Imam 12 godina i mrzi me da budem dete, bez prestanka razmišljam o tome da imam posao gde ću da radim, čime ću se baviti itd... I jedva čekam da završim školu i ne znam da li bih i na fax otišao. Dosadno mi je kao dete nemam kako da radim samo da učim, i kao idem sa drugarima napolje.
Bojim se preći cestu van pešačkog prelaza. Doslovno se znojim i imam ubrzan rad srca kada moram preći, zbog toga okolišam par metara dalje, čak i par ulica dalje da bih prešla na semaforu. Ne znam kako sebi da pomognem, imam 28 godina i ovo me izluđuje.
Svadba nam je koštala 30.000 maraka. U kuvertama smo dobili 10.000 maraka. Ok.
Najmlađa sam u firmi. Sve kolege su u braku i imaju djecu i to je jedina tema o kojoj znaju razgovarati. I onda se čude što se češće ne uključim u razgovore, a mene ne zanimaju njihove obiteljske stvari i nemam što komentirati. Jednom sam otišla na kavu s njima van radnog vremena i stalno iste obiteljske teme.
Radim u školi i planiram da dam otkaz. Dosta mi je više dece, roditelja i zakona koji ih štite. Posao je mnogo stresan i naporan a pritom mnogo loše plaćen.
Mrzim se stalno dopisivati. Ne znači da manje volim svog dečka od vas koje nemate život pa samo na mobitelu visite. Nazovem ga ujutro i prije spavanja, par poruka u toku dana i amen.
Firma mojih roditelja je u bankrotu. Ja ne znam skromno živjeti jer sam navikla da imam više nego prosječna osoba.
Žensko sam, ali nikada neću razumjeti druge žene koje prate i vole raditi muške stvari. Napominjem ne govorim za muškarače, već prave žene koje: Stavljaju story kako drže ruku na volanu pod 12 sati, izbace stražnjicu na motoru, vole dodati gas, pretiču kolonu preko pune linije. A za kvalitete govore iste stvari, govore da se razumiju u sport, znaju sve kombinacije u kladionici itd. Stvarno mi je žao muškaraca koji nasjednu na takve fazone.