Moji su dali mlađem bratu kuću na moru. I obzirom da je mlad prepustili mu izdavanje apartmana, čisto da uđe malo u te vode odgovornosti i posla. To su apartmani na ne tako popularnom mjestu i nisu sad nešto sređeni kao “Porto Montenegro” ili neki luksuzniji apartmani. Ali su sasvim fino sređeni i skromni, na mirnom porodičnom mjestu. Samim tim dolazim na komentare ljudi na njegovoj novo napravljenoj instagram stranici za apartmane. Shvatam ja da svi imamo različita očekivanja i ukuse ali kakve gadosti moj brat mora da briše od ljudi… prosto je žalosno. Bogu hvala to nam nije izvor zarade ljeti nego ako ih već imamo što da ne.. ali mi žao brata koji ulaže trud u izrađivanju stranice i ulaže trud u snimanje, sređivanje, gostoprimstvo itd. Žao mi što ljudi nemaju malo srama nego javlno pljuju tuđi trud i rad.
Godina dana od porođaja, a on se ponaša kao da ne postojim. Odnose smo imali svega dva puta, ja inicirala, on nikad, uglavnom me odbija. Kad beba zaspi legle i gleda u telefon ili televizor. Kad ga bilo šta pitam odgovara kao preko... Iz naše sobe je prešao u dnevnu, kaže smeta mu bebin plač, a beba se ne budi noću. Nismo ni jednom sami izašli negdje, iako sam ga više puta molila, organizovala čuvanje bebe. Napravim romantičnu atmosferu a on ode na spavanje. Kad ga pitam u čemu je problem, kaže nema ga, samo je umoran. Volim ga više od svega, ali me ubija ovo njegovo ponašanje.
Bio sam godinama zaljubljen u nju, ali nikad nisam skupio hrabrosti da joj to priznam. Bili smo bliski prijatelji, i tako je ostalo. U međuvremenu, imao sam djevojke, pokušavajući je učiniti ljubomornom, ali zapravo sam cijelo vrijeme volio samo nju. Jednog dana, dok smo sjedili na kafi, otkrila mi je da je bila zaljubljena u mene, ali se bojala to priznati. Voljeli smo jedno drugo više nego ikoga drugog, ali smo to skrivali zbog straha. Ova priča me naučila koliko je važno biti iskren i otvoreno govoriti o svojim osjećajima. Nikad ne znate šta druga osoba misli ili osjeća, a možda baš zbog te iskrenosti otkrijete pravu ljubav koja je cijelo vrijeme bila tu.
Moj muž želi da putuje sam. Djeca i ja ne možemo zbog škole i posla i on uglavnom misli da je u redu da ide sam mjesec dana na drugi kontinent jer tamo imamo kuću koja prazna stoji i ne želi da propada. Uz to nas brak je se sveo na to da on izlazi, trenira, i zbog čestih svađa nije mu ni do intime više. Znam šta treba da radim ali eto čisto dušu da olakšam.
Moj dečko je mnogo bolja osoba od mene. Njega svi vole i poštuju jer svima pomaže. On ima mnogo prijatelja. Ja nikoga. Mene trpe zbog njega a primetim im u ponašanju da me ne podnose. Nisam zla, nisam nikad izgovorila nešto da nekog uvredim, niti sam ne daj Bože šta branila. Nego nekako sam smotana za komunikaciju, pokušavam da ispadnem smešna a nisam. Samo sa njim sam prirodna i on me voli, i želi sa mnom da provodi vreme. A kad mu se ne ide negde izvlači se na mene. Njegovo društvo svaki put baci šalu kako mu ja branim sve, kad ja krenem kući pušta se sa lanca itd. Sad shvatam da stvarno to misle. Ne trudim se da ih razuverim, ali evo 2 godine traje ova priča. Viđam ih na svaka 3/4 meseca i uvek je sve navedeno isto.. Meni sve više postaje neprijatno sa njima, i svaki put se vratim kući sa mišljenjem da sebe ne volim.
