Ide mi na yaya taj savez fosilizovanih mudraca, "stručnjaka" za standardizaciju srpskog jezika i ovih kvaziobrazovanih kolaboranata što se slažu sa time, koji izmišljaju na svakih 10 godina nelogična i nenarodna pravila da bi opravdali svoje postojanje. Najviše me nervira to forsiranje "dakanja", po milion "da" u rečenici. Satro, pravilno je reći: "moram da odem kod kolege da mu pomognem da reši projekat", umesto "moram otići kolegi da mu pomognem oko projekta". Isto tako, glagol "treba" što se ne menja po licima, kada ga 90 posto Srba menja po licima. Kažu da to rade Hrvati, pa hajde da budemo različiti. Glupost. Jezik treba približiti narodu, a ne izmišljati i nametati nekakve gluposti po standardu. Sada će da se jave ovi što ne znaju kulonov zakon, entalpiju, amilazu ili da zavrnu šraf, ali su opsednuti jezičkim pravilima. Baš iz tog protesta ja bojkotujem pravila kada pišem. Živeo narodni jezik! Doviđenja elitističkom nametanju gluposti i beogradizaciji srpskog jezika!
Poljubila sam se sa oženjenim likom i osjećam se tako loše zbog toga.
Diagnostikovana mi je teška endometrioza, koja jako utiče ne samo na fizičko zdravlje nego i psihičko. Od toga da stalno razmišljaš da li se možeš ostvariti u ulozi majke, pa do nesnosnih menstrualnih bolova. Šaljem ljubav svim ženama koje prolaze kroz sličnu situaciju. 🩷
Osećam se manje vredno zato što nisam očistila prethodnu godinu.
Željna sam izlazaka, sređivanja za grad sa drugaricama, zajedničkih letovanja i zimovanja. Volela bih i da sviđanje jednom bude uzvraćeno, da ne kažem zaljubljenost. U srednjim sam dvadesetim i ništa od toga nisam proživela. Gledam devojke koje to imaju već u srednjoj školi i osećam da sam svašta propustila.
Osjećam se bez nade ovih par sedmica. Kao da sam udario u zid i nema absolutno nikakakve šanse da prevaziđem ga.
Imam profesora na fakultetu koji bukvalno obara ljude, cijele generacije, jer recimo nisu pravilno napisali prijavu za seminar. Ili nisu znali razliku na kolokvijuma između "treba", "mora" i "nije potrebno". Znam da je ovo smiješno normalnom svijetu, ali ovo je meni svakodnevnica na fakultetu.
Profesor dodje 4 puta u godini, ispriča od 7 do 19 i *poof* nema ga. Sve sam ostale predmete riješio, samo mi ovaj ovdje se*e, i što je najgore, ja bi brate naučio, pa ajde i napamet, ali uopšte nisam u sposobnosti da se koncentrišem. Umoran sam, treća godina fakulteta, svaki je*eni predmet imaš "2 kolokvijuma, 2 seminara, praktikum" i na to sve ispit.
Cijeli sistem je bukvalno napravljen da te iscrpi do kosti. Ne znam, bojim se ako ponovim godinu, ispadne kao da nisam se dovoljno trudio i na to sve moram naći neki posao sa strane. A koga god znam da radi taj teško da je završio.
Volela bih da svet učinim boljim mestom. Nemam nikakvih grandioznih ideja. Znam da ne mogu da rešim nijedan rat ili napravim vakcinu protiv HIV-a, ali bih želela da na nekin način, u ovom malom delu sveta koji dotičem, napravim pozitivnu razliku i to na duže staze. Tražim gde mogu da volontiram, kome je pomoć najpotrebnija u odnosu na ono što ja realno mogu da dam. Kad bi barem polovina svih koji ovo pročitaju uzela da nekome pomogne, na koji god način... Na mikronivou je to malo, ali gledano ukupno, itekako je velika stvar.
Javlja vam se kontrolorka na liniji tehničkog pregleda vozila.
JEDNOM U GODINI, vozilo dolazi na utvrđivanje tehničke ispravnosti, JEDNOM U GODINU DANA.
Bar taj jedan dan, operite vozilo, izbrišite malo prašinu, bacite smeće iz vozila, to možete i za 5, 10 minuta završiti..
Ne moramo mi da ulazimo u auto puno prašine, puna piksla, cigareta ima svuda po vozilu, a kada vam se nešto kaže durite se, budite realni i mi samo radimo svoj posao, ne znam samo kako vas nije sramota doći punog gepeka pa mi moramo da istovarimo vaše stvari, pa da se hvatamo za isto to sve što je prljavo i jadno i čemerno.
Kako god, besna sam.
Operite svoja je*ena kola jednom u godinu dana bar za tehnički pregled!!!!
Imam drugaricu koja se toliko trudi da bude fina u svakom momentu i to toliko usiljeno i fejk deluje da nemam reči. Izvinjava se za svaku glupost, ako pozove da idemo negde 1000x ponovi "Ali ako nećeš, nije problem, drugi put ćemo, zdravlje bože"...to toliko puta ponovi da stekneš utisak i da ne želi da ide. Više puta sam joj rekla da bude direktna i kaže šta želi, imamo po 35 god, ona opet isto....ali zato dođe i ogovara sve redom i priča šta joj smeta, ali uživo se svima smeška. Dojadilo mi je i udaljila sam se. Ko zna šta o meni priča...
Danas me je bilo sramota na poslu koliko ništa nisam radila. Danima sam u nekom lošem raspoloženju, najviše zbog plate i pozicije koju nikako da mi zamene. Posao držim u malom prstu, realno za 2 sata završim što neko ne može za 8. Kapiram da je vreme da idem dalje… a sve se nadam da će mi dati bar malo veću platu pa da se aktiviram, ovako bukvalno radim koliko me plaćaju i to je to. A žao mi je da odem odavde gde bez mene mnogo toga ne može da funkcioniše i onda mi svi ćute, svi su fini jer im trebam…