Roditelji! Nikad nemojte nagrađivati djecu hranom. Nikad ima nemojte gurati slatkiš da ne plaču, nemojte im obećavati bilo kakvu hranu ako budu dobri. Hrana je da tijelo dobije potrebne nutrijente! Hrana nije nagrada ni utjeha. Stvarate buduće ovisnike o hrani, pretile, tužne i bolesne ljude!
Zarađujem 2800€ a nemam neku skin rutinu, ne znam koristiti kozmetičke proizvode, kupujem jeftinu šminku u DM, nisam nikad bila na čišćenju lica, ne pravim frizure niti nokte. Ne znam sebi kupiti neku lijepu odjeću, većinom tražim nešto za 10-15€ na sniženju. Nisam imala kada me to sve zanimalo u tinedžerskim godinama a sada mi je svejedno. Iako se divim curama koje drže do sebe i željela bih i ja biti kao one, imam osjećaj da ne znam gdje početi niti imam snage za sve to.
Moj otac ima 2 kuće, jednu gde živimo i drugu koju izdaje. Kad smo verenica i ja odlučili na zajednički život, ponudio mi je ovu drugu da odjavi stanare i prepiše meni. Verenica se prvo pobunila, hoće da kupimo novu, pričam joj da je ovo bolja solucija, novac koji smo planirali da iskoristimo za kupovinu, možemo da iskoristimo za renoviranje. Kaže ona izbaciće nas napolje tvoji. Kažem joj kuća će biti na moje ime, ona tu još više skočila, a zašto da ne piše i na njeno. Objasnim joj lepo da otac će gledati da prepiše uvek svom detetu a ne snajki i zetu, drugo je šta posle ja radim sa kućom. Na to mi ona kaže, kad on tebi prepiše, onda ti meni prepišeš pola, da ne ulažem u kuću za džabe. Rekao sam to oću, on kaže da ne mora ona dinar da uloži, da ćemo sve nas dvojica, pa ako dođe do razvoda neće morati da brine jer ništa nije ulagala. Ona se i dalje buni. I šta je meni sad pametno činiti? Plus mi predlaže da pređem kod nje da živim, u zajednici sa njenima.
Koliko vam je bitno tuđe mišljenje na skali od 1 do ja koja uzimam mentol bombonu i odma vadim flašicu vode da kao ispadne da pijem lek a ne da mi smrdi iz usta.
Pišem vam iz jednog drugog Univerzuma, što biste vi rekli iz sistema paralelnih univerzuma. U vašem sam umro još 2015. od raka kože. U ovom iz kojeg pišem taj rak nisam ni dobio jer nemam dotičnu mutaciju. U ovom imamo znanje o paralelnim univerzumima i komunikaciju sa njima još od 1996. I vaša civilizacija je na pragu tog otkrića. Komercijalna implementacija AI sa kvantnim kompjuterima će vam se desiti za 6 godina i već 2039. ovladaćete svim tehnikama manipulacije kvantne mehanike, vremena i prostora. Većina vas koja sada živi će zahvaljujući transhumanizmu i nanoinženjeringu postati biološki besmrtna. Na današnji dan 2045. biće vam i zvanično ukinute države jer su prirodni zakoni jedini koji će biti važni. Ubistva neće biti zbog besmrtnog clouda za pohranu svesti i memorije, a krađe besmislene jer će svi moći da kreiraju sve. Već 2050ih ćete održavati kolonije po multiversima i udaljenim galaksijsma vašeg univerzuma.
Pravili muž i ja proslavu neku, ja sam bila zadužena za kupovinu i pripremu hrane, dekoraciju, slanje pozivnica, čišćenje prostora. Moj muž bio zadužen da pokupi tortu i alkohol. Na kraju smo jeli čokolade jer zaboga se nije organizovao (dve nedelje) da pokupi tortu. Sad me pita da pravim žurku za njegov rođendan, rekoh ne pada mi na pamet da sve opet sama radim.. Izvolte pa plati restoran.
Ne znam šta je samnom. Kako starim, stalno mi izlaze neke neprijatne situacije iz prošlosti. Tipa neki nesporazumi, šale koje su ispale nespretne ili neprilične, situacije u kojima sam bila malo neprijatna i zajedljiva, loši pokušaji postavljanja granica itd.
Ja sebe vidim kao prosečnu osobu. Nisam zlatna, ali imala sam i svetlih momenata da razumem, podržim, pomognem...Ne znam zašto me u poslednje vreme proganja samo ovo loše. Dođe mi u mišju rupu da se sakrijem.
Doživim rektalni prolaps svaki put kada čujem onaj patetični, čobanski rock iz vremena SFRJ. Mislim na bendove poput Bijelog Dugmeta. Glasovi kao sa wc šolje. Kuknjava, bosansko zavijanje, opsednutost ljubavnom patetikom, alkoholom i sevdahom po kafanama.
Tata me je probudio u 8:30 ujutro a ja sam ljuta jer nemam nikakvih obaveza tokom dana, osim da odem do trgovine za koju mi mama da novac, nigdje ne radim, i naučila sam spavat do 12 h.
Nismo se niti dogovarili, ali cura i ja. A sada već muž i žena. Automatski smo se prilagodili pojedinim poslovima u kući. Ja kuham, a ona čisti i sprema. Ali bez onih glupih stereotipa da žena sve mora. Sve dok oboje radimo i trudimo se nema tvoj ili moj posao u kući. Nekada ako treba i sve ću da uradim ali zato brak i cvjeta.