Što se mode tiče, lično me nije briga što tko nosi i kako se oblači. Ali kad netko na osnovu “mode” u sred letnjih vrućina nosi vunenu kapu, zimi nešto kratko ili bilo što u čemu patiš, je za mene teški idiot.
Primetih da ljudi znaju da budu jako zli kad vide da vam nešto ide i da ste na putu da budete bolji od njih ili eventualno od ostalih koji su vam bliski. Čuvajte se, ne dajte da vas ometaju i nastavite svojim putem. Kako se odupirete napadi će biti sve jači, oni osete posebnost, talenat, osete sve ono što oni nisu... Budite svesni toga, nismo svi isti, neki su nadareni, neki ne, čuvajte ono što ste dobili....
Dečko kog sam upoznala u teretani i poklopili smo se dvaput me ispalio za kafu. A ja sam kupila ceo outfit za tu priliku👍
Dečko koji mi se dugo sviđao startuje apsolutno svaku drugaricu koju sam imala. Ja stvarno ne znam šta je njemu, da li mi se sveti, šta se dešava.. Lud je ako misli da bih mu to ikada iskulirala.
Mene samo zanima kako se zove bolest gde očajnički želim osobu koja mene ne želi, a ova osoba što me želi i što bi me držao kao kap vode na dlanu ja ne želim...
Koliko god drugima govorila da mi je odlično samoj, sve češće osetim potrebu za partnerom. Mogu ja sve sama, ali želim nekoga sa kime ću deliti sve i u dobru i u zlu, s kim ću moći da pričam o svemu, s kim ću biti na istim talasnim dužinama. Da ni jedno od nas ni u kom pogledu nije superiornije. Da nema prostora manipulaciji, izvrtanju, lažima, igricama. Samo otvorenost, ljubav, poštovanje, vernost. Bože, pošalji mi nekoga ili daj oči da prepoznam ko je to, a da mi je već u životu.
Sa 15-16 godina sam imala toliko samopouzdanja da to nije normalno, a sada, sa 21 nemam ni truna, ne znam šta mi se desilo, izgledam isto i bolje ali nesto me je pojelo, voljela bih da vratim to samopouzdanje kada sam sama sebi bila bog i kad mi u mojoj glavi niko nije bio ravan, trudim se svim silama ali opet se ne osjećam vrijednom niti lijepom.
Na početku veze kada smo imali ozbiljnije razgovore rekla sam mu da se ne želim udavati, da me brak ne zanima i da mi je okej biti s nekim do kraja života bez papira. Razlog tome je nesretan brak mojih roditelja i dugogodišnja veza iz koje sam izašla par godina ranije. On to poštuje i nikada me nije pitao da li sam se predomislila. Sada sa 32 godine života i 4 veze sa njim gledam svijet drugim očima, on se pokazao kao vjeran muškarac i partner i rado bi da me zaprosi. Ali to se neće desiti ako mu ne kažem a onda ću imati osjećaj da to radi na silu a ne iz ljubavi.
Jedna od najiritantnijih stvari mi je prevođenje imena. Čemu to? Ako se zove Franz onda je Franz, nikakav crni Franjo. Ako je John onda je John, a ako je Ivan onda je Ivan. Niti se piše isto niti se izgovara isto, čemu komplicirati. Napiši ime u originalu - da su im roditelji željeli drugačije ime, onda bi to ime valjda i dobili. Kužim prilagodbu pisma, tipa originalno ime je napisano kineskim znakovima, a ti želiš verziju na latinici, ali to je to. Sve ostalo je nepotrebno izmišljanje...
Pušim 10 godina a kupio sam sveukupno možda nekih 5 upaljača.