Bivša nije bila baš materijal za ženu, nije bila ,,wife materijal”
Zato je bila dobar wi-fi materijal, svako ko je hteo mogao je da se poveže na njenu mrežu. 🤣🤣🤣
Uopće se ne radujem tuđem uspijehu i sreći, zavidna sam i ljubomorna jer meni ništa ne ide.
Upravo sam dala otkaz i to poslodavcu koji se dosta iživljavao. A opet, osećam neku krivicu, žalost.. prosto neprijatno je.
Bili smo na rođendanu kod prijatelja, u društvu njegovih kolega i njihovih supruga. Sve opušteno dok nije pala čašica više, pa supruga mog prijatelja pokrene temu: "Zašto ti nemaš nekoga?" Kažem lagano – ne treba mi niko, svako ima svoj put.
Onda dodam da, kad mi zatreba bliskost, platim i vozam se. Njen izraz lica: "Fuj", uz podršku ostalih dama. Kao da sam rekao nešto strašno.
Ali istina je – nikad nisam bio zaljubljen, nikad voljen na taj način. I nemam problem s tim. Ljudi teško prihvate drugačiji izbor, pogotovo kad vide da ti ne fali ono što oni smatraju "normalnim".
Nema mi većeg zgražavanja u životu nego kad vidim ili pročitam da je nekome povrijeđen neki dio tijela, ili slomljen. Ne mogu da opišem kolika me jeza uhvati. Ne znam da li je to empatija ili šta li je, ali kao da meni to rade, kad pročitam to ili vidim.
Kako objasniti sestri da ako smo sestre nismo u obavezi da se družimo. Jako mi je naporna i jako me umara.
Bolan raskid....različite vere, različiti gradovi....oboje navikli na svoj grad...protivljenje i mešanje porodica...sve se okončalo pre tri godine i ništa više ne može da bude kao pre i svestan sam toga...niti bi to od nje tražio, nemamo nikakav kontakt ali stalno razmišljam o svemu, stalno "overthinking" što je sve bilo i da li je ona dobro misli me proganjaju. Samo kad bi to znao čini mi se da bi mi bilo lakše.. Nemam načina da ništa saznam, sve sam pokušao.