Mnogo sam nesrećna i nezadovoljna svojim životom. Imam 30 godina, izgledam lepo, muža koji je dobar vredan normalan... Imamo devojčicu i sad sam opet trudna, ali ja stalno imam utisak da sam pogrešila sa izborom partnera i da to nije to da ga ne volim. Čak sam mu to i rekla, htela sam da odem sa detetom ali jednostavno nemam snage da to uradimi mislim da bi njega to slomilo. Nemam roditelje ni ikog svog, niti imam posao, jednom rečju osećam se zatočeno i očajno.
Razveli smo se 2019 godine. Nastavili sa svojim životima. Ne mislim na nju, ali ne umem da objasnim da živi u meni. Ne patim da se pomirim s njom, samo jednostavno živi u meni, kao da je neki organ u mom telu.
Koristim često blablacar ali kad vidim one paćenike koji stave cenu skuplju od autobuske karte povraća mi se. Ako hoćete tako, onda plaćajte pdv.
Pita mene devojka: “Dragi kako bi ti reagovao, kad bih ja imala stipera za devojačko”??
“Ne mogu da verujem da si mi postavila takvo glupo pitanje, naravno da bih se smorio i da mi ne bi bilo svejedno da te sutra dan izvedem pred oltar, a da znam da ti veče pre toga neki lik u tangama vrteo svoje testise”.
“Kako bi se ti osećala kad bih ja imao striptizetu na momačkoj večeri”?
Ona je samo utihnula.
Današnje cure su ponekad toliko glupe i nezrele, ili se samo to prave, ali svakako je glupo, postavljati ponekad neusmesna i glupa pitanje, devojke odrastite, nemate 15. godina već 35.
Dugo sam sa djevojkom u vezi, želim da je oženim ali ona neće dok ne riješim stambeno pitanje, a ja sa svojom platim jedva izguram kraj mjeseca. Trebao bih da prodam neku staru imovinu da bih to ostvario ali pritisak koji vrši na mene je nepodnošljiv, ne želi da čeka ništa već sve sad i odmah, ne interesuje je sto nije do mene stvarno se trudim jer ne želim da je izgubim ali svaki dan mi je knedla u grlu, nemam snage više da budem "jak".
Imam 25 godina i žalim što se nisam rodila prije. Obožavam osamdesete, stalno me nešto privlači tom dobu. Žao mi je što moja generacija neće nikada osjetiti taj osjećaj društva, muzike, mode, tog predivnog doba. Da bar postoji vremeplov da mogu osjetiti kako je biti u osamdesetima bar jedan dan.
Imam problem sa kockom. Zavlačim se u sve veće i veće dugove polako, ali sigurno. Živim u takvoj sredini da nemam kome da se obratim. Jedan psiholog i jedan psihijatar imaju koji od profesionalnosti i diskrecije nemaju ništa. Želim da se izvučem iz toga, ali ne znam kako. Svjestan sam da srljam u propast, ali mozak ne funkcioniše racionalno čim imam para, kao da neko pritisne neko dugme u mojoj glavi. Nema veze ni koliko dobijem para, ne radi se o novcu nego što ne znam šta ću od sebe.
Samo želim da dođem sebi i budem kao pre. Uništio me je raskid i otkaz na poslu. Odavno se ničemu ne radujem kao nekad, čak ni onoj jutarnjoj kafi. Prosto se rastužim što sam se probudila, ali guram nekako. Uskoro idem na neke razgovore za posao i nadam se da će se sve rešiti. Nisam znala da sa 27 mogu da budem ovako umorna od života...
Redovno kad mi neki muškarac pošalje zahtev za prijateljstvo, ukoliko je profilna slika dvojica ili više njih, uvek se ispostavi da je profil od najružnijeg sa slike. 😁
Na poslu sam se, sasvim neočekivano, zaljubila u Marka, mog šefa – čoveka koji je oženjen i ima dete. Pokazivao je da mu se dopadam na suptilan, ali snažan način. Bio je pažljiv i nežan, brinuo je o meni – pitao da li sam gladna, da li mi je hladno, da li sam umorna… Te male stvari su mi značile više nego što je mogao da nasluti.
A ja sam, jer sam znala da ima porodicu i jer su mi osećanja iz dana u dan postajala sve dublja, počela da se ponašam hladno i da krijem ono što mi je srce govorilo. Razum me je zaustavljao, ali emocije nisam mogla da ugasim.
Teško mi je što se sve ovako završilo. Svakog dana mislim na njega. Nedostaje mi njegov glas, pogled, pa čak i ona naša obična kafa i kratki trenuci koji su meni značili ceo svet. Kajem se zbog propuštene prilike i ne znam da li je sve to bila samo varka ili sam mu se zaista dopadala.
Ako vidiš ovo, javi se… da još jednom popijemo kafu zajedno ❤️