Ja prva nemam decu niti želim da imam, ali mi je jako važno da uvek poštujem stil vaspitavanja mojih drugarica prema njihovoj deci. Ako ne žele da dete sluša psovke, iskontrolisaću se bar toliko kad sam s njima, za razliku od drugaricine kume koja se svaki put žali i priča kako od dece pravi pekmeze i koristi najgore psovke. Meni je to čisto nepoštovanje.
Današnja glazba i društvene mreže stvaraju nerealnu sliku luksuza, što tjera mlade da se u klubovima osjećaju neadekvatno. Nitko ne želi izgledati “čudno” dok pleše ili se ponaša opušteno, sve mora izgledati kul, fotogenično i, naravno, Instagram-worthy. Rezultat takvog načina razmišljanja dovodi do toga da se nitko zapravo ne zabavlja jer je previše zauzet održavanjem imidža.
Nikad neću razumjeti iznajmljivače koji imaju 64 slike od čaša, tv antene, daljinskog ili 3 naranče u zdheli, a nemaju normalne slike gdje se točno vidi je li dnevni spojen sa sobom ili može li se kauč razvući. Ovako sjedim, trošim vrijeme ko da radim u CSI laboratoriju da dešifriram njihove skrivene kodove.
Zanima me imate li neki san koji se ponavlja s vremena na vreme? Ja kako mi je ostao samo jedan predmet na faksu (inače najteži koji većina na mom smeru ostavi za poslednji pred diplomiranje), a fazon diplomirala sam pre skoro dve godine i radim u struci. Ne znam zašto vučem još te stare traume kad ni ne razmišljam o tome...
Ja više ne mogu da se borim, nemam snage. Imam ambliopiju (ne vidim na jedno oko) jedinac, roditelji 20 godina nisu imali plate, sad rade i imamo neko nasljedstvo ali nedovoljno za nekretninu, studiram na pola faksa, ali ispiti su dosta teški, svaka cura kojoj sam se udvarao me odbila, od iskustva imam samo seen, blok, ignorisanje baš ništa drugo. Svaki segment života me boli nemam snage da se borim, izgleda da me život slomio.
Moj muž se sa kumom čuje možda jednom dva puta mesečno. Živimo u inostranstvu pa se retko viđamo. Ja se sa kumovom ženom čujem češće. Naravno, kad god odemo dole viđamo se sa njima često, i družimo se sa njima. Jednom sam mužu rekla da bi trebalo češće da se čuje sa kumom i da se ja mnogo češće čujem sa kumovom ženom. On mi je rekao da kumu bilo šta zatreba on bi učinio za njega, i da zna da bi kum isto uradio. Da su bili jedan za drugog u nevolji, i kada su bili srećni. Da zna da je kum dobro i da ne moraju da se čuju često, ali da se vole i poštuju više nego nas dve koje se češće čujemo. Kaže da pravi prijatelji ne moraju da se čuju često, ali da treba tu uvek da budu jedan za drugog.
U poslednje dve godine izlazila sam sa par muškaraca kao i moje prijateljice. Mi smo u tridesetim izlazimo sa muškarcima od 34-40. Sve situacije su od prilike ovakve:
U početku kreće javljanje na dva dana pa se nakon mesec proređuje na 3-4 dana dok nakon par meseci i viđanje se proređuje i prosto samo se više ne čujemo nakon pola godine. Sem te nekomunikacije kada nismo zajedno sve idealno funkcioniše kada jesmo, barem iz mog ugla gledano.
Neka mi neko objasni evo nisam pametna. Različiti muškarci, različite žene i isti šablon.
Prijateljica se godinama žali na muža, doslovno im odnos ne valja od početka braka. On ne pomaže ni u čemu, sve je na njoj, ona stalno kuka na njega, stalne svađe, djeca to gledaju, dolazi iza ponoći kući redovno. I napokon kaže da se odlučila razvesti. Sljedeći poziv je bio da mi javi da je trudna s 3. djetetom, kaže promijenio se zadnji tjedan dana. By the way, ona je fakultetski obrazovana i više zarađuje od njega.
Ne volim kod brata što šta god da kažem, kakvo god mišljenje da iznesem on mora da to negira ukoliko nije kao njegovo i da nameće svoje mišljenje kao jedino ispravno. To non stop radi i jako mi smeta.
Za dve nedelje treba da se udajem a razmišljam o nekom drugom dečku s kim se nisam ni upoznala.