Sa decom je predivno raditi. Zaista osetiš tu ljubav, nema ništa lepše nego kada ti dete kaže da si mu ti omiljena vaspitačica ili kada ti nešto nacrta pa ti pokloni i naravno sama ta atmosfera sa decom je lepa... ali, lično meni je jako naporno psihički. Svu energiju ti uzmu, posle posla ti treba sat vremena da dođeš sebi odnosno da povratiš energiju. Da sam mlađa ne bih to upisala. Mislim da se mnoge koleginice slažu sa mnom i zbog nekih drugih razloga kao što je mala plata. Znam da i moje koleginice dele to mišljenje, ako ne baš sve, onda većina. Tako da svim mladim devojkama koje žele da postanu vaspitačice: Srećno u svakom slučaju, možda se ti nećeš tako osećati. Svakako slušaj srce, ukoliko to baš jako želis upiši 🙂🍀
Moja mama stalno kuka kako nama ne ide prodaja (kućnih stvari koje nam ne trebaju). Stavila ja u oglas plinsku peć, po njenom nalogu. Na početku je bilo "Neću da mi preprodavci ulaze u dvorište", pa onda joj treba ta peć i tako da se nije ni prodala. Ja objavila isto nešto i jave mi se ljudi koji su dosta udaljeni po kilometrima, a mama će "to je prevara, ne javljaj im se. Neće sigurno neko čak odande da dođe i da kupi" I tako za svaku stvar vaga kakvi su kupci...
Nakon što se duga veza raspala imao sam onaj kratki period divljanja od 2 mjeseca, nakon toga evo već 8 mjeseci ništa, kojoj god da se javim ništa, ili seen ili vidno nije zainteresirana i odgovara iz pristojnosti samo…
Molim Vas recite mi kako sa objasnim ćerki koja živi šestu godinu u Norveškoj da ne mogu da letim jer imam ogroman strah od leta avionom i da imam fiziološke reakcije poput vrtoglavice zbog pomusli ba visinu. Da naglasim da dolazi ona jednom godišnje za Srbiju. Najveći problem je što mi se ne javlja na video poziv i ne želi da vidim svoje unuke. Do sada nije bio problem jer rekoh da je 6 godina već van zemlje.
Imam 30 godina i izlasci mi više nisu zabavni. Problem je što mi nije ni ništa drugo. Ljudi dosadili, o učenju i poslu da ne pričam, o formiranju porodice ni ne razmišljam niti vidim sebe u tome. Presečem dosadu bavljenjem sportom i po nekim putovanjem od najviše dve nedelje kako finansije dozvoljavaju, ali šta raditi sa ostatkom vremena?!...
Najbolji mi je moj brat koji govori da ja ne znam šta ću od sebe, da mi je dosadno (mada on to o sebi priča), a radim više od njega dok on gleda TV i ne pomiče se!
Ne razumem osobe koje se pomire sa osobama s kojima nisu bile u kontaktu godinama i posle kažu da ne znaju zašto su se posvađali. Onda vidiš da je bilo bolje da se nisu pomirili. Zašto to ljudi rade?
S momkom sam već par mjeseci. Po prvi put smo duže putovanje imali za Prvi maj. Iako i ja vozim godinama, on je rekao da će cijeli put on voziti i rekao da neće da se ja mučim, što je divno. Ljudi moji. On je toooooliko loš vozač. Toliko sam se osjećala nesigurno. Ne vozi brzo. Čak šta više, jako sporo vozi i pati automobil. Ne znam kako da mu kažem, a da ne budem aždaja.. Da li da uopšte govorim o tome..
Kad vidim koliko mama iskorištava brata, srce mi puca. Baš mi ga je žao jer radi preko, dolazi svake druge sedmice kući i svaki put kad dođe traži se da se kupuje i da joj se daju pare kao njemu pada sa neba. Toliko sam ljuta da se često i svađam sa njom. Da napomenem da ona nema dana radnog staža, pa nema pojma kako je to ustajati rano i vraćati se sa posla mrtav umoran.
Moja majka je ceo život želela da bude pevačica, ali nije imala glas. S obzirom da ja lepo pevