Uvek kada sam na kasi u nekoj gužvi okružena poznatim ljudima utripujem da neću imati dovoljno novca da platim to što sam kupila.
Nikada neću prežaliti što nisam otišao sa dedom na pecanje.
Slijedeće godine u ovo vrijeme, moja prijateljica i ja ćemo biti magistri :) Iako to u ovoj državi ne znači ništa, mi i dalje maštamo da ćemo jednog dana biti bolesno bogate i imati vozača koji će se zvati Žorž. Da ćemo zajedno imati 250 kila jer ćemo biti užasno debele zato što ćemo svaki dan jesti teletinu, jagnjetinu i sl. :) A do tad, krpit ćemo se za kafe i jesti sendvič od dvije marke :)
Svojoj najboljoj drugarici sam sa za 20.rođendan kupio rokovnik. Prema spoljnem izgledu je to bio običan rokovnik, ali pravi poklon je bilo ono što je pisalo u njemu. Potrudio sam se da sve osobe koje joj nešto znače u životu napišu nešto o njoj u rokovnik, neku zajedničku šalu, neku staru uspomenu. Bilo je to nekih 50-ak ljudi. Krenuo sam naravno od njenih roditelja, sestre, brata, prijatelja itd. Na jednoj stranici je stajalo to što je ta osoba napisala, a na drugoj njena slika. Ona se oduševila ovim poklonom. Dokaz da poklon ne mora da bude skup, samo treba da imate dovoljno mašte i volje da uradite nešto slično za osobu koju volite. Inače, ta najbolja drugarica mi je danas devojka. :)
Uvek kada se vraćamo sa sela, svirnemo dedi i mašemo. Jednom kada smo krenuli kući, pogledala sam iz kola u dedu i videla da plače zato što idemo a on ostaje sam. Srce mi se cepalo.
Uvek kada ubacim nešto novca za Crveni krst ili neku pomoć istripujem da su mi svi grehovi oprošteni.
Ispao sam žešći kreten kad sam pre šest meseci devojci kojoj je stalo do mene nabio osećaj krivice za naš raskid. Raskinuo sam s njom, palo je tu i teških reči, nažalost, s moje strane. Ona je prešla preko svega toga i ostala uz mene, kao prijatelj. Zapravo, izmišljao sam sve vreme razloge za raskid, da bih se smuvao sa drugom devojkom. Nisam joj nijednog trenutka hteo priznati koliko mi je nedostajala njena pažnja, jer mi druga nije posvećivala tu pažnju. Skupljao sam snagu da joj to sve priznam kroz koji dan, da je molim da mi oprosti, da joj kažem da je volim, ali danas mi je rekla da joj je drago što sam nastavio dalje sa svojim životom, što imam novu devojku i da se nada da mi je s novom devojkom bolje. Onda mi je priznala da ima leukemiju i da verovatno neće preživeti jer je bolest uznapredovala, a nije htela da prihvati tretmane.
Sigurno će i pročitati ovu ispovest, želim da zna da bih sve učinio da vratim vreme... Žao mi je.
Kad sam bila mala, gde god da odem, ja budem žedna. I najviše sam volela, kad dođem u goste pa kažem "može caša vode" ( a u sebi mislim daj sok), domaćica kaže: Hoćeš sok, a ja iz sveg glasa "daaaa".
Kad god naša profesorica ispriča vic, prvo se niko ne smije, pa se neko počne kofol smijati iz zadnjih klupa pa to bude toliko smešno da se svi počnu smijati... a jadna profesorica misli da je vic smešan.
Uvek dvaput merim temperaturu u slučaju da je toplomer prvi put pogrešio.