Smatram da je ženama danas veoma teško, (znam da će biti komentara da je ženama i pre bilo teško ali ja govor o sadašnjem vremenu), žena na sve mora da misli, na porodicu, na poslove u kući, oko roditelja, oko svog posla... Ja se stvarno divim ženama koje rade po 8 sati, teraju normu, a kada dođu kući deca kao deca traže pažnju, treba ručak da se sprema kuća... Po mom mišljenju posao domaćice treba da se ceni, taj posao uopšte nije lak i nažalost u današnje vreme nije prihvaćen. Da mogu da biram šta bih bila ceo život bi bila domaćica i brinula bih se o porodici, smatram da bi me to činilo srećnom. (Nikada ne bih prodala svoju porodičnu kuću u slučaju ne daj bože nešto se lože desi sa brakom da imam gde da se vratim.)
Dečko je obrijao bradu i ostavio samo brkove. Svi mu govore da mu dobro stoje ali meni se ne sviđaju. Htjela bi mu reći a opet on nikada meni nije rekao riječ o tome kako izgledam iako sam se dosta udebljala od kad smo se upoznali.
Ne podnosim ljude koji konstantno pominju poslovice van konteksta- rade gluposti, loše se ponašaju, krivicu za svoje ponašanje stavljaju na druge ljude, a poslovice im dođu kao izgovor, pogotovo za preokret situacije u njihovu korist, teraju druge ljude da se osećaju grižnju savesti, forsiraju svoje želje i osećanja, a to naravno bez uvažavanja druge strane.
Nisu svesni toga koliko glupo zvuče, a ubeđeni su u to da su uvek u pravu...kipi mi mozak od njih!
Momak me ostavio zbog druge djevojke, samo je objavio sliku sa njom, to mi je uništilo samopouzdanje, rekao je da je ne voli, a onda se oženio sa njom.
Uvijek kad se sjetim da sam bila prevarena sine mi da moj bivši ima istetoviranu glavu mog psa preko cijele noge.
Nikad mi nije bilo jasno zašto ljudi nose crne naočare na sahranama, pa šta ako su ti se oči nadule od suza, sahrana nije takmičenje u tome čiji je bol "dostojanstveniji"...
Imam veliki strah od vožnje tj.
ne toliko od same vožnje koliko od toga da mislim da neću moċi da odreagujem u nepredvidjenim situacijama (koje se često dešavaju u saobraċaju), da će mi se auto vratiti unazad na uzbrdici, da neċu znati da kontrolišem auto na nizbrdici ako je gužva, da će mi se gasiti auto na semaforu, bojim se takodje za tudji život da mi ne istrči neko dete ne daj Bože, parkiranje Bogu za plakanje i tako u nedogled...mnogo strahova i ne znam kako da se rešim. Imam noćne more kako ne ukočim na crvenom npr. ili se slupam i onda se budim u znoju... Svi me ohrabruju da samo vozim i da će tako strah da mi nestane i svima je naizgled lako, samo meni ne.
Pokušavam da smršam uz teretanu i uravnoteženu ishranu, gledam da unosim proteine, da radim težinske treninge... Međutim muž mi je rekao da je bolje da gladujem i radim kardio jer ću tako biti "sitnija", što je njemu ljepše....
Osećam se manje vredno zato što sa svojih 28 godina nikad nisam imala dečka. Završila sam fakultet i radim. Nisam neka lepotica (po mom mišljenju), ali vodim računa o sebi. Stidljiva sam, povučena, delujem hladno i imam jako nisko samopouzdanje. Svesna sam toga da me to što sam sama ne određuje kao osobu i da ne treba da se osećam manje vrednom zbog toga, ali ne mogu da izbacim te misli iz glave. Želim da se što pre pomirim sa tim da je realnost takva i da u miru nastavim dalje.