Imam druga koji kaze za sebe da je direktan i kaze svima u lice pa to nekada izgleda i bezobrazno. Ja kada to njemu uradim on se naljuti, a očekuje od mene da prihvatim kao nešto dobronamjerno.
Ne mogu naći ljubav. Radio sam dva naporna posla dok sam studirao na master studijama kako bih imao para da izdržavam porodicu u budućnosti. Kupio sam veliki stan (u kasnim 20ima sam) i radim posao koji me plaća preko 1500e mesečno ali sam neatraktivan i gojazan i to mi utiče na samopouzdanje. Imam hobije i smisao za humor, visok sam, veran i pošten. Nikada nisam imao devojku i sve sa kojima sam izašao na dejt nisu želele ništa ozbiljnije. Na sajtovima za upoznavanje sam već nedeljama ali nisam imao ni jedan match. Opcije su mi skoro pa ponestale i osećam da polako postajem sve više depresivan. Očekujem da starost dočekam sám ovim tempom i da sam mladje dane proveo previše učeći kako bih postigao sigurnu budućnost dok većina mojih drugova su išli na žurke i gradili samopouzdanje zbog čega sada imaju devojke/žene i/ili decu a najviše sreću i ljubav dok ja nemam.
Toliko mi se smučio život da najviše volim navečer leći spavati. Svi u obitelji imaju probleme koji meni stvaraju probleme. Jer mi bude neprijatno kad me poznanik pita kako su mi npr mama, tata, sestra. Ona je bivša ovisnica, roditelji su bili previše blagi prema njoj cijeli život, i sad moraju svi njoj ugađati kad joj nešto smeta. Ona svima pravi probleme i uništila je svoje psihičko zdravlje. Bolesna je i bezobrazna.
Moja majka je jako teška osoba, po malo i bezobrazna. Imam strah od nje, njenih reakcija. Ako joj bude loš dan na poslu, taj dan bolje kući ja da se ne pojavljujem. Najviše me boli to, što imam osećaj, da ne voli kad sam sretna. Našla sam predobrog momka, ali prosto ne može da ga svari, da l njega ili to što sam ja pored njega procvetala. Svakako. Boli me. Žao mi je mama, ali želim sa budem srećna.
Volim te se ne kaže.
Nedostaješ mi isto.
Nego se kupi avionaka karta.
Imam sestričnu koja me od djetinjstva nekako potajno kao da ne podnosi. Družimo se, igrale se kao djeca, ali je uvijek prisutna neka doza podbadanja. Kad se nisam navikla na faks govorila je kakva sam to i kako to da stalno moram ići kući, sad kad mi je lijepo i idem svakih mjesec dana tvrdi da sam ja skroz zaboravila svoju kuću. Kad kupim nešto mora prokomentirat da je preskupo ili prejeftino. Pošaljem sliku s ljetovanja a ona me usporedi s curama kojim se uvijek ruga. Kad nešto kažem proturiječi. Jednostavno da danas uradim jednu stvar rekla bi da je obrnuto bolje, a da sutra uradim obrnuto opet bi rekla da je ovo prvo bolje. To sve traje i uvijek je tako suptilno da ne mogu ni reć zašto to radiš jer bi ona rekla da izmišljam. Smanjila sam kontakt s njom koliko se može, ali je nemoguće skroz maknuti se kad smo toliko ispovezivane preko obitelji.
Ne znam ima li tko dosadnijeg šefa na poslu. Svaki dan me ostavlja poslije radnog vremena da još radim iako ja tražim da idem. Na kulturan način kaže evo brzo ćemo samo još ovo da riješimo. Kad dođem kući smara me pozivima, sve vezano za posao. Hoću izludit, mislim da ću ga u tri lijepe poslati jedan dan. Stvarno puno radim, ne izvlačim se od posla ali džabe čovjek hoće sve i odmah.
Kad sam bila u studentskom domu, cimerica nikad nije čistila svoje dlake iz tuš kabine. Ja se tad bojala konflikta i danima sam skupljala hrabrost da joj kažem da mi to smeta. Samo je rekla dobro, malo uvrijeđeno. Od tad je bila tako neka čudna atmosfera, nismo uopće ni pričale, meni je bar bilo neugodno a možda i njoj. Ako ništa ispoštovala je za čišćenje.
Moji roditelji su odlučili da mrze mog muža i njegovu familiju. Razlog ne znam, niti želim da pitam. Zlo mi je od tih odnosa i ponašanja.
Volio bih da nekako život može ponovo krenuti iz početka, pa da odem ponovo u studentske dane, ispred kuće jedne divne Anje i pitam da bude moja zauvijek. Jer, i posle 13 godina, skoro da ne prođe ni dan, a da ne pomislim na nju... Anja, ako čitaš, sjeti se vidikovca, klupe i pogleda na Boku. I znaćeš ko je 🙂