Introvertna sam i osoba sa (blagim) invaliditetom (ne zahteva prilagođavanja radnog mesta). Niko neće nigde da me zaposli već godinama. Nije da samo ćutim. Kulturna sam i komuniciram ali se verovatno manjak otvorenosti oseti. Ja znam da nisam najzanimljivija ili najsamouverenija ali na par praksi na kojima sam bila sam dobro radila. Tužno da danas ni dve diplome nije dovoljno ako nemaš harizmu i ako ljudi imaju predrasude.
Ljudi, ne znam šta da radim. Uvek sam ulazila u vezu sa nekim kog bih prvo uživo upoznala, sprijateljila se koliko toliko i to su bile zaista lepe veze. Probala sam da izađem sa pojedincima što su mi pisali na fb i to se uvek završi katastrofalno jer očekuju nešto više a onda te vređaju. Sad sam upoznala dečka isto preko fb-a, on mi odmah govori kako je ozbiljan za vezu, kako ovo, kako ono, želi da se viđamo svaki dan a rekla sam mu da ja ne ulazim brzo u veze i da nijednog bivšeg nisam upoznala preko društvenih mreža i da mi je sve ovo čudno. Kaže pa viđaćemo se češće pa ćemo da uđemo u vezu. Imam osećaj kao da me pritiska da budemo u vezi a poznajemo se svega nedelju dana. Ja izlazim, imam svoj život, obaveze, radim, sad je problem zašto ne izlazimo na svaka dva dana. A lepo sam mu sve rekla na početku.
Volim nepravilnosti i nesavršenosti kod žena, to ih čini najsavršenijim.
Čitavo ljeto pijem vitamine kako bih pripremila imunitet za zimu, voće naravno i šta? Ništa, dobijem grip. Neću više piti ništa, sad mlatim grožđice, datule i suhe smokve. To mi je dovoljno za unos vitamina i minerala.
Volim dugačku kosu, ali stvarno ne umem ama baš ništa sa njom, osim da je očešljam. 🤦🏻♀️
Radim u ljudskim resursima i uvek primam prijave za posao i dogovaram zaposlenje. Mnogo ljudi me bukvalno moli da ih zaposlim i odmah im ugovorim termin (sutra, prekosutra čim može) i oni se ne pojave. Zovem ih da pitam da li da zakažemo za neki drugi put - u većini slučajeva me blokiraju ili se ne jave na telefon. Ne znam što onda mole i kukaju kako im treba posao, kad ne održe svoju reč da će doći...
U vezi smo 5 godina. Volimo se, poštujemo, cijenimo, ali ja ne osjećam da je više to to. Volim ga, ali nema više onih "leptirića u stomaku" koji su nekad bili, jedva čekanje da ga vidim, budem sa njim... Ne znam šta ću, kako dalje... On iznad svega želi brak i djecu sa mnom.
Podočnjake ni šminkom ne mogu da sakrijem jer se vide one duboke linije koje imam od malena, crnilo mogu maaalo da zamaskiram ali ove linije nikako. Zato me svi uvijek pitaju jesam li dobro, jesam li spavala, jesam li umorna.. Dosadilo više, a ne znam kako da ih se riješim.
Poslovni put u NY, na JFK-u me čeka rent auto da imam za svoje potrebe. Gužva nemila (od tada ni kolone na more ne smatram gužvom već mini gužvicom), u trenutku nepažnje zabijem se u auto ispred sebe.. Izlazim ja, izlazi čovjek iz auta, psujem ja psuje on i tako sigurno par minuta dok nismo shvatili da psujemo iste psovke (ja rođen u ZG on u BG). Najednom smo se samo počeli smijati, nikom oko nas ništa nije bilo jasno.. 🤣 Štetu sam platio - naravno popravak je obavio "naš čovjek - iz Bosne" bez računa 🤣🤣🤣
Danas sam se nešto rastužila kada sam razmišljala o bivšem momku. Iako sam ja ta koja je raskinula jer je radio stvari koje su me dovodile do plača i da budem tužna, ne znam što sam tužna jer nismo zajedno. Prvenstveno raskinula sam jer ću pre biti sama nego da budem u vezi al imao je i dosta kvaliteta. Žao mi je najviše jer kad bi bilo sve okej ja sam se osećala smireno i on mi je bio i najbolji prijatelj u toj vezi. Uvek sam mogla za bilo šta sa mu se obratim kao i on meni i ništa me nije bilo blam da kažem. I onda se rastužim jer sam stvarno bila dobra prema njemu, trudila se... Ne kažem da nije on, al npr. dodavao je druge devojke, lajkovao iako je meni to jako smetalo i ja nisam želela da sebe više dovodim u loše raspoloženje. I mnogo drugih nekih stvari, on se posle raskida trudio, plakao, molio al ja nisam imala više želje da mu poklanjam moje poverenje koje je odavno prokockao. I krivo mi je što me krivio kako sam ja prekinila idealnu vezu i samo tražila neko razlog.