Obožavam svoju bebu, ali mi je pomalo krivo jer više ne mogu da igram igrice. Pet meseci ih nisam igrala, a bila sam izuzetno dobra u lol-u.
Držala sam za ruku dečka i tešila ga dok mi se jadao da je i dalje zaljubljen u bivšu devojku, koju je ostavio zbog mene.
Bivša devojka je odala sve moje tajne kad smo raskinuli.
Drugarici dala poklon i ona rekla kako joj se ne sviđa pred svima. Sestra joj lepo kaže "ćuti poklonu se u zube ne gleda", ona kaže "pa ja neću da lažem". Baš mi je bilo krivo i uvredila sam se. Više nikad neću da joj dolazim na rođendan ili bilo kakve druge povode.
Uvek sam bio avanturista. Nisam se našao ni u vremenu ni u prostoru.
Posle nekoliko veza, upoznao sam sadašnju ženu. U međuvremenu sam otišao u inostranstvo po bolji život, brzo se navikao i počeo da živim kako treba.
U procesu dobijanja papira za porodicu, Korona mi je, kao i mnogim drugima, sve uništila. Vratio sam se psihički slomljen. U procesu navikavanja na staro-novo, vratio sam se druženju sa dragim ljudima, među njima je i moja sada srodna duša, moj prijatelj,
drugarica iz detinjstva, sa kojom sam uvek bio u dobrim odnosima. Uvek sam na nju gledao kao na sestru, ali sam posle nekog vremena, bilo zbog usamljenosti ili šta već, počeo sam prema njoj posle intenzivnog druženja da razvijam intimnije emocije, odnosno zaljubim se kao magarac.
Ona je dugo u vezi koja baš i nema budućnost, ja sam u braku gde se ponekad osećam kao u zatvoru. Samo sam ja svoj i srećan sam kada sam pored nje i provodim vreme sa njom. Inače, često provodim nekoliko dana u nedelji sa njom.
Dan mi već duže vrijeme i započinje i završava slatkim porukama za dobro jutro i laku noć s jednom djevojkom. Apsolutno preko dana nikakvu komunikaciju nemamo, nego nam je postao ritual da poželimo jedno drugom sretan dan i lijepu noć.
Sa mojim mužem sam od svoje 19. godine, a sad su mi 32. Od 13 godina peovedenih zajedno samo je prvih pet bilo lijepo. Od kad smo se vjenčali i dobili djecu ja toga čovjeka ne prepoznajem. Od normalne priče i odnosa došli smo do toga da on ništa ne radi oko djece stari su šest godina i godinu da viče uvijek kad mu nešto nije po volji psuje mi majku ne bira riječi i onda se posle toga ponaša kao da se ništa nije desilo kao da se sve zaboravilo. A ja ne mogu tako i zbog njegovog povremeno lošeg ponašanja zbog njegove neposvećenosti djeci i meni kao ženi došla sam do spoznaje da ja više nemam iste emocije prema njemu. Ne mogu reći da ga ne volim ali mogu reći da se rastanemo da bi najnormalnije nastavila život. Ne znam kako čovjeka da animiram da se pokrene da se unormali da vidi koliko nije ni muž ni otac.
Kući kad je glava mu je pred telefonom i televizorom ni razgovora ni emocije ni fizičkog kontakta.
Znam da ćete reći razvedi se i gdje nalazite takve balvane, ali čovjek nije bio takav.
Roditelji žele da upišem faks po njihovom izboru, a ja ne želim jer me to zanimanje ne zanima. I ne znam što me zanima. Želim pauzirati jednu godinu, raditi i onda odluči što ću dalje. Na prijemnom ću se minimalno truditi da ne upadnem.
Iako znam kako se pravilno piše i govori, živo me zabole da poštujem standardizovana pravila. Pričam i pišem onako kako se govori u mom kraju (Severni Banat) i kako odgovara mojoj logici. Bojkotujem većinu pravila nelogične standardizacije srpskog jezika, pa namerno pravim greške da nerviran grammar naziste (stupidni bolidi koji ne znaju ništa osim pravopisa i to koriste kao argument u raspravi). Ne, nisam neobrazovan (naprotiv) već ekstremni antielitista. Draži mi je krezubavi seljak što prodaje luk na pijaci nego neke beogradske ili novosadske opajdare i hipsteri što tripuju da su podudlali svu mudrost i važnost sveta. Od tih seljaka bar nešto korisno o životu i poslu možeš naučiti. Od elitista baš ništa.
Družila sam se sa jednom devojkom koja nije imala društva, nisu je prihvatali, izgledala je onako malo ispod proseka i jako se ružno oblačila, nekako je izgledala neskladno i kad se baš sredi i potrudi. Meni je ona bila jako simpatična, iskrena, i baš sam je gotivila i nije me bilo briga šta će neko da kaže jer se nas dve družimo. Ja sam tad bila popularna, imala sam dosta društva, momci su me startovali, itd. Meni to nikad nije udaralo u glavu i uvek sam bila tu za nju, da je saslušam, razumem i podržim. Prvo, devojka me je potpuno otkačila kad sam se razbolela, pokušala da me natera da bolesna idem sa njom na neku proslavu i prekinule smo kontakt. Kada smo se nakon nekog vremena pomirile i dala sam joj drugu šansu, ona čim je našla posao, krenula je da me spušta i da se ponaša kao da je njen život savršen, a moj je katastrofa i kao da sam ispod nje. Na kraju je ona prekinula kontakt sa mnom tako što me je izbrisala sa instagrama, bez ikakve poruke. Ipak je sve vreme bila zavidna.