Nervira me današnja sebičnost roditelja koji se razvode, ponovo udaju, žene, mijenjaju partnere, ne misleći kako je djeci. Takva djeca postaju ili pretjerano povučena ili agresivna jer su prepuštena sama sebi.
Ljudi i dalje komentarišu i pitaju se zašto neko nema fotografije na društvenim mrežama. Nismo nikakvi stalkeri ili štagod kažete za nas, samo smo ružni. Bar ja jesam i zato ne stavljam fotografije. Shvatite to.
Shvatila sam da 100% svog vremena ja samo brinem! Čim otvorim oči odmah brinem i brinem, i tako evo 8 godina! Nikako da se opustim, ono, nema šanse. Ali eto kad sam našla momka, i počela da se zabavljam sa njim, odahnula sam! Prestala sam da brinem! Dobila sam svoj smisao, samo mi je došlo u glavu šta znači biti opušten skroz. Posle milion godina postadoh opuštena, zahvaljujući njemu. Takva sam, jbg, usamljenost čuda radi.
Nikad nisam bio u vezi sa lepom devojkom samo sa ružnom ili prosečnom. Bojim se da nikad neću ni imati lepu devojku.
Nisi upoznao što je zloba i zavist dok nisi radio s "našima" vani.
Devojka koju znam iz viđenja mi je letos poslala poruku s pitanjem želim li s njom na bazen. Pristala sam jer mi se činila povučeno i mislila sam da možda nema društvo. Išla sam s njom par puta a onda smo prekinule komunikaciju. Pre par dana me je pitala da li želim s njom na izlet i opet sam iz istog razloga pristala. Od tad ne prestaje da mi piše, najbukvalnije danonoćno i to stvari koje nemaju veze s realnošću. Od mene takođe, pored dopisivanja non stop traži nerealne stvari kao npr da se ona i ja preselimo u drugi grad i budemo cimerke.. kad dve sekunde ne odgovorim na poruku, šalje sms, kad ni tu ne odgovorim onda zove. Postala je toliko naporna da sam broj morala da blokiram a na poruke proredim odgovore. Žao mi je nje, zaista, očito je da ima neki problem ali prosto ne mogu iz sažaljenja rušiti svoj mentalni mir.
Prestala sam da pušim cigarete. Ljudi moji, emocije me pucaju kao da sam u pms-u. Plačem svaki dan. Kao da sam emocije potiskivala cigaretama.
Kako bi bilo lijepo da ima sajt za upoznavanje osoba koji se ne mogu ostvariti kao roditelji, koliko bi bilo lakše naći sebi sličnog.
Imam dečka zajedno smo 10 meseci, počelo je sve iz kombinacije, on je zaljubljen u mene i trudi se, putujemo često, kupuje mi skupe poklone itd. Shvatila sam da nisam srećna i da ga ne volim. Volim i dalje bivšeg dečka koji nije imućan koliko i on, ali zato ima više osećaja od njega i sa njim sam bila srećna, duhovit je i uvek imamo teme za razgovor. Moji roditelji ne podržavaju moju vezu sa bivšim jer smo ranije bili toksični ali stvarno se mnogo volimo, ja ne mogu bez njega, samo sa njim vidim sebe u budućnosti, i on mene voli i mnogo patimo razdvojeni. Sa druge strane svi bodre ovu moju sadašnju vezu jer eto on mene odvede na putovanje, kupi nešto skupo ali ja nažalost nisam srećna. Šta da radim?
Ali ta tenzija između dvoje ljudi koji ne smeju da budu zajedno … aaaaaa neću to da osećam 🤭