim dobre kreme. Izgled je toliko gubljenje vremena i novca, a život je kratak i ovako nas još više fokusira na materijalno.
Radim u HR u jednoj firmi. Radnici su skoro počeli da vrte priču svako malo kako u drugim državama ljudi imaju radno vreme od 6h, kako bi to bilo super da ima kod nas... Čula sam više puta, a onda je došlo i do vrha i jedan od direktora koji voli inovacije odluči da proba to kod nas. Rekao je da će da testira da li možemo da imamo radno vreme od 4h i da se sve postigne. Svi su bili oduševljeni pa i ja. Najavio nam je dan kada ćemo to probati i još pomerio da radimo od 10 do 14h da bi svi bili odmorni i siti. Pošto je bio rad 4h, podrazumevalo se da nema pauza osim za WC, samo posao i posao da bismo išli kućama u 2. Kakvo je razočaranje bilo kad je statistika pokazala da je samo 18% radnika u firmi prošlo normu da su sposobni za 4 sata rada. Ostali nisu postigli i mahom su se žalili da im je previše stresno da tako intenzivno i mnogo rade, da ne mogu tako brzo da misle.. Najveći bedak je bio ovima što mogu, ali nikada neće dobiti 4h zbog većine koja nije u stanju.
Izbegavam dojučerašnje prijatelje. Smara me da u petnaest minuta razgovora sprovodim rekapitulaciju o tome ko se oženio, ko se gde zaposlio, ko je upisao koji fakultet... I naravno uvek je obavezno ono "Čujemo se nekad i vidimo." a znamo da od toga nema ništa.
Ne mogu da verujem kakav sam ja srećnik. Sa ženom sam od svoje 16te godine, sada imam 27 i u braku smo 3 godine, imamo dete. Za sve ove godine nikada mi nije dosadila, što ovako kao osoba, što seksualno kao žena. Skoro svaki dan imamo odnose, vidi se da nisu radi reda, volimo se, pervezni smo do bola. Nemam nikakvu zamerku ni u drugim stavkama u braku. Ali ljudi moji ja vama ne mogu opisati vatru koju osećam između nas, svaki dan, iz svakog njenog pogleda ja doživljavam žmarce. Da li je stvarno tačno da je seks skoro najbitniji? Ja sam prezadovoljan muž, nikada ne bih pogledao drugu jer sve imam. Život je lep, nadam se da će ovako uvek biti. Morao sam da podelim svoju sreću.
Nervira me što sam stekla naviku da sve zapisujem kada su obaveze ili kupiovina u pitanju, pa tako čim nešto ne stavim na spisak, ja to ne uradim ili ne kupim.
Teško mi je da gledam moje dete kako se igra sa muževom familijom, pogotovo sa bratom i majkom. Dok smo se zabavljali, bili su jako nepravedni prema meni, nije im odgovaralo da gradimo svoj život i svoju budućnost, pa su krivca za to našli u meni. Svekrvine provokacije, podbadanja, ružne komentare nikada neću zaboraviti. A sada kada žele da se povežu sa našim detetom, meni je teško da prihvatim da moram da pustim nekoga koga najviše volim da se igra, mazi i provodi vreme sa nekim ko mi je zagorčavao život nekada u prošlosti...Znam da je to odnos između njih i unuka/bratanca i da dete treba da oseti i njihovu ljubav, ali teško mi je.
Nikad mi neće biti jasno zašto slavni u hollywoodu u slobodno vrijeme liče na beskućnike pogotovo kada znaju da će ih na ulici slikati paparazzi? Ne kažem da trebaju da idu u sred bijela dana našminkane i u štiklama ali kod nas da izađeš onako u grad mislili bi da si skrenuo s pameti.
Pre par godina imala sam situaciju da sam se dopisivala s jednim dečkom koji je bio iz drugog grada, skoro godinu dana. Čuli smo se i telefonom ali se nikad nismo uživo videli niti preko kamere. Iz pouzdanih izvora znam da se nije lažno predstavljao. Na kraju se sve završilo tako da smo se posvađali i presekli svaki kontakt. Ono čega se setim i što mi je neverovatno je kako je moguće da je toliko jaka hemija bila između nas. Mnogo smo flertovali, pričali o planovima da se upoznamo ali se i mnogo svađali. Obično nisam osoba koja voli drame i koja se lako posvađa ali s njim kao da nisam bila svoja. Ne smem nikom da kažem da sam se zaljubila bila u osobu koju uživo nisam ni videla jer nisam ni sama verovala da je to moguće. Shvatam da sam ga u glavi idealizovala i da postoji velika mogućnost da to uopšte nije ta osoba ali mi ponekad prođe kroz glavu šta bi bilo da smo se uživo upoznali.