Jel vam se ikada desilo da osećate da ste nekome privlačni da to ne može i ne želi sakriti. Ja sad upravo imam taj osećaj, stalno me spominje, hvali u poslu i čak mislim da to sa njegove strane nije toliko ni objektivno. Prosto uvijek nađe slobodnih par minuta kad ga trebam čak i kad je u najvećoj gužvi. Ja sa druge strane volim da sam u njegovom društvu i volim taj osjećaj.
Užasno me iritira svekrva, koja neće da čuva moje dete, ali zato svaki dan traži slike i glumi super babu 😑
Ceo život se dvoumim između “jednom se živi” i “trebalo bi da počnem da štedim”.
Kad god poslušam srce, na*ebem za sve pare.. ali opet me vuče, mora ona da se upropasti do kraja, pa to ti je....
Razgovarao sam sa dedom 1929.godište ! Osećaj je neopisiv !! Mnogo sam srećan jer sam uspeo da razgovaram sa osobom rođenom 1920ih jer uglavnom više ne znam nikoga rođenog 1920ih u bližem okruženju. Najstarija osoba iz bližeg okruženja mi je 1932. godište. Nakon razgovora sa dekom, shvatio sam koliko je ta generacija bila čelična.
Imam 27 godina. Danas mi na facebook uspomenama izlijeće fotka iz srednje škole za koju bih na prvu smatrao da je slikana prije cca 4-5 godina. Tih 10 godina između 17e u 27e mi je proletilo kao treptaj oka. Očito nitko od nas nije svjestan onoga kad nam stariji pričaju živite dok ste mladi jer će vam život proletjeti. Pogotovo kad vidim da bih se u idućih 5 godina htio oženiti i dobiti dijete, ne vjerujem kako je brzo prošao taj period od srednje škole do toga...
Nikada u tinejdž periodu nisam imala lepu, čistu kožu. Uvek sam imala problema sa licem. Nikada ih nisam prekrivala puderima i korektorima već sam puštala da se koža izleči. I izlečila se, sada sa 35 imam blistavu kožu bez bora, a pudere i tonirane kreme ne podnosim. Ne podnosim ih na licu, ne podnosim što ne mogu a da ne ostavim fleke svuda šta god dotaknem od odeće. Najgori proizvod za lice ikada. Zato bez ZF ne mogu.
Mama joj je bolesna. Ima cancer. A ona hrabra, bori se, drži sve na okupu. Trudi se da bude jaka i nasmejana kakva je uvek, divim joj se i poštujem, zato je i volim.
Ja se svaki dan i svaku noć dok ne zaspim molim da joj mama ozdravi.
Verujem i znam da će pobediti kancer.
Sviđa mi se jedan momak, odnosno opsednuta sam sa njim. Ima poseban naziv za to: limerencija. U principu ja živim u nekakvoj iluziji da je on momak mojih snova, da bismo mi bili savršen par, da se ja njemu zapravo sviđam i da ćemo mi sigurno završiti zajedno jednog dana. A istina je da čovek ni ne zna da ja postojim, mislim možda zna, sa obzirom da se samo pratimo na društvenim mrežama, ali to je to. Ja njega čak ni ne poznajem uživo. Međutim, ne mogu da ga izbacim iz glave već godinu dana. Ja dnevno provedem po par SATI maštajući o nekakvoj vezi sa njim. Nikada ovo nikome nisam rekla jer me je sramota, ali ne mogu sebi pomoći. Možda će neko pitati zašto mu se prosto ne javim i ugovorimo neki sastanak i upoznamo se uživo, ali ne mogu jer se toliko plašim mogućeg odbijanja, a i plašim se da će moja opsesija biti i više nego očigledna.