Kada sam počela da živim sa momkom, nenamerno je prepuštao da ja radim većinu stvari u kući, a ja apsolutno nisam osoba koja je sa tim okej. Imali smo više puta razgovore na tu temu, i posle par meseci se zaista popravio, odnosno razumeo je da ja nisam druga mama i da nisam domaćinski tip žene koji će sve da radi non-stop. Sada se čak desi i da on odradi više kućnih poslova od mene u toku dana, da nekada zaboravim gde idemo jer znam da je on sve organizovao, nekad ne ponesem ni telefon od kuće koliko sam opuštena u tom smislu. :D Ali, moram biti iskrena - puno živaca mi je otišlo u prva 3 meseca zajedničkog života da se uskladimo oko nekih stvari, iako sam ga jednako volela i sad i tad. Mislim da zaista krenemo da upoznajemo osobu i radimo na odnosu tek kada stupimo sa nekim u zajednički život.
Od kad znam za sebe otac je uvek gledao cene kad bismo išli u šoping. Kad sam počeo da razumem situaciju uvek sam glumio da su mi jeftinije stvari lepše. Hvala ti oče što si me naučio da budem ovo danas💙
Sestra mog supruga uvijek ima neke komentare za mene i moje ponašanje. Kako sam skuvala kavu, kako sam se obukla, kako sam ovo rekla, ono rekla. Pritom imamo dobar odnos trudim se, ali stvarno mi počinje uticati negativno na živce. Vrhunac svega je kad je poludila i napravila scenu što je njen momak rekao nešto pozitivno za mene. To mi je sama ona rekla, i da neće to trpiti. Ne osjećam se više prijatno u njenom društvu..
Da se pohvalim da sam od nevine devojke napravio nimfomanku.
Bila sam za njega tu, uvek. Nije znao sa mnom ni van kreveta ni u njemu. Ostala sam sa njim dok nije počeo pred svima da me vređa a vrhunac je bio kada je prosuo kafu po stepeništu dok ju je nosio gostima, isprskao zidove i sve a za sve sam naravno bila kriva ja koja nisam imala poslužavnik u njegovoj kući. Želela sam mu sve najbolje dok sam patila, sad mu želim isto što i on meni i sve što zaslužuje. U prevodu ništa dobro.
Žena najboljeg druga tražila da se poljubimo, ja je ispalio, e sad dal reći drugu Ili ne, inače su u braku par godina, pljuje ga da mu je mali i da nije nikakav u krevetu... Užas koja moralna nakaza od žene.
Sin od 17 godina ima stravičan problem sa agresijom i temperamentom. Dovoljno je da mu kažeš nešto što mu se ne dopada, nasrnuće na tebe, fizički jedino na mene i supruga još nije nasrnuo, ali zato verbalno i te kako zna da nas uvredi jer baš ima prljav jezik. Sve smo probali i ne vredi, lekove, psihijatri, razgovori sa stručnim ljudima i ništa nije uspelo iako su nam mnogi rekli da smo možda mi negde pogrešili, ali ne znamo i dan danas gde, jer smo mu pružili sve što je hteo i nikad ton nismo povisili na njega. Kada je našao devojku mislili smo da će se smiriti, da mu možda fali ljubav, ali ne, jednom se gadno posvađao s njom i za malo da je prebije pred nama, jedva smo to sprečili i pripretila sam mu da ako ovako nastavi da ću ga strpati u ludnicu. Posle nekog vremena saznamo od komšija kako im on često ulazi u dvorište tako što preskače ogradu, hrani i miluje mačke koje su ulične, odlučili smo da jednu od njih usvojimo i evo mir traje već 4 meseca, nadam se da je sve gotovo.
Nisam znala da će mi ovoliko teško pasti vidjeti roditelje da su ovako ostarili. Samo da mi još požive…
Da mogu dati savjet sebi kad sam imao 23 rekao bih: "Slušaj, ženi samo onu što hoće stalno da se j*be. Sve ostalo je nebitno".
A ja htio lijepu i pametnu da oženim. U braku sam sa sedam godina mlađom ženom. Meni je uvijek i u svaka doba stalo do sexa, a ona samo kuka kako je sve boli. Meni je 47, a ona kuka zadnjih dvadeset godina.