Imam mnogo mana. Tiha sam, povučena, sramežljiva, svega se plašim, a s druge strane sam nonstop živčana, lijena, za svaku sitnicu planem, mrzim samo postojanje nekih ljudi itd. Isto tako sam osoba koja nema svoj stav, ne znam se nikom suprostavit jer se bojim, a ne znam ni ja čega, nemam samopouzdanje nit samopoštovanje, kad me netko "napadne", ja se sva prepadnem i počnem se ulizivati: Pa nemoj tako draga, srićo, legendo itd, a kad ta osoba ode s mog vidika, nema kletve i psovke koju ne izgovorim. Ili npr kad mi je jednom frendica izvrijeđala dečka na račun izgleda i nacionalnosti, ja sam samo šutjela i pucala od bijesa, ali se nisam imala hrabrosti suprostaviti i reći joj kakva je ona ili njezin brat koji s 30 god nema dana radnog staža, al sam zato svima drugima spominjala nju i to što mi je izgovorila i usput sam je psovala, vrijeđala i proklinjala, jer nemam muda reći u lice ni njoj ni nikome što ga ide! Mrzim biti takva kukavica! 🤬 Tako ću nadrapati u životu! Svi će me zgaziti!
Definiciju da sve polazi iz kuće (od malena), sam shvatila tek u vezi. Naime u ozbiljnoj sam vezi, posle male rasprave sam povukla ručnu, sela i razmislila. Tek sad shvatam da odnos koji sam imala/imam sa roditeljima, sada imam i sa verenikom. Slično ponašanje, metodi, obrasci. Uvek sam ona koja sluša i može bolje. Gledam ga i vidim da je isti tip ličnosti, organizuje, odlučuje, naređuje, zna šta je najbolje za mene/nas. U vezi, kao i u detinjstvu ja sam poslušna dobra devojčica, odlikašica lepotica… Sada konačno i razumem zašto ga moji toliko vole, posmatraju kao svog sina (posebno majka). U svakom smislu je odličan muškarac/prilika za brak ali ne znam da li mi sve ovo treba.
Živimo u nekom ludom vremenu za 80 000 dinara si šefov poltron, ulizica tajno mu referišeš ko šta radi, sediš sa 10-15 kolega u kancelariji čim okreneš leđa odmah te ogovaraju. Kad se na poslu nagomila posla nastanu svađe oko podele istog umesto da to mirno i kolegijalno podelitei i rešite očas posla. Ako neko dodatni posao ili prekovremeni odbije jer isti nije ni najavljen par dana ranije a neko ima posle posla isplanirano već odmah te šikaniraju kako nisi poslušan kako nikad nećeš da izađeš u susret. Odmah da kažem takve poslove odmah napuštajte nema tu leba da se najedeš. Da je barem za takve poslove plata 200 000 din pa i da trpiš budale i neorganizovanost nego te za neku bednu siću sa kojom ne možeš šreživeti ni 2 nedelje psihički i fizički ćeraju kako oni hoće.... Fuj.
Razmišljam da skinem verenički prsten. Zaručena sam godinu dana s tim da smo duže vremena u vezi. Došlo je nedavno do nekog zahlađenja sa njegove strane, te ne znam na čemu smo. Treba da se vidimo za sedmicu dana. Ne znam da li da nosim taj prsten na tom sastanku ili ne...
U braku sam 4god. Živim sa suprugom i decom kod njegovih. Njegovi se u sve mešaju. U sve se oni razumeju, sve znaju, moraju da budu upućeni u sve i njihova uvek mora da bude glavna, ne dozvoljavaju da imamo svoje mišljenje,
niti da ga kažemo. Vaspitana sam da svakog ispoštujem, kakav god taj neko bio. Ja sam inače po prirodi mirna i tiha osoba. Videvši to,
oni su počeli da me terorišu sa svih strana. Pojedine osobe direktno, pojedine indirektno. Nisam ulazila u rasprave sa njima, ali sam suprugu skrenula pažnju na to što rade. On je rekao da će to rešiti, međutim, ništa se nije promenilo. Kad su nervozni, istresaju se na nama, traže bilo kakvu zamerku, ništa i niko im ne valja. Misle da su samo oni ispravni i niko drugi. Ćutim zbog supruga, konstantno mu skrećem pažnju na njihovo ponašanje, ali on nema mu*a da im se suprotstavi. Kad mu kažem da ću ga ostaviti zbog njih, što nema svoj stav, on će radije pristati na razvod nego njima bilo šta da kaže. Pucam po šavovima. Na kraju ću da ih isp****ram i odem.
Radim posao koji mrzim, ali imam dobru platu pa onda trpim sve.
Kad odem s momkom da provedem čitavu noć desi mi se da mi se prdi hoću da umrem, stomak puca, a ne mogu pred njim. Dođem do momenta da na noge ne mogu. Dešava li se ovo vama i šta uraditi u ovim situacijama. Obično nemam problem sa stomakom ali kad se vidim sa njim tako baš često je to problem...
Žao mi je što sam zbog inata, alkohola, gluposti, uništila dugu vezu, koja je imala uspone i padove, u tom trenutku bila u padu… Ni zbog čega. Dobila sam samo glavobolju sa druge strane.
Danas mi je rođendan. Od jedine osobe od koje sam želeo da dobijem rođendansku poruku, nisam dobio.
Imam jako dobar posao, ugledan, dobro plaćen sa puno dodatnih povlastica i užitaka. Ali vidim da ne godi mojim "prijateljima", pa čak i po kojem najmilijem. Često pomažem istima kroz svoju poziciju. Pokušavam da ih redovno častim, zovem sebi na fešte. Ali sam polako razočaran, jer vidim da se situacija godinama ne poboljšava. Pitam se dokle više, zar narod misli da ćemo viječno živjeti. Čemo to?