Svakog jutra se srećem sa jednom simpatičnom komšinicom na stanici, ali me apsolutno ne primećuje...
U vezi sam i vjerna sam. Ne razmišljam o drugim muškarcima, u poslednjih mjesec dana imam makar 2 udvaranja dnevno. Nešto preko mreža, a nešto uživo. Čudno mi je jer prije ove veze to mi se nije dešavalo. Otkako sam zauzeta saleću me. Nikada nisam koketirala ili odgovorila na poruku. Samo razmišljam zašto je ovo ovako najednom.
Reč "Gastronomija" me najmanje asocira na hranu. Više me asocira na neku benzinsku pumpu, ili na protivpožarni aparat🙄🤣🤣
Već duže vreme u vezi od tri godine doživljavam trzavice, od toga da ne činim dovoljno i ne želim da promenim ništa i kako ja nju vidim kao kombinaciju. Sednem i čak napišem kako vidim našu budućnost i da želim da živimo zajedno. Nismo tako mladi i imamo po brak iza sebe. Od te moje izjave je prošlo preko god dana uz priču da ne može preko noći da promeni sredinu tek tako, mora da se adaptira u prihvatljivom tempu da bi mi pre par dana rekla da ne vidi i ne oseća neohodnu kohezivnost među nama, strah je da će da živi moj zivot i kuku- šta će ako je ja ostavim. Zimus sam joj rekao da bih želeo i dete da imamo.
Od te izjave o nekohezivnosti koju tumačim kao nedostatak vere u nas/mene. I pored silnih izjava ljubavi, ne verujem u istu. Od tada ćutim, ignorišem SVE, pozive, poruke. Posle te izjave, imam osećaj ko' da mi je ubrizgan neki anestetik u venu. Ništa me ne veseli niti šta boli. Nisam srećan ali nisam ni tužan. Ništa više ne želim niti za čim žudim.
Ravna linija.
Muž i ja već tri godine pokušavamo dobiti dete. Nažalost, izgubili smo tri trudnoće.
U međuvremenu naši prijatelji postaju roditelji, slave rođenja, prve rođendane. A mi? Odjednom na niti jednu proslavu nismo pozvani. Srce mi se raspada.
Imam problem u braku. Muž i ja smo izgubili komunikaciju, stalno smo nervozni, isfrustrirani, i to jedno na drugo iskalimo. Ne možemo da nađemo vreme za nas i ponovo budemo srećni.
Ne znam kako da kažem bivšem mužu da udalji svoju devojku od naše dece. Razvedeni smo nekoliko godina i imamo dve ćerke. On je u međuvremenu krenuo da se zabavlja i živi sa tom devojkom koja ima 28, mi imamo preko 40, veća je razlika. Ta žena nije loša osoba, ali mi smeta što se sama nudi da bude uključena. Sama činjenica da je u ozbiljnoj vezi sa starijim muškarcem i da nema stalno zaposlenje (freelancer je i instruktorka pilatesa i naravno da je on obezbeđuje) mi je loš primer za naše devojčice. Glava joj je stalno u oblacima, živi od danas do sutra i nepromišljena je. Ne želim da ćerke vide to kao primer normalnog ponašanja. Njihov otac dosta radi i ne bih imala problem da to bude primer, ali zbog toga premalo provodi vremena sa njima. Prošle subote ih je odvela na izlet van grada, a da nikog nije pitala. Neodgovorno mi je takvo ponašanje. Razgovarala sam sa mužem o tome, ali on se brani time da su nam ćerke oduševljene njom i da su se dobro provele.
Ja sam vlasnik jedne omanje firme plate su nam pa skoro pa duplo od minimalca posla ima ali ko želi da radi kod mene može fino da zaradi ali i da bude nagrađen dodatno ceninim radnika evo punih 15 godina držim firmu i 80% zaposlenih je od prvog dana tu svake godine sam dodam na platu nešto sa svakim obavim dodatn razgovor šta kome još treba oko radnih uslova ako treba dodati još na platu ako ima decu ili čeka dete ili nekog bolesnog u porodici ne daj bože uvek sam da se pomogne dodatno. I kad vidim oglas za posao 65 000 din a tu uračunao putni trošak, obrok i taj bedni minimalac bez bonusa kojeg ni nema dođe mi da im izbrišem oglas za posao mlad čovek za te pare i ne treba da radi.