Nažalost, u konfliktu sam sa roditeljima jer oni ne odobravaju mog vjerenika. Mnogo ružnih riječi je palo, kako za mene tako i za njega, o njemu se priča sve najgore, a meni se nabilo na nos sve, od djetinjstva do školovanja. Najveći problem u svemu je što vjerenik nije završio fakultet, i što već nema stan. Imamo 29 godina, dolazimo oboje iz prosječne radničke porodice, poznajemo se dugo i sretni smo zajedno. Planiramo graditi život zajedno, stan/kuća, djeca. Moji ne žele ni da pomisle da ga upoznaju, već odlučno traže od mene da raskinem, i ucjenjuju me. Toliko uvreda je palo sa njihove strane, prema meni, da se to ne može ni opisati. Po meni, vjerenik i ja imamo jako zdrav odnos, i sretni smo, međutim to mojim roditeljima uopšte nije bitno, već samo ta diploma, šta će reći ljudi u gradu, i kako se oni nemaju sa čime hvaliti rodbini i prijateljima, jer se nisam "dobro udala".
Oni smatraju da neću biti sretna sa njim, iz materijalnih razloga, i da pravim najveću grešku u životu.
Teško mi je na poslu. Znam da ćete napisati da je i vama teško, ali ja mislim na ljude. Nije mi teško nijedan posao da radim, ali moram da trpim kolege. Ovo je drugi posao i svugde me isto sačeka; bezobrazne kolege. Večito dokazivanja, takmičenja, mržnja... Zašto se tako ponašaju ljudi koji imaju preko 30 i 40 godina?! Najgore je što im je mrsko početnicima objasniti posao, smore se, a i oni su bili početnici. Većina odustane od posla zbog kolega. Pa te još pritišću i govore da si neradnik. Ne znam da li je gore kad radiš ili kad ne radiš. Uvek su ljudi problem. Zar je toliko teško biti saosećajan i brižan prema drugima???
Polako se udaljavam od članova porodice i prijateljica koje su se udale/rodile/su u dugoj vezi. Nije da sam skroz prekinula komunikaciju i da ih ne volim više, ali jednostavno idu u pravcu u kojem ja ne idem. To su primijetile i spomenule da im smeta, ali ne znam kako da im objasnim da i meni smeta u kojem pravcu ide njihov život. Mladi smo, tek po 20-25. Iskreno, obići ću ih nekad, ali to više nije moje društvo. Ja imam posao, studije, hobije i želim proživiti dok sam mlada. Ne želim biti u društvu nekog sa kim ne dijelim ciljeve, Npr frendica želi da zatrudni, dok ja aktivno radim na tome da to izbjegnem. Neka su živi i zdravi, ali mi više nemamo o čemu pričati.
Dečko mi je iznenada preminuo u snu. Tri dana nakon sprovoda njegovi roditelji su rekli da napustim njihovu kuću.
Imala sam gnojnu anginu, a muž se naljutio na mene što sam bolesna, pa je ljutito rekao da mu ne treba bolesnica i kad bih dobila neku ozbiljniju bolest odmah bi me ostavio…
Za sebe stvarno mogu da kažem da sam lepa devojka, lepa, zgodna, plavuša, privlačna, dakle mogu da biram s kim ću da budem. Moj bivši dečko je bio sličan meni, bio je napucan, lep, uspešan u čemu god da se oprobao. U suštini plašim se da ulazim u vezu jer mislim da me ljudi biraju samo zbog fizičke privlačnosti a ne zbog toga kakva sam osoba. Uvek sam se toga plašila, a moj bivsi mi je i dokazao to.
Dopisivala sam se sa jednim dečkom oko 2 godine. Za te dve godine, hteo je nekoliko puta da dođe da me vidi, ali meni je bilo glupo da idemo negde zajedno, a rano da dođe kod mene i da upoznaje moje. Nakon oko dve godine, predložio je da dođem kod njega i rekao da će on platiti put. Par dana kasnije se predomislio i rekao mi da bih možda mogla da platim kartu sebi. On živi u inostranstvu i zna kako živimo u Srbiji. Nakon toga mi je slikao svoju ušteđevinu i poslao, uz objašnjenje, evo toliko sam stigao da uštedim. To je meni bilo toliko odvratno, da ni ne pomišljam o tome da izađem sa nekim već preko godinu dana. Stvarno ne razumem, ko bi tako nešto uradio?
10 godina nisam bacio/poklonio ni jedan komad odeće. Doslovno čuvam raspale gaće iako ih ne nosim. Tu uvek stoje u ormaru za ne daj bože ako ne bude čistih...
Jedna od baš ružnih stvari kod ljudi je pokušavanje da predstave na mrežama nešto veliko, što je u suštini čemer i jad, bez obzira da li to bili lično oni, njihov hobi ili posao, pa čak i partner. Slika i dubokomisaona kopirana poruka ne pale kod ljudi koji imaju išta u glavi.
Imam prijateljicu s kojom se družim preko 10 godina. Ona se udala, ima dijete i razumijem da ima svoje obaveze. Ali da 2 puta u godini ne nađe vremena za kavu? To ne razumijem. Ne želi reći u čemu je problem, odgovara na poruke nekoliko dana kasnije i stalno odgađa naše dogovore... Moram proznati da nemam više snage truditi se jer vidim da se ni ona ne trudi.