Ne volim što se cela Srbija svela na Beograd i Novi Sad, ali apsolutno razumem mlade ljude koji tamo odlaze. Ja prva sam morala da odem. Volim svoj rodni grad, veoma sam vezana za njega. Ali, ne mogu da živim u njemu, jer tu posla za ambiciozne i školovane ljude nema. Možete da nađete posao u proizvodnji, butiku, prodavnici, pekari i tako to, ali ako ste visoko obrazovani i sa iskustvom, onda od posla nema ništa, eventualno preko stranke nešto. Kada bi se više ulagalo i u druge gradove, i kada bi u istima napravili pabove, habove, pozorišta, bioskope i druga zanimljiva mesta, vratili bi se mladi koji su malo širih shvatanja od onih koji zatrudne posle srednje i motaju kablove. Pa bi takvi ljudi doprineli razvoju zajednice u kojoj žive. Ovako će sve što valja da ode u BG, NS ili u inostranstvo.
Imala sam možda 14 godina i baba me poslala u samoposlugu da kupim supu iz kesice. Ja uzela nudle. Nikad čuli za to. Skuhali ko supu, istresli sve kesice (i chilli). Jedemo supu, ubija nas ljutina. Kašika supe, gutljaj vode. Ni jedna da odustane😂 Kad se osvrnem puno je takvih bezveznih trenutaka koji su ostali upečaćeni i skupa stvaraju uspomene na neka ljepša vremena. Nema više babe, ali kad god jedem nudle sjetim se te situacije i izmami mi osmijeh.❤️
Ja stvarno ne znam šta je prodavačicama, zašto ponižavaju mušterije.. Evo već godinama vodim rat sa njima 😂 Smirite se, nisu sve te stvari vaše, pa i da jesu, ponašajte se normalno prema ljudima, ne idemo na ta mesta zbog vas, nego zbog kupovine.. Naravno, čast izuzecima.
Kolega me uporno muva, a oženjen je. Na instagramu objavljuje slike sa ženom sa opisima velike ljubavi i sreće. Koliko je samo jadan i dvoličan da mi dođe da objavim sve poruke koje mi je poslao ali neću zbog te jadne žene i njihove dece.
Čačkam po mobitelu, opuštena...ne razmišljam o ničemu posebno...
Najednom mi se pojavljuju cijeli scenariji...
Slika nas dvoje na našem mjestu.
Sjedimo u autu.
Ja držim nalaze u ruci..tiha sam...pokazujem mu nalaz sa dijagnozom RAKA.
Slijedeća scena koju gledam iz auta...on stoji kraj drveta, plače i udara šakom u to isto drvo.
On nije inače osoba koja bi plakala pred nekim. Ja dolazim do njega. Stojim mirna. Tiha sam i dalje ne progovaram ni riječi.
On se hvata za glavu i grmi iz sveg glasa: "ZAŠTO?????????"
Cijelo lice mu je mokro od suza i vidno je slomljen.
Prekid slike. Ne vidim više ništa. Ostajem u tim mislima pitajući se šta se upravo desilo.
Ja nisam bolesna i odakle ova "vizija"...
Prošla sam kroz težak brak sa osobom koja ima narcistički poremećaj. Pazite na sve zastavice i upozorenja kad nekoga upoznajete. Ne želim nikome da proživi ništa slično.
Upisujem treći put apsolventsku godinu na fakultetu za koji sam gazila preko svega i svih samo da upišem. Iza sebe imam 45 položena ispita i sad kada je skoro kraj, ja više ne mogu. Stres, pritisak sredine i pritisak koji sama sebi stvaram me ubijaju. Dajem sve od sebe, no, koliko god učila, ove poslednje ispite ne mogu položiti iz prvog puta nikako. Želim samo da se povučem u neku pećinu van civilizacije dok ne bude gotovo..
Devojku sa tindera sam smuvao tako što sam do dana upoznavanja koristio chatGPT da mi pomogne u komunikaciji (šta da joj kažem, kako da razgovaram). Upalilo je i za druge devojke ali sam izabrao ovu jer mi se najviše sviđa. Tako da slobodno koristite chatGPT za komunikaciju sa ženama.
Radim par meseci na jednom poslu i dajem sve od sebe. Stalno trčim svuda i hvatam se svakog posla, pitam kolege uvek da li im treba pomoć nakon što završim svoje. Ja ostanem da pomognem kolegama nakon što završim svoje, a neke kolege samo zbrišu kući kad svoje završe, bez da pitaju druge da li im treba pomoć. U početku sam sa svima bila okej, ali u poslednje vreme su par njih postali čudni prema meni. U smislu razgovarali su sa mnom ranije, sada se samo svelo na ćao. Ne tražim sada da mi oni budu prijetelji, ali samo se atmosfera u vazduhu promenila i oseća se neka tenzija. Moram isto da napomenem da jedino ja imam završenu školu za taj posao od tih kolega sa kojima radim, samim tim i veću platu. Ne znam da li to može biti neki faktor, s ozbirom da stalno kukaju kako imaju male plate i svakog ogovaraju. Te osobe koje ne pričaju sa mnom više su one koje najviše ogovaraju i zabadaju nos u tuđe živote. Postala je tako neka čudna atmosfera na poslu da mi se ni ne ide tamo..
Ne mogu vam opisati koliko sam srećna u svom braku! Imam najboljeg muža na svetu, onakvog kakvog sam oduvek zamišljala kao idealnog i pravog. Toliko je brižan, posvećen, pažljiv… Osećam i poznajem svaki deo njega i 24h bih mogla da provodim vreme sa njim i da mi ne dosadi, makar samo ćutali.