Mrzim svoj verenički prsten. Osećala sam se forsirano da moram izabrati prsten je on nije znao da izabere mesecima, a rekla sam mu da bi mi se svideo bilo koji. I pošto smo zajedno kupili, znala sam da će me zaprositi. Očekivala sam sve, samo ne da me pita kada smo stigli kući iz radnje. Bez imalo romantike. Prosite devojku jednom u životu, potrudite se bar malo oko toga. Osećam se bezvredno i kao da sam prsten sama sebi kupila. Nije mi ni malo drag i ne podseća me na dečka ni malo. Nije ni malo poseban, baš zato što sam ga ja odabrala, ne on. A samo sam htela da ga on odabere, da me podseća na njega svaki put kada ga ugledam.
Zaboravio mi je rođendan. Isprika mu je bila da puno radi i razmislja i da je slucajno zaboravio. A nekoliko dana ranije prepirao se samnom kako pamti sve rođendane i važne datume. Nikada mu neću to zaboraviti.
Ovo je već 5 Vaskrs koji slavimo daleko od kuće u inostranstvu, ja i moja sadašnja žena, ukuvamo 15 jaja, ona spremi neku tortu kolač, ja ispržim ćevape, ceo dan tako izležavamo se sami, pričamo, planiramo budućnost, bude mi krivo što sam daleko od kuće, ali na kraju krajeva moram da stvaram svoju porodicu, svi će oni otići jednog dana nepovratno, ja ostajem, tužan je to potez života ali tako je, nekad ne želim da odrastem, fale mi moji roditelji, praznikom mi je najteže, jer nisam baš blizu da idem svaki praznik kući, a nemam ni slobodne dane u firmi. Idemo jednom godišnje na mesec dana i to je sve :(
Rešio sam da ne zovem i ne pišem ljudima koji ne zovu mene i ne pišu meni. Tako ni "najboljeg" druga. Nikada nije zvao da pita šta ima, ni dok smo bili drugari. Čujemo se u proseku jednom u dva meseca i to ako nešto trebamo. Treći drug mi kaže da i njemu piše samo kad nešto treba. Nikad od njega iskrene bratske blizinu, uvek kurčenja i dokazivanja. Nije mi žao.
Snaja šalje malog kod nas po ceo dan. Bukvalno od 9 ujutru do 9 uveče. Ja ne znam kako nema obzira. Ja radim i studiram, roditelji su već i stari i ne mogu, žele svoj mir, žele da odmaraju. Moj brat po ceo dan radi po smenama, a ona kući lenčari i ceo dan je na telefonu. Ja ne znam više, samo da se odselim iz rođene kuće.
Patim od klaustrofobije. Danas sam se zaglavila u liftu sa mužem i detetom i imala sam napad panike, gubila sam vazduh, zamalo da padnem u nesvest. Na kraju kada smo jedva izašli muž me je napao kako sam neodgovorna i razmažena, kako ne mislim na dete. Razočarao me je jako.
Imam jednu drugaricu sa kojom sam super ali ima jedan problem- kada se dogovaramo za nešto, ona kao da ima OKP (ne rugam se, jer ga i ja imam i znam kako je, ali za druge stvari) i mora da sto puta naglasi kada se tačno nalazimo i gdje, i šta radimo. Šalje mi duge glasovne prije nalaženja tipa:”Ako padne kiša, onda ćemo taksijem. Jeste da je skup ali imaćemo. A ako ne pada onda idemo pješke…” i tako u nedogled kao da pregledava plan i scenario za izlazak u glavi, meni iskreno liči to na OKP. Smeta mi jer uzima mi nepotrebno vrijeme tog dana- ako smo se dogovorile kad i gdje se nalazimo, do tad me pusti da jurim obaveze i ostalo, pa ćemo se tada dogovoriti ako ima nekih sitnih promjena. Ne odgovara mi se na tolike poruke. I kao da mi ne vjeruje da ako mi ne ponovi i ako ne utvrdi da sam shvatila, da se neću pojaviti ili šta već, da će propasti plan. Moraćemo porazgovarati.
Evo kako izgleda kada prihvaite nečiji odlazak. Srećna sam što su mi poslednje reči bile: "Uživaj <3", srećna sam što smo se rastali u pozitivnim mislima i planovima. Poginuo je ubrzo. Nije to bila ‘ona’ filmska ljubav, možda se još uvek nije ni stigla da se razvije, ali jeste bilo sjajnih momenata: sviranja gitare na keju dok pada kiša, kupanja u ledenom jezeru, sunčanice zbog spuštenog krova, zvezdanih i čistih neba, noćnih kupanja. Još uvek mogu da osetim teksturu njegove kože, vidim boju očiju i živo se setim gestikulacije. Prihvatila sam da nije tu, ali to ne znači da se ne rasplačem često. Uneo je boje u moj život, pokazao mi kako može da se živi. I nestao. Nisam više ljuta ni na koga, ne pokušavam da saznam ‘zašto’, zahvalna sam mu što mi je ulepšao život. U mislima ga najjače zagrlim i poželim mu da bude dobro tamo gde je - jako, jako kao najomiljeniju plišanu igračku i znam da sam prihvatila, da sam mu zahvalna i da ga volim najdivnijom i najčistijom ljubavlju koja postoji.
24 godine su mi i imam završenu samo srednju školu. Iz privatnih razloga sam spriječena da radim u firmi tekstilne industrije (krojenje, šivenje, peglanje..). Bila sam na najobičnijoj poziciji - šivač tekstila. I evo ovdje priznajem iz srca da mi toliko fali moj posao...
Otac mi je imao infarkt i kada se budio izgovarao je ime moje mame. Rastavljeni su 20 godina, ima drugu ženu.