Niko me ne može ubjedit da osobe koje su sposobne imati odnose nakon samo mjesec dana poznanstva=veze imaju ikakve emocije u srcu. To mogu samo neemotivne osobe.
Nikad mi neće biti jasne zanatlije, koji postavljaju struju, vodoinstaleri ili građevinari, koji pogode posao, onda ih moras molit i zvat 20 puta dnevno. A kad se jave kažu ti: Sutra ću doć. Napokon dođe i to “sutra” on se opet ne pojavi. I tako narednih 10 dana u krug.. Može li mi neko objasnit zašto to ljudi rade??
Žena u menopauzi a ćerke bliznakinje u pubertetu. Nek mi je Bog u pomoći.
Ne podnosim poslove gde mi gledaju koliko sam puta išla na pauzu, pila kafu, išla u wc. Pa jbt ako radim posao dobro i na vreme, kakve veze imaju pauze? Mogu napraviti pauzu i deset puta dnevno, pa i dalje stići da odradim sve. Uvek kad primetim to, dam otkaz, ali vidim da je sve teže naći normalnog poslodavca koji gleda učinak, a ne koliko si puta da izvineš vršio nuždu.
Muž i ja imamo mačku, kupili smo joj pametne igračke, na senzore da može sama da se igra ali neće, traži pažnju, i traži nas da se igramo. Mjauče, protestvuje i ruši stvari ako je ignorišemo. Za tri meseca ću se poroditi prvi put, vidim kako životinja i pored pametne tehnologije traži pažnju i interakciju pa ne mogu da razumem kako većina roditelja bebama daje tablet ili telefon samo da ćute i budu mirni. Mačka nam je odlična lekcija kako ne treba i da se treba posvetiti bebi.
Moja devojka me izluđuje. Ona smatra da je normalno da, kad hodamo ulicom, ukoliko sretne nekog muškog drugara, pusti moju ruku i zagrli se s njim ispred mene a zatim i poljubi u obraz/nos/čelo. Njoj je to skroz normalno i čim kažem da je to bolesno napadne me. Još na sve to, hajde da je jedan drugar u pitanju, nego ih ima 20. Svako malo stajemo na ulici da se ona izljubi i izgrli, dok ja pored stojim ko budala.
Dođe mi da raskinem kad vidim kakva je žrtva konzumerizma moja djevojka. Ona ne može tri dana da izdrži da ne kupi sebi neku krpicu tipa patike, haljinu, torbicu. Po cijeli dan smišlja šta će kupiti i traži po internetu. A nezaposlena je i to smo joj sve dužni finansirat njen otac i ja. Sve je gora i gora. U zadnjih 7 dana je tražila 3 torbice, 2 para patika, 3 haljine, čizme i novi sat. Ja nemam srca da odbijem pa mi odoše sve pare.
Najvažniji je dobar san od 8 sati. Ako spavam 6 sati onda sam umorna, a ako spavam 10 onda mi se spava još više.
Radim u internacionalnoj kompaniji koja zapošljava 2000 radnika. Radim na poziciji menadžera za ljudske resurese i u tajnoj sam vezi sa direktorom finansija koji je oženjen. Na poslu smo profesionalni i ozbiljni maksimalno, iako često budemo na zajedničkim sastancima što zna biti izazovno. Ali, zato poslije posla kad se nađemo sve nadoknadimo i ne možemo da odolimo jedno drugom. Znamo da nije ispravno, ali neka traje koliko traje.
Dobila sam lepu povišicu na poslu i počastila sam sebe jednom dobrom torbom. Nije nešto preterano skupa ali ranije je uvek bilo prečih troškova i nikako da dođe na red ta torba. Kažem to najboljoj drugarici na kafi i ljudi moji, ona je meni 40 (i slovima ČETRDESET) minuta popovala kako je to bacanje para, kako sam trebala da ostavim novac sa strane pa da štedim za nešto drugo. Sve mislim prestaće da priča, pokušavam da promenim temu ali ne, ona melje i dalje. Na kraju sam platila kafu i otišla. Pitam je iskreno u čemu je problem, samo mi je seenovala poruku. Ne znam šta joj bi, žena od skoro 35 godina da se tako ponaša. Nije ranije pokazivala preterane znake zavisti a i nema što da bude ljubomorna, zarađuje 3 puta više od mene i uvek ima lepu odeću i aksesoare. Ja evo već pet dana sam u šoku da je žena toliko odlepila zbog jedne pišljive torbe, kao da sam kupila najnoviji audi.