Uvek sam maštao da napravim svoj auto po želji i ukusu. Uzeo sam školjku od Stojadina, malo je prepravljana, iznutra se uradilo nešto elektronike ali da to bude u retro stilu. Sedišta sa grejačima, ubačen je drugi motor i ono najvažnije jeste da ima zvuk sportaša kad mu daš gas da zareži. Jeste da me je koštalo mnogo novca. Ali kad ulicama grada pređem svi zaneme. Većina omladine pa u ljubimaca automobila a naročito onih oltajmera rado se slikaju.
Živim u jednom povećem selu i kao skoro svaki seljani i moji roditelji se srame bolesti. Otac mi je godinama bolestan, predviđaju mu još 5 godine života i to se krije i od rodbine i od sela, znamo samo mi ukućani. Ja kao sin proživljavam za mene najgori period života, a selo me još i osuđuje što živim sa roditeljima... Mnogo se loše osećam, imam osećaj da ću i ja oboleti sa ovakvim ljudima.
Ne znam kako, ali u mojoj okolini, svima je prvo umro omiljeniji roditelj.. Kao neka vrsta kosmičke ravnoteže, neverovatno i tužno.
Da li je vama normalno da se dečko ne javi devojci tipa do pola 2 ako je na poslu?
U detinjstvu mi je otac bio jedan od uzora, čak sam ga se malo i plašila. Bio je autoritet, pošten i vredan. Kasnije sam shvatila da je nažalost i jedno veliko dete. Ništa ne bi mogao bez moje majke, ona mu kaže kad da promeni majicu, šta da obuče, podgreva mu ručak. Meni je to suludo i čim to primetim kod nekog dečka ne doživljavam ga kao muškarca.
Muž je bio direktor jedne institucije. Na početku mandata je zaposlio jednu devojku iz svog sela da radi kod njega. Bila sam sigurna da mu se svidela na prvu, a kasnije ju je unapredio u ličnu asistenticu koja je sedela uz sekretaricu. Znam i to da je fina i poštena, iz domaćinske kuće. Kupila mu je vredan poklon. Meni je od tada počela smetati i kao pojava. Mrzila sam je, sve ljubomorne scene u kući sam pravila zbog nje, plakala, na koljenima ga molila da je otpusti. Pričala sam drugima protiv nje. U glavnom sam bila nesrećna zbog nje, a postala je tema mojih svakodnevnih nesrećnih misli. Sada ne rade zajedno i moj život ide drugim tokom. Sada mogu samo reći da sam tako protraćila najlepše godine svog života, sekirajući se zbog neke nebitne osobe i mnogo mi je žao što ili ga jače nisam uslovila da je udalji od sebe ili što se nisam ja udaljila.
Djevojka sam i jednostavno me ne drži mjesto.. Sve mi odmah dosadi počevši od poslova koji me ne ispunjavaju pa sve do lažnih odnosa... Ne znam zašto se evo događa ali što sam starija to sve više i više bježim od nekakvih obveza, braka, djece.. Jednostavno kad mi netko spomene brak i djecu odmah bježim i nekako ne želim to u svome životu.. Želim biti samostalna, imati svoj posao, auto, stan i ne ovisit o nikome.. Inače imam 27godina.. Šta vi mislite o ovome? Da li sam ja normalna?
Červrta sam godina na fakultetu i strah me svega što me čeka, iako ću da produžim još najmanje jednu godinu da ispolažem sve ispite, ali plašim se izrade i odmbrane diplomskog, a posebno onoga što me posle fakulteta čeka...
Kako da kažem momku da mi je njegova sestra dosadna i da ne želim da provodim slobodno vreme sa njom....
Nevjerovatno mi je kako su gejevi sve neki zgodni momci, ne mislim na one operisane ko roboti. Već prirodno lijepe momke. To sam primjetila i žao mi je što nam gejevi pokraše sve muškarce. Nije ni čudo što su cure same..🤣