Pas me pomladio, tjera me da budem aktivna, da se svaki dan smijem i da idem u prirodu. Luckast je i neposlušan, ali je sladak :)
Svi pričaju o postavljanju granica, asertivnosti, zauzimanjem za sebe itd. Jbt pa kad je nemoguće s takvim narodom koji se odmah duri, krivo mu je i prekida druženje s vama. Posle ovde pišu kako sigurno ima razloga zašto neko nema prijatelje i oni su se uverili da je ta osoba loša, a zapravo je to zbog toga što ljudi ne vole kad im se kaže ne, ne žele da pričaju o problemu, beže itd. Ja postavila granice, takođe sam i rekla da hoću razgovarati i pokušala to s jednom osobom, ona meni rekla da se ne možemo više družiti i uvek bi gledala kako da izbegne razgovor kad se radi o njoj i njenom ponašanju. Ljudi ovo često izostave, ne žele da pričaju o tome. Nikom ništa ne možeš reći, većina egoistična.
Nekoliko puta sam se dopisivala, skroz neformalno, sa našim tipom koji zbog posla živi preko. Bilo je raznih tema za razgovor, sasvim mi se činio ok, a generalno imam dobru procenu. Ali u retkim slučajevima kad procena omane, ljudi! To je spektakl. Jedne večeri smo se čuli nakon mog izlaska. Pisao mi je kako je i on izašao, pa je sa nekom curom završio u krevetu. Tu mi je već bilo previše informacija, ali on nije rekao sve. Ne, ne. Morao je dodati da dotičnoj osobi nije zapamtio ime. Na moje pitanje, kako je moguće da se ne seća imena devojke sa kojim je imao odnos, obrazložio da je bio jako pijan i da je preterao. Kao šlag na tortu: dotična se nalazila i dalje u njegovom krevetu. Ona spava, on se dopisuje! Tu sam završila s njim, ali je on vrlo rado želeo da me obavesti o još jednoj činjenici pre nego što odem - kad se cura probudi, on bi opet! Blokirala sam ga.
Već nekoliko mjeseci sam na novom poslu i s kolegicama sam se na prvu odmah dobro uklopila, svaki dan se zezamo, smijemo itd. i stvarno su dobre prema meni. Zbog toga me toliko zbunjuje zašto me isključuju iz nekih stvari. Naprimjer idu na neki događaj koji su dogovorile davno prije nego sam došla i normalno da ja neću ići. Ali evo već 2 tjedna spominju da imaju kartu viška a mene ne žele pitati da idem, a čak su pitale i neku drugu kolegicu koja nije iz našeg tima kad nam je došla u ured. Da me ne vole razumjela bih, ali doslovno smijeh i zezanje i pričanje svaki dan. Još ajde to je izvan ureda pa kužim, ali nedavno su i u uredu organizirale nešto i mene isključile. Jednostavno sam zbunjena tim dvostrukim signalima, jer sam osoba koja je čak i previše samokritična i lako osjetim ako nekome smetam ili ako mu se ne sviđam, a svakodnevno to u uredu stvarno ne osjetim. Nikako ne kužim je li me vole ili ne vole.
Kad sam bio samac nisam mogao da nađem devojku nigde, ama nigde bre, imao sam osećaj da beže od mene. Sad kad imam devojku svuda hvatam poglede, koleginice na poslu konstantno traže razlog da uđu u neku priču sa mnom, ma otvorilo se milion šansi. Ne razumem ženski mozak nikako.
Svoje srednje škole i mature ne želim da se sjećam. Uzaš kako sam se obukla za matursko 😂
Znam tablicu množenja ko iz topa, ali zato sabiranje, a pogotovo oduzimanje moram na prste. Ne znam šta je s mojim mozgom...
Jel i vi nekada gledate svoga momka i pomislite u sebi "za koga se ja doterujem, nisam normalna..."