Ne mogu vam opisati koliko sam srećna u svom braku! Imam najboljeg muža na svetu, onakvog kakvog sam oduvek zamišljala kao idealnog i pravog. Toliko je brižan, posvećen, pažljiv… Osećam i poznajem svaki deo njega i 24h bih mogla da provodim vreme sa njim i da mi ne dosadi, makar samo ćutali.
Ne razumem da neko ima toliko slobodnog vremena da samo misli na ispijanje kafa po kafićima, izlaske i slično. I ja bih volela da su mi to jedine brige, ali jbg živim u velikom gradu, gde se živi brzo. Jedva se organizujem da se viđam sa porodicom i rodbinom.
Ja sam se družila sa svojim roditeljima cijeli svoj život. Oni su mi uvijek bili najbolje društvo. Prijatelje imam al' nikada nisam trošila mnogo vremena na njih.
Otac kada mi je umro, moj sin mi je rekao: "Mama ja mislim da na svijetu niko nije imao bolji odnos sa ocem kao ti. Vi ste sve teme ispričali. Nije više ništa ostalo da se priča. Sve ste završili!"
Njegova smrt je tužna, ali sam ispunjena jer sam intezivno uživala u njihovoj dobroti i oni u mojoj. ❤❤
Bože, šta je meni ovo trebalo da se oženim i upropastim život sebi i ženi. Kako se izvući iz svega ovoga? Naporno mi je i jednostavno ne mogu višeeee. Kako da se izvučem i ne povredim ženu? Hoću sloboduuu.
Proklinjem dan kad sam konkurisala za sadašnji posao. Ljubav prema profesiji od malena se pretvorilo u mržnju i razočaranje. Tačan, precizan, odgovoran i pošten čovek danas ne prolazi nidje, pa ni na poslu.
Imam strah od duboke vode, plivam ali ne tamo gdje ne mogu dodirnuti dno a i zbog toga što nisam baš u kondiciji.
O ronjenju pogotovo nema govora, vjerovali ili ne, kad se tuširam NIKAD mi voda iz tuša ne ide po licu jer me hvata panika i gubim dah, isto kao da sam pod vodom.
Imala sam momka, bili smo zajedno 2 godine i 2 meseca. Voljela sam ga više od svega. Nismo se puno svađali, baš smo imali lijepu vezu, po meni. Bili smo kao deca. Stariji je od mene bio 9 godina. Ali je bio kao dete. To sam najviše i voljela kod njega. Jednog dana smo se posvađali oko gluposti. Nisam ni slutila da će to biti kraj. Mislila sam pomirićemo se i biće sve kao što je i pre bilo. Međutim to je bio najgori trenutak u mom životu, kad dolaziš u situaciju da posumnjaš u sve što ste prošli zajedno. Posao je bez reči, pokušavala sam da pričam, ali je dao neke razloge glupe, ne želeći da se pomirimo. Prvi put sam pogazila sebe, tad. Mislila sam da je bilo vredno, ali nije. Videla sam ga juče, prošla bukvalno na dva metra od njega. Ne pitajte me za osjećaj. Tresla sam od bijesa i nemoći. Gledajući ga kao stranca, a život sam davala za njega. Samo da se nikad nikome to ne desi, nikad!
Nedostaje mi deda mnogo…često ga se sjetim zadnjih par dana. Ove godine bio je prvi rođendan za koji nisam dobila taj jedan poziv koji bih čekala svake godine, koji bi mi uljepšao dan.. Umro je martu, otišla sam mjesec dana prije sa bratom i tatom da ga vidim zadnji put…tad sam mu rekla da ćemo se opet vidjeti ali kad bude kući i kad bude dobro… Taj sledeći put bio je na groblju, i stvarno je kući i dobro je, zajedno sa bakom, na ljepšem mjestu… Volim te deda, fališ mi🤍🤍🤍
Da li je normalno da ja radim prekovremeno, do 20h, a on do 17h, i očekuje od mene kad završim s poslom da idem u nabavku i pripremim večeru? A kad pitam njega da ode u nabavku, kao da idem s njim jer ga mrzi da ide sam. I onda se ljuti što neću i što ču pre biti gladna. Marš.
Roditelji su razvedeni već 10 godina… Oduvek mi je nedostajala figura oca u životu, još uvek nedostaje.. Nazove on nekad, da pita kako je u školi, treninzi, društvo, i tako…više se ponaša kao da mi je prijatelj, a ne otac. Viđamo se jako retko, dok sa bratom skoro svaki vikend, kao da zaboravi da ima i ćerku. Majka je uvek bila tu za mene i brata, sve je dala za nas i još uvek daje sve od sebe…dok on ništa. Voljela bih da joj mogu vratiti bar pola koliko je pružila meni i bratu, a tata da shvati koliko me je povredio i da idalje može da se promeni i počne da se ponaša kao pravi otac, da je tu, prisutan, u našim životima..❤️