Sretoh je neki dan i pomislih kako bi volio da je ona moja žena. Ima dobar posao, vozi dobro auto, pa nije toliko ni ružna. Sad mi nije jasno što ja nisam hteo sa njom.
Nervira me preopterećenost fizičkim izgledom. Brojanje svake kalorije, jedenje smutija, zrnevlja, a vređanje onoga ko jede meso, mleko... dosadno ubeđivanje o postu, o nekoj modernoj ishrani. Teretane, treninzi do iznemoglosti..kozmetički tretmani, budženje grudi i zadnjice. Retko ko se hvali da je kupio knjigu, bio u biblioteci, prošetao sa svojom majkom, bakom, pokupio kereći izmet u parku..
Moja venčana kuma, me nije izabrala za kumu. Znam da nije u obavezi i da to što je meni neko najbolji prijatelj, ne mora da znači da sam i ja njemu, ali baš sam povređena. Toliko sam povređena, da se razmišljam da li da razgovaram i verovatno dobijem odgovor, da ona može da izabere, koga god želi ili da polako krenem da je izbegavam i prekidam kontakt. Žao mi je da prekidam prijateljstvo od skoro 20 godina, ali ne mogu da se ponašam, kao da se ništa nije desilo. Šta raditi?
Imam 38 godina i većinu odraslog života sam bio protiv braka i nisam smatrao da je vrhunac života osnovati obitelj. Prije dvije godine sam prvi put u životu spoznao pravu ljubav, a ove godine sam postao otac i kad sam ugledao svoju kćer, neki kliker mi se desio u glavi i sada sa velikom strašću branim instituciju atomske obitelji i smatram da je najveća čast i svrha života stvoriti obitelj i novi život.
Mene sada zanima koliko ljudi se slaže ili ne slaže da je prva i najvažnija poanta u životu ta da se postane roditelj i osnuje obiteljska zajednica.
Gledam kako me čovek za koga bih ubila voli sve manje i manje. A ja nikad lepša, nikad zgodnija.. Umirem i gledam.. Gleda devojke koje precrtavaju obrve i usne. Izdao bi me zbog neke 100 puta gore.. A mislila sam da me voli iskreno.. Od najponosnije devojke došla sam do jadnice jer sam izabrala pogrešnu osobu da volim..
Stvarno verujem da sam zakasnio sa ženidbom. Sad kad imam svoj krov nad glavom i posao je konačno krenuo, shvatim da su godine proletele i nemam više s kim. Ne bih da uvredim ali sve "prilike" koje upoznajem su oku neprijatne žene koje su prošle i sito i rešeto i samo gledaju interes. Nema tu nikakve emocije ni sa njihove, a još manje s moje strane. Osećam se tako prazno i mislim da ću dalje ići sam.
Pre par godina sam imala najzdraviju ne vezu-vezu ikada. Naime bili smo u “kombinaciji” u kojoj smo išli na kafe/večere, imali porodične ručkove sa njegovom majkom, pričali i pomagali međusobno sa problemima, generalno pričali o svemu bez blama, imali sjajan sex u kom nikome nije bilo neprijatno ili je nešto moralo da se lažira/prećuti. Ovo je trajalo oko godinu dana i onda smo se prirodno udaljili jer smo počeli da se interesujemo za druge ljude sa kojima smo hteli nešto više. Mogu samo da kažem da to “više” nisam dobila na kraju ni od koga i da mi i dalje nije jasno ništa oko cele ove priče (čitaj: glupačo glupa najgluplja 🫠).
Toliko mi podilazi, pred svima hvali i svima želi dati do znanja da sam mu posebna. Pred cijelim kolektivom me izdvoji i kaže sa sam super u poslu. Kada me kolege spomenu on se nasmeje i kaže da sam promenila sektor u kome radim. Sve može kad sam ja u pitanju. Moje mišljenje mu je važno. A i primjetila sam da me gleda. Nedavno sam mu donijela neko piće da proba i rekao je da cemo to piti zajedno. Mislim da mu je to izletilo. On je moćan muškarac, moj pretpostavljeni i ovo ozbiljno počinje da mi imponuje. Stariji je 16 godina, mislim da mu prija moja energija, a meni prija takav tretman. Uglavnom na posao idem sa širokim osmehom.
Muka mi je od kupovanja preskupih poklona vaspitačicama. Za kraj jaslica naše vaspitačice dobijaju, svaka po poklon karticu u vrednosti od 100 evra, plus cveće i bombonjere. A pola majki ni ne zna koliko vaspitačica imamo i kako se one zovu al su najglasnije kad se bira poklon. Sve je otislo dođavola. Kad sam rekla da mi je organizacija vrtića katastrofalna, da nisu posvećene i da su deca vidno u problemu dobro me nisu razapele. Samo su rekle na vama je da li ćete da se zahvalite za njihoovu divnu posvećenost i rad i trud.
Najlepši osecaj mi je kad nakon napornog dana legnem u krevet pored svog sina od 3 godine i tako zagrljeni zaspimo. Nema mi nista lepše,on je moja terapija za sve. Znam biće hejta sad što spavamo zajedno ali mislim da ce meni mnogo teže pasti kad on predje u svoj krevet nego njemu...😅