Imam veliki problem da mi dečko plaća stvari i izlaske. Radi kao programer i ima veliku platu, dok ja studiram i radim za minimalac jer samu sebe izdržavam. To je počelo da se odražava i na vezu, on želi normalno putovanje i curu s kojom može da otputuje, a ja ne mogu takve stvari da si priuštim i osećam se loše kada ponudi da plati. Čak i kad plati večeru ili neki izlazak, osećam kao da sam dužna i da moram da 'uzvratim' uslugu. Ne znam šta da radim ni kako da se opustim, a novca nemam za neke veće stvari...
Toliko ljubavi imam, a nemam kome da je dam, ubija me to psihički i fizički...
Vraćam se u rodni grad na odmor iz Njemačke i iznajmila sam sebi stan. Ne mogu 10 dana da provedem sa roditeljima koji se non-stop prepiru. Njima je to normala, a meni smeta takav način komunikacije. Mama se najviše brine šta će drugi reći jer ja sebi stan iznajmljujem...
Da li se i vama dešava da kada kačite story na instagram, posle toga se pitati da li glupo i da li ste trebali to postaviti? Ja se uvek pitam, i uvek pomislim kako su mi glupe objave i da će drugi misliti vidi ovu budalu šta kači kad mi vide storije.
Živim u strahu i štedim novac konstantno jer imam strah da u budućnosti neću imati, za djecu il za sebe. To sve vuče korene iz detinjstva kada smo oskudevali za neke osnovne potrebe, a i znam da nikome ne bih mogla da se obratim za pomoć. Zato se tog straha nikako ne mogu osloboditi.
Upravo sam saznala da mi se momak kocka. Koliko tužna vest, jede iznutra. Doživela sam veliko razočarenje, ovakvu vrstu bola još nisam osetila, svet mi se srušio. Volim ga. Pomisao na to da smo trebali da se selimo uskoro, da živimo konačno zajedno, ježim se, izgleda da nas baš neće. Ne želim da mu ne verujem, a mislim da nikad neću moći…
Vrlo često "razgovaraj sa psihologom" može biti zamijenjeno sa "razgovaraj s prijateljem". Psiholozi nisu zamjena za prijatelje niti to trebaju biti.
Zanimalo me je mnogo godina unazad kako izgleda Exit fest. Bio sam 2019 jedan dan, posle je bila korona, pa 2022 sva 4 dana i 2023 dva dana. I mogu vam reći da mi je bilo užasno. Čak iako sam sam želeo to iskustvo i išao sa šestoro drugara, osećao sam se nekako prazno kad sam tamo, samo skačem i kao wow koliko mi je lepo u stvari je obično. Ne kontam ni šta sam u toj manifestaciji video da je tako primamljivo, pošto mi je koliko prvog dana prvog puta bilo dosadno. Da ne kažem koliko sam se naprezao da povraćam, boli me svaki put dijafragma 3 dana, bolestan se vratim, imam temperaturu, mučninu, danima ležim kao biljka. Nit se drogiram niti pijem neumereno, 2 do 3 čašice vodke ili piva. Najveći crnjak je što su isti ti drugari se svake godine fantastično provodili (a iste su kativnosti skakanje u mestu u nekom ritmu koji nameće gomila) i drug je uzeo kartu za ovu godinu, pa čak i za mene koji ne želim da idem.
Ne mogu da se natjeram da pišem diplomski rad iako znam da bi mi konačan završetak faksa riješio ogroman teret s leđa. Faks nisam volio, ne smatram se dovoljno stručnim u tom području i sramim se reći da sam to što sam studirao. Vučem samo diplomski rad godinama. Tragedija je što istovremeno ne radim druge korake u životu jer čekam da završim faks pa ću onda.
Ne volim ovu dežurnu policiju na društvenim mrežama. To samo gleda ko je šta objavio, gde je, s kim je... samo da napadne. Tipa objaviš sliku s neke stranice, ta osoba te napadne što uzimaš tuđe slike i ne navedeš autora, a u većini slučajeva i ne možeš naći ko je autor te slike (to su one s pinteresta slike, znate što smo pre objavljivali na profile). Pritom, većina i ne govori da su to njihove slike i vidi se da su preuzete s neta. Čime se ljudi zamaraju...