Volim neuspehe svojih drugarica. Imam totalno ispunjen, rekla bih savršen život. Uspešno završavam prvu godinu fakulteta, živim sama u svom stanu, dobro izgledam, iz ugledne porodice. Imam dosta bliskih drugarica i stvarno ih volim, ne želim im neuspeh, ali mi je drago kad se to desi. Znam da je užasno, ali uživam u svom idealnom životu. Drago mi je što niko nije na mom nivou :)
Ne razumem ljude koji se i dan danas sablažnjavaju na pomen upoznavanja partnera preko društvenih mreža, te pričaju kako partnera treba da upoznaš npr. u biblioteci, a ne na instagramu. Pa ako se time vodite, upoznaćete ga verovatno nikad, osim ako ne posvetite svaki dan svog života sedenju u biblioteci. Ja sam introvertna, ali imam par drugarica i nikad nisam čula da je neko upoznao momka/devojku tek tako “iz vedra neba”. Na kraju, ta spontana upoznavanja se dešavaju uglavnom ljudima koji su ekstrovertni, često izlaze i imaju veliko društvo. Sve moje prijateljice, a i ja, smo naše momke upoznale preko interneta i ne vidim ništa loše u tome. Vidiš kako neko izgleda, javiš mu se, malo pričate i kasnije izađete uživo pa se tako i upoznate bolje. Trenutno sam u vezi od 2 i po godine sa dečkom kojeg sam tako upoznala i ne vidim ništa sporno ili “sramotno”.
Nervira me pritisak okoline da rodim još jedno dete. Muž i ja smo rešili da nam je jedno dovoljno i da nećemo više. Ali to je konstantno nabijanje krivice ''da ne bude samo''. Ćerka nam je sad već malo porasla i život više nije tako težak kao kad je bila baš mala. Sad uživamo, putujemo, vikendom organizujeimo razne aktivnosti. Meni se moj život sviđa ovakav kakav je sad i mislim da bi ga drugo dete samo poremetilo.
Jeli normalno da dečko od 30 godina ima prijatelja ali nikoga ono baš najboljeg prijatelja s kim će pričat o svemu i otvorit se pa evo čak ni meni kao svojoj curi neće da se otvori 100% oko nekih stvari. U svemu se trudi biti onako baš pošten, iskren, pedantan. Sve mu je uvijek na svome mjestu od stana do auta pa čak i do mobitela svaki poziv briše a većinom i poruke jer kaže da mu to puni memoriju čak i kad mu otključam telefon (inače mu ne smeta da uzmem njegov telefon) sve one zadnje aplikacije koje je koristio uvijek su izbrisane. Jel to vama malo čudno? Znači teško je naći ikakvi propust ikakvu njegovu grešku ili "porok" a svi ih imamo.
Muž i ja imamo identičan problem u porodici po pitanju nasledstva i stambenog pitanja.
Naši roditelji sa braćom i sestrama su ili dobijali stanove od firmi ili su im roditelji pomogli da se skuće. Niko kredit, niko ništa sam.
Sada kada smo mi u godinama kada se to radi, živimo već 7 godina kao podstanari i teškom mukom skupljamo za učešće. Uspeli smo ali... Krivo mi je i nije me sramota da to priznam. Moji roditelji žive sami u velikom stanu, tetka koji deli imovinu sa mamom takođe sama u velikoj nekretnini i nema dece. Pitanje pomoći meni ne sme da se potegne, odmah kreću suze i merenje pritiska jer kako ja sad nekoga da iseljavam? Kako zaboga da se oni sada presele u manje i i dalje SVOJE prostore? Izbegavam da pričam o tome jer znam kako zvuči ali mi bismo imali za kupovinu pristojnog stana iz keša a da niko naravno ne ostane ni na ulici ni bez prostora za sebe. Ali ne, to će deco biti sve vaše ali zna se kada. Sebičluk, neka im ti zidovi dok im deca grcaju kako oni nikada nisu.