Imam drugaricu koja se toliko trudi da bude fina u svakom momentu i to toliko usiljeno i fejk deluje da nemam reči. Izvinjava se za svaku glupost, ako pozove da idemo negde 1000x ponovi "Ali ako nećeš, nije problem, drugi put ćemo, zdravlje bože"...to toliko puta ponovi da stekneš utisak i da ne želi da ide. Više puta sam joj rekla da bude direktna i kaže šta želi, imamo po 35 god, ona opet isto....ali zato dođe i ogovara sve redom i priča šta joj smeta, ali uživo se svima smeška. Dojadilo mi je i udaljila sam se. Ko zna šta o meni priča...
Danas me je bilo sramota na poslu koliko ništa nisam radila. Danima sam u nekom lošem raspoloženju, najviše zbog plate i pozicije koju nikako da mi zamene. Posao držim u malom prstu, realno za 2 sata završim što neko ne može za 8. Kapiram da je vreme da idem dalje… a sve se nadam da će mi dati bar malo veću platu pa da se aktiviram, ovako bukvalno radim koliko me plaćaju i to je to. A žao mi je da odem odavde gde bez mene mnogo toga ne može da funkcioniše i onda mi svi ćute, svi su fini jer im trebam…
Ne znam zašto je problem što muškarci nemaju kriterijume... ali bukvalno meni se sviđa svaka devojka! Mršava, debela, ružna, lepa... Meni su sve lepe i ne vidim problem u tome... Jedinu podelu koju imam je žena za brak i žena za jedno veče...
Brat je odlučio da se ženi na jedini datum u cijeloj godini kada nisam mogla prisustvovati. Znali su to devet mjeseci prije zakazivanja vjenčanja, ali su svima pričali da 'ne mogu' otkazati. Cijela porodica ih je podržala i sada kada ne želim da imam ikakav kontakt s njima ja sam najgora, a niko ne zna koliko se mjesecima raspadam radi te izdaje.
Ubijeđena sam da su muškarci najbolji u krevetu kad su u pravoj iskrenoj ljubavi, a najgori kad su samo zbog seksa sa nekim. A kod nas žena da je skroz obrnuto, da smo najgore u seksu kad smo u pravoj iskrenoj ljubavi, a najbolje kad smo s nekim samo zbog seksa..
Prošle godine sam bio na Aljasci da radim na sezoni.
Zaradio sam 15.000 evra.
Treba da se porodim za mesec dana. Saznala sam da me je muž prevario, priznao je. Sad očekuje oproštaj jer je bio iskren...
Godinama sam se trudila da se pokažem i dokažem… da dočekam mojih par minuta da zasijam. Ali ne… to se nije dogodilo. Uvek su oni koji su na ovaj ili onaj način napredovali imali prednost. Pomirim se sa činjenicom da je vreme da dižem sidro i da menjam pravac. Dobijem mnogo bolji posao i odem da dam otkaz. Direktorka mi kaže “ali mi nemamo te novce da ti obezbediimo toliku platu iako ti vrediš i za više” internacionalna kompanija, svetski poznata ne može da plati dobrog vrednog radnika 200.000. Ne… neće to je tačnije. I dam otkaz, ali ne kako sam planirala da odradim otkazni rok, da radim do kraja nedelje i 17 dana godišnjeg odmora dok ne istekne otkazni rok. 10 godina života sa njima… idem sa gorčinom u stomaku i tužna što ovo nisam uradila ranije.
Može da priča ko šta hoće ali da se ne lažemo svaka veza koja je počela nakon završetka faksa (god > 23,24) je veza iz nekog interesa. Svodi se na to čime se ko bavi i koliko zarađuje. Bukvalno najvažnije su ove stvari, sve ovo ostalo može da se zanemari. Voleo bih da sam to shvatio dosta ranije...
Da l' su ljudi normalni?! Upravo sam pročitala na netu da je nesposobna osoba koja ne zna da vozi bicikl i nema položeno i da joj je džaba što je dr i super zarađuje?! Ljudi se hvataju za svaku sitnicu i glupost jer im je dosadno u njihovim bednim životima. Hej, zamisli, dr si i zarađuješ iznad proseka i neke opajdare te prozivaju i pišu da ti je džaba sve ako ne znaš da voziš bicikl i nemaš položeno. Šta nije u redu s ljudima? Iskreno se nadam da se neko za*ebava s ovim, inače smo na*ebali s ovakvim razmišljanjima. Užas!