Danas sam imao neki trip kad sam ušao u sobu. Ušao sam sa namerom da učim i naglas rekao "Jel krećemo da učimo?", a nikog nije bilo u sobi. Što je najgore i odgovorio sam "Ajde!".
Mogu za sebe da kažem da sam emancipovana devojka, obrazovana, zalažem se za to da žena treba da bude finansijski nezavisna, al' mislim da sve diplome, pare, kola i stan ne vrede ako nemaš kog da ti kaže 'Laku noć, ljubavi' i 'Dobro jutro, mama'... I kad vidim ove žene ala 'Sex and the city' fazon, dođe mi da ih puknem u glavu jer mi se sve čini da izigravaju nešto, a uveče sednu same i ridaju jer 'nemaju nikog da ih voli'. Lude žene. :)
Baka mi je sve, majka mi je umrla kad sam bila mala, a otac je otišao od mene, i samo ona brine o meni. Ona ima 80 godina, a ja 22. Nikome neću da priznam da mi je najveći strah da nju izgubim, jer ću tad ostati zaista sama.
Niko ne zna da cu otići iz civilizacije, čim naučim neke stvari koje će mi pomoći da živim daleko (kako da napravim brvnaru, da obrađujem drvo, da obrađujem zemlju, da od prirodnih materijala napravim lepak i sapun npr, da napravim dobar luk i strelu i da dobro gađam itd). Čudno je jedino što se pored fakulteta zanimam za dosta zanata. Srećan sam i jedva čekam dan kada ću postati spreman. :)
Upada moja keva u sobu, skuplja stvari za pranje i pita me: "Sine imaš belo?", a ja iz mesta: "Ima kevo, srediću ja nešto za subotu".
Kada se spremam za izlazak prvo u kombinaciji koju odaberem, odigram nešto ispred ogledala da vidim kako mi stoji dok igram pa tek onda odlučim hoću li je nositi :)
Moj brat kada je slavio rođendan otvorio je drugu ulazna vrata, uzeo poklon i zatvorio. Posle 5 minuta se setio njega i trčao dole da mu otvori.
Iz razgovora sa roditeljima shvatila sam da su oni za vreme studentskih dana živeli u igloima, knjige su im bile pisane na papirusu, putovali kroz Sibir pešaka da bi stigli do faxa i naravno njihov fax je bio najteži, a oni najbolji u generaciji. Bože daj mi strpljenja...
Ja ne znam šta je sa mnom.. Imam 16 godina i trebalo bi da sam donekle formirana ličnost. Nemam nikakav cilj u životu, ne znam ni otprilike čime želim da se bavim, ništa me ne privlači. Ni o čemu nemam neki svoj, čvrst stav, često menjam svoje mišljenje kad čujem tuđe. Nemam ni neki svoj, aj da kažem stil oblačenja, imam gomilu stvari i nešto što sam nosila do pre mesec dana sad ne nosim jer su mi te stvari sad baš grozne. Nemam ni omiljeni žanr muzike, svašta slušam. Ne znam kako da opišem rečima kako mi je, možda ima neko sličan meni, pa da me razume.. Kao da sam izgubljena u vremenu i prostoru. Hoću da imam neki svoj stav, kakav-takav, da mi mišljenje ne zavisi od mišljenja drugih ljudi, da znam čime želim da se bavim u životu, da postavim sebi neki cilj i da lepo idem ka njemu, da znam šta hoću.. Nekad ne prepoznajem sebe. Znam da sam u pubertetu, da još treba da se formiram... ali ja stvarno još uvek nemam baš ništa po čemu se 'izdvajam'...