Dobila sam lepu povišicu na poslu i počastila sam sebe jednom dobrom torbom. Nije nešto preterano skupa ali ranije je uvek bilo prečih troškova i nikako da dođe na red ta torba. Kažem to najboljoj drugarici na kafi i ljudi moji, ona je meni 40 (i slovima ČETRDESET) minuta popovala kako je to bacanje para, kako sam trebala da ostavim novac sa strane pa da štedim za nešto drugo. Sve mislim prestaće da priča, pokušavam da promenim temu ali ne, ona melje i dalje. Na kraju sam platila kafu i otišla. Pitam je iskreno u čemu je problem, samo mi je seenovala poruku. Ne znam šta joj bi, žena od skoro 35 godina da se tako ponaša. Nije ranije pokazivala preterane znake zavisti a i nema što da bude ljubomorna, zarađuje 3 puta više od mene i uvek ima lepu odeću i aksesoare. Ja evo već pet dana sam u šoku da je žena toliko odlepila zbog jedne pišljive torbe, kao da sam kupila najnoviji audi.
Sve sam čula, ali baš sve, ali da neko ima jedno zdravo, pravo dete, trudnoća lako ostvarena i da posle 3-4 godine ne ide sa drugom trudnoćom nego odmah idu na vantelesnu to nisam. Koliko tvoj mozak treba da je ograničen, koliko ti zapravo ne želiš dete nego samo da ispuniš društvenu normu i tu čuvenu brojku DVA, koliko ti zapravo ne vodiš ljubav nego nešto praviš. Više nego strašno. Eeejj, ljudi nemaju decu ceo život pa ne prave dramu, a oni imaju zdravo i pravo i umesto da mu se posvete i uživaju u njemu oni odmah onu zadnju opciju. Ovaj svet je definitivno izgubio svaki red i pored, definitivno nam treba jedan reset....
Jutros sam vidjela na insta svoju prijateljicu (koja ima rizičnu trudnoću) budnu u 3 ujutro. Odmah sam se prepala da nešto nije ok i pisala joj.
I onda sam se sjetila da meni nikad niko nije pisao, niko nikad nije brinuo o tome kako sam i to me je slomilo.
Dugujem 50.000 € na kamatu i ne znam kako da vratim taj novac. Pokušavam na raznim poslovima da zaradim, u jednom trenutku uhvatim sebe da radim 2-3 posla. Ne znam kako ću se izvući, a sve to zbog očevih dugova jer sam morao da se zadužim kod kamataša. Svako veče molim Boga da mi pomogne.
Priča moje majke. Udala se sa 20, sa 22 postala majka i bila najsrećnija žena na svetu, nedugo saznaju da njena prva ćerka ima tumor. Posle duge borbe ostaje bez nje. Posle godinu dana rađa mene ali bez volje za životom. Kad napokon posle 18 godina od smrti ćerke kreće da živi, da se smeje, da uživa, umire od raka. Na isti dan kao i njena prva ćerka 20 godina kasnije.
Drugarica mi stalno govori kako mi ružna kosa, frizura, kako se nisam lepo obukla. Rekla mi da delujem ruznjikavo, na šta smo se pokačile i rekla sam joj da sam prelepa. Nakon toga, mislila je da me spusti, kad smo bili u društvu kaže svima "ona za sebe misli da je lepa, haha". Očekivala je da ako potvrdim to da ću ispasti narcis pred svima pa da ću se pravdati njoj kako nisam, ali sam otvoreno rekla da jesam prelepa i ona se zaćutala. I svi prisutni su me podržali. Ne znam šta očekuje od mene, nikad joj ništa ružno nisam rekla, niti sebe hvalim, niti nju vređam, ali bila sam u izboru za mis, valjda je to dovoljni pokazatelj da makar nisam ružna po njoj, ako ne može da shvati da sam lepša od nje.
Kolegica koja radi dva posla i studira istovremeno umjesto torbe nosi ogromnu korpu u koju može sve da stane. Na podsmjeh kolegica koje su je pitale koji je model, odgovorila im je Birkin. Ko je shvatio, shvatio.
Boli me kad vidim kako se moje bivše kolege sa fakulteta, koje još studiraju (mnogo obnovljenih godina) hvale novim skupim poklonima od roditelja (mobiteli, auta itd.) dok mene moji napadaju za novac iako sam u roku završio fakultet i zaposlio se. Govore mi da sam štetočina jer se još nisam odselio (dajem im bukvalno kiriju da i dalje živim kod njih). Najbolesnije u svemu tome mi je što su moji sto puta bogatiji od tih drugih roditelja mojih bivših kolega.
Moja kuma je bila mogu reći žena zmaj u mladosti. Tada je završavala master, a htjela je ide sve do doktorskih studija i iskreno od nje nisam manje ni očekivala. Teretane, razne aktivnosti, poezija, knjige je mnogo čitala, pričala je 4 strana jezika... Tadašnji dečko a sadašnji muž bio joj je ravan po mnogim pitanjima, djelovali su kao savršen par i kao da se podrzavaju. Medjutim vjencali su se i tu krece njen "pad". Prvo je odustala od daljih studija, preselila se u kuću njegovih roditelja, a nakon nezadovoljstva poslovima odlučila je da će prosto biti domaćica jer je muž dobro zarađivao. Naravno kada je počela da rađa djecu, odustala je od treninga, čitanja i svih svojih aktivnosti. Gledam je i razmišljam šta se desilo, izgleda 10 godina starije nego što jeste, nema više tu ljepotu i bistar pogled. Drugarice smo i kume ali osjećam da se družimo samo zbog toga, vremenom smo izgubile sve teme za razgovor, njoj su fokus djeca a ja ih još nemam...nadam se da je srećna bar..
Da li je vama normalno da momak popravlja bivšoj tašti šporet ili se čuje s bivšom ženom jednom nedeljno? Zabavljamo se neko vreme ali nisam znala da mora baš takav odnos da održava - plaća alimentaciju (iako nemaju dece), brine o tazbini i sl. On je stvarno super ovako, mogu ga zamisliti kraj sebe u budućnosti ali me brine da će prethodni brak sve naše planove kočiti - kako vremenski, tako o finansijski. Njemu to me predstavlja teret ali brat njegov tvrdi da to i nije baš tako i da je čak pomagao bivšoj ženi da okreči stan, popravi auto, iako sada to ne radi. Nisam pametna, mislim da nije tako crno - bela situacija ali opet...