Zavidna sam osobama u mojoj okolini što se udaju, žene, venčanja ne volim više ni videti ni ići, iz razloga što su to sve 1-2-3 godina veze i brak, sve se u hodu rešava. Mi smo 11 godina i svake godine ima novi izgovor za koji se ne trudi da reši.
Imamo po 31. I kako dani odmiču sve sam više svesna da me zavlači, troši vreme i da nikada od njega neću to dočekati.
Želim da upišem medicinski fakultet, ali me porodica, prvenstveno majka odgovara od toga, jer "kako ćeš ti to završiti" "treba položiti svaki ispit" "odakle ti pare" "za tih 6 godina možeš dosta zaraditi" i tome slično. Inače dolazim iz srednjeg staleža i želim to promeniti. Ne želim da radim za nekoga, jednog dana želim otvoriti svoju ordinaciju i biti svoj čovek, a ne da zavisim od plate. Ne kažem da ne treba raditi za platu, treba, ali to treba iskoristiti u stvaranje nečega svog. I prvenstveno, ne želim biti lekar zbog novca i statusa, nego zbog humanosti, naravno sve drugo dolazi samo kao benefit. Naježim se u pozitivnom smislu kad vidim kako lekar pomogne nekom, kako spasi život.
Mnogo mi se više sviđa muški mozak. Žene u teretani vežbaju za druge, da ih svi tu gledaju, oblače se najperverzije samo da privuku pažnju. Muškarci vežbaju za sebe i ne zanima ih ko ih gleda i to je lepo!
Zažalio sam što sam udomio mačku. Razumijem da je ovo jako nepopularno mišljenja, jer i sam volim mačke, pa u neku ruku razumijem, ali jednostavno nisam mogao pretpostaviti kolika će ovo biti obaveza, od toga da sam je sterilisao ali veterinar nije dobro uradio sterilizaciju pa iako ne može imati mačiće može ulaziti u cikluse tjeranja, i što ću opet morati dati novac i tražiti dobrog veterinara, do toga što sam toliko para kojih nemam baš toliko potrošio na to da našem pravu hranu koju ona želi da jede, na lijekove, i milion nekih sitnica. Bila je ulična maca i bilo mi je baš žao što se smrzava napolju i bila je puna rana i buha, ali nisam mogao pretpostaviti koja je ovo sve obaveza. Želim i da putujem dok mi je godišnji ali nemam je kome ostaviti, a ne mogu pored milion gluposti sad trošiti i novac na pansione. Neću je se riješiti jer je već 2 godine sa mnom ali da mogu da vratim vrijeme ne bih udomio macu.
Samohrana sam majka. Meni je hvala Bogu lijepo u životu. Jedino mi nekad smeta što neke prijateljice misle da su nešto iznad mene, jer su eto u braku. A ja sam kao na dnu društva. Kao da je brak jedini uvjet za dobar život.
Supruga mi je Slovakinja ja sam iz Hrvatske, upoznali smo se u Londonu gdje smo oboje studirali a danas tu i živimo. Nikada nisam naučio Slovački niti ona Hrvatski ali kako su slični razumijemo se i s vremenom smo stvorili neki naš jezik koji je mix ta 2 i tako razgovaramo.
Puknem kad se neka lepa devojka sa fakultetom uda za lošu priliku. Sretnem pre drugaricu iz srednje, lepa kao lutka, pametna, vredna, verila se za jednog žutokljunca bezveznog, trudna je, ušla je u prodavnicu u izgužvanim flekavim stvarima, zapuštene frizure, jedva sam je poznala, a mislila sam da će se udati najbolje, imala je sve predispozicije.
Žao mi je što me muž svojom nepažnjom samo udaljava od sebe. Pričala sam sa njim šta bih volela da se promeni, malo više nežnosti i dodira, poneka sitnica iznenađenja makar za godišnjice. Ali ništa... Ne znam kako da doprem do njega i koliko ću još tolerisati, gasim se lagano.
Išla sam u osnovnu školu u manjem gradu. U moje vreme vrhunac "nasilja"je bilo sprdanje sa drugarima iz razreda koji žive na periferiji grada, kao mi smo iz centra a oni dolaze busom ili pešače do škole pola sata. Posle dosta godina sretnem na fakultetu tog jednog druga. Studira i radi u struci u stranoj kompaniji, lepo izgleda, vozi dobar auto. Jednom me pokupio sa stanice pa smo zajedno išli kući i ponudio mi da se javim kad god idem kući. Tako smo se nekako u druženju smuvali. Bila sam se baš zaljubila i samo odjednom lik raskine sa mnom. Razlog: hteo da se osveti zbog sprdanja iz osnovne. Koji kompleksi. Pa i mene odrasli ljudi sprdaju jer sam iz unutrašnjosti pa živim i dalje. Ne mogu da razumem da neko vuče traume zbog smešnog zezanja u osnovnoj.
Četvrta generacija fakultetski obrazovanih sam u porodici. Inženjer sam elektrotehnike, a u školi sam uvek imao četvorke ili petice iz srpskog. Ovo moram da naglasim jer će odmah da me optuže da sam neobrazovani seljober od primitivnih roditelja. Elem, bez obzira što sam obrazovan i što znam pravopis, živo me zabole da ga upotrebljavam po pravilima. Znam da se pravilno kaže "trebalo bih da" umesto "trebam da" i sl. ali govorim i pišem kako mi je prirodno, kako većina našeg naroda i govori. Jezik je živa materija i neka ima standardizacija, ali pustite ljude da kažu kako se u njihovom kraju govori vekovima. Idu mi na yaya ovi grammar nazi što znaju enklitiku, palatalizaciju i sline nebuloze, a obične instrukcije ne umeju da shvate kada kupe neki uređaj/nameštaj što sami treba sa asembluju. NEznam što ste tako dosadni. TrebamO vas sve ignorisati jer vaše jezičke zavrame svakako nisu znanje koje će spaSti svet, niti je iko dinara od toga zaradio.