Tata je kupio stan i izdajemo ga na dan. Sestra je dobila povrat novca, jer ga je prepisao na nju i kupila auto od tih para. Ona ima kraće radno vrijeme i dok sam ja na poslu ona sve počisti, dočeka goste itd. Ja sam svaki put kad sam mogla uskakala i radila, pomagala. Čak sam joj govorila da ja preuzmem SVU BRIGU vikendom i nekim danima u tjednu, da se rasporedimo. Naravno nije pristala. Počela ona da šefira kako trebam i šta, da naređuje npr. očisti to, otiđi tu, bukvalno sve što je njoj mrsko meni prebaci. Tada sam rekla da definitivno neću tako da radim, već hoću dan ona - dan ja. Nekoliko puta sam dolazila kući uplakana, mama je na njenoj strani i ja sam najgora u svemu - neradnik. Naravno, prijedlog nije usvojila, ja jednostavno nisam mogla da izdržim njene pokušaje ponižavanja i povukla sam se totalno. Tata nema previše doticaja jer bude na poslu, ali kada joj i on nešto predloži - ne doživljava. Nije vrijedno mog zdravlja, makar bila neradnik na kvadrat.
Sad kao odrasla osoba često razmišljam da li sam jedna od onih kojima nikad nije dijagnostifikovan autizam. Celo detinjstvo sam imala neku vrstu opsesije time da imam bend koji čine 24 osobe, moji prijatelji i da zajedno stvaramo i izvodimo muziku. Igrala sam se toga da snimamo spotove, držimo koncerte... Negde od pete godine, pa do 12. - 13. godine. Pisala sam imena tih ljudi na listove papira, čak sam i jedno vreme spisak tih imena nosila smotan u džebu ili u čarapi sa sobom stalno. Na tom spisku nisu bili ljudi koje poznajem, bili su to neki drugi ljudi... Pored toga, brojne vrste hrane oduvek su mi izazivale gađenje, npr. paradajz, luk, sarma, punjene paprike, sve vrste kiselih salata... Gorko, kiselo i ljuto ne podnosim. Nikad nisam volela gužve, buku, prejaka svetla, treperenje svetla u klubovima me dovodilo do toga da se osećam kao da ću pasti u nesvest... Nakon svakog izlaska ili odlaska na neku proslavu (svadba, rođendan) trebali bi mi sati da se smirim i da zapim...
U toksičnom sam odnosu i ne znam kako da izađem iz njega. Bolesno je, uništava me iz dana u dan, ali nikako ne mogu da presečem i stavim tačku.
Dečko je raskinuo sa mnom posle dve godine veze i zajedničkih planova. Ne želi da odemo na kafu i popričamo. Nekad odgovori na poruke pa se idalje svađa. Kako izmamiti od njega taj razgovor uživo?
Sa mlađim sam momkom od sebe, i stalno mi prigovara kako se oblačim. Nameće mi široke hlače, silterice, drukčije patike, crop top. Osjećam se tužno, posebno kada nešto od toga obučem, a on kaže,vidiš kako ti dobro stoji izgledaš još mlađe sada. Pa šta si onda sa mnom, nađi mladu i dobro. Rekla sam mu odmah na početku to, da sam prestara za njega, a on kaže volim tvoj karakter. Pa šta je sad? Inače, 10 godina sam starija...
Nikada ne mogu da prebolim što sam morao napustio svoju zonu komfora, i da se oženim sa njom i sada čekam blizance. Godinama sam bio sam, nisam ni posao imao, pa zasto sam morao da pristanem da budem sa njom i da narušim svoju zonu komfora, jedino sam se nervirao što nemam posao a nisam trebao. Izađem vikendom u grad, spavam do 9 ujutru posle gledam po netu šta ima i tako prolazilo vreme. Od kad sam sa njom umro mi otac, ona u to vreme provodila vreme kod mene, sad ostala trudna i adio zono komfora.
Nama je 38. Moja drugarica razvedena, probala sve i svašta s kim je stigla. Ne osuđujem, njen život. Ja, još uvijek sa srednjoškolskim momkom.
20 godina smo zajedno. Prije par dana odlučim da se našalim sa njom, kao ja hoću nekog klinca da "probam", jer zna da mi je muž jedini muškarac. Ja sve dočarala. Kad je ona usula paljbu. Nema se tu šta probati. Ona je za vjernost, ni u vezi varala ne bi, a ne u braku. Sve osude koje je imala izgovorila. Ne znam da li je ona moja iskrena prijateljica. Očekivala sam da me na neki način podrži, i da kao kaže "ako baš želiš, pokrivat ću te". Iako je situacija izmišljena osjećala sam se baš čudno u vezi sa svim. Kao da sa nekom sveticom pričam a ne sa ženom za koju ja znam da je prejahalo pola grada.
Ali stan na Dorćolu od 19m2 košta 99000e?! Pritom nema oblik. Ceo stan je nekakav šestougaonik! Očajno!
Suprug i ja imamo solidnu ušteđevinu koju planiramo iskoristiti kao učešće za stambeni kredit. To nije klasična ušteđevina "Odvoji 200 eura od plate za ne daj Bože", već prosto višak zarade koju nismo imali gdje potrošiti. Možda pravim problem gdje ga nema, ali ja se bojim šta će biti jednom kad zaista dignemo kredit i tog novca više ne bude, a budemo imali još i ratu kredita za vratom ili ako se neko razboli ili izgubi posao. Mi nismo navikli štedjeti. Izlazimo, putujemo, kupujemo i znam da će se to morati promijeniti, ali ne mogu zamisliti život drugačiji od ovog kojeg sad vodimo. Nekad samo razmišljam kako od ovog ne može bolje i može samo gore.
Završila sam master studije psihologije pre sedam godina u Zagrebu. Danas radim kao HR menadžer u jednoj od najvećih konsultantskih firmi u Srbiji. Pored toga, specijalizovala sam KBT psihoterapiju i radim kao psihoterapeut u privatnoj praksi. Radim samo vikendom. Mesečno zaradim od tri do četiri hiljade eura. Ovo pišem kako bih ulila malo motivacije budućim kolegama.