CEO-bilioner, vlasnik velike firme koja posluje gotovo u svim drzavama svijeta. Imao sam priliku provesti dan s tom osobom i njegovom ekipom. Od jutra sastanci, trči vamo trči tamo, susreti sa 200 ljudi dnevno, iz grada u grad iz države u državu, kad ne priča s nekim uživo priča na tel, samo o brojevima, targetima, samo lova, naelektriziran lik ne staje. Kako? Šta je tim ljudima u glavi, kako funkcioniraju njihovi mozgovi. Evo ja kao mali čovjek ne mogu to razumjeti. Kako?
Nedavno sam se posvađala sa drugaricom, na temu prirodnog izgleda i kompleksa, ona ima sve urađeno, hijaluron, silikoni, i ja kažem 'imaš komplekse' na to bi ona rekla da sam ja jadna. Pritom gde god da sednemo, slikam je za instagram da pokaže svoja usta, grudi, i još doradi fotku. Ako ovo nisu kompleksi, ne znam šta su.
Ne razumem zašto istina boli.
Imamo četvoro dece i kad ih neko vidi iznenadi se kako su vaspitani. Najviše je tome doprinela supruga, iako misle da je to zbog mene, odnosno mog posla, što nema veze jedno sa drugim.
Da zaključim i poentiram, sve što je nekad bilo normalno i dobro u današnje vreme izaziva šok i čuđenje. Postali smo plodno tlo za sve negativno što dolazi sa bilo koje strane Sveta. Balkan i stanovništvo na njemu sve više tone u mračnu rupu bez dna iz koje se uskoro neće ni nazirati svetlost na vidiku.
Otišao sam na skijanje u Italiju ove sezone jer je verovali ili ne jeftinije od Kopaonika.
Svaki put kada u saobraćaju prođem pored vozila Auto škole, iz sveg srca poželim da polagač položi vožnju sa što boljim rezultatima.❤️
Digne mi se kosa na glavi kad neko krene sa onim “da li devojke znaju da mi muškarci ne volimo veštačke nokte/šminku/farbanu kosu/tu i tu odeću”. Aman bre više, ne zanima me. Ne vrti mi se život oko toga šta vi volite ili ne volite, jer da mi je to zapravo bitno onda bih se, jelte, tako i sređivala.
Imam 24 godine. Ako do sad nisam imala nikoga, ne znam zašto bi i sada. Dok sam bila mlađa nadala sam se da ću i ja upoznati nekoga s kim ću se razumjeti, međutim ništa od toga. Godine su se već nakupile i samo imam osjećaj da bi bila čudna u potencijalnoj vezi zbog nepostojećeg iskustva u svemu.
Rodila sam prije 6 mjeseci. Volim svoju bebu najviše na svijetu. Ali ne prepoznajem sebe, ne znam osobu iz ogledala, ne znam čije je to tijelo, uz sve to pucaju me i hormoni. Opadanje kose, stomačić, višak kilograma. Kao da nisam ja. Svjesna sam da te stvari primjećujem samo ja ali ne mogu si pomoći.
Kada prođe to sve? Hoću li se ikada osjećati kao ja?
Vidim malo, malo pa opet krene ono famozno “ko treba da plati kafu na dejtu”. Kratko i jasno — muškarac. I ovo kažem kao žena koja i sama super zarađuje. I u vezi sam i više nego korektna, volim da mu kupim neki lep poklon, spremim lep ručak/večeru, pripremim iznenađenje i tako to. Ali volim i ja kad je muškarac džentlmen, a ne kad krene da se svađa oko neke pišljive kafe, koju je on (u 99% slučajeva) inicirao. Volim kad pokaže da mu je stalno i da je zainteresovan, volim kad mi kupi buket, bombonjeru, kad mi otvori vrata ili pridrži kaput, iako oboje imamo ruke, jelte…Nikad mi se nije desilo da neki momak predloži da na dejtu svako plati svoje piće, hvala Bogu, ali kad bi se to dogodilo znam da posle toga drugog dejta ne bi ni bilo.
Mrzim kada se na poslu ljudi bave time šta ko jede. Mani me se čoveče, svi smo odrasli, hoću da dva dana jedem sendviče i pice, ne moram kuvano svaki dan. Imala sam loš dan juče i danas i tešim se brzom hranom, već od sutra se vraćam na staro, ali ne treba da mi komad pice zastane u grlu jer je neko rešio da glumi policiju za hranu. Pritom baš ti ljudi, koji me komentarišu, ne žele mi dobro, to je zasigurno, znam iz 100 nekih postupaka, seju zlobu na sve strane, a glume brigu tu gde ne treba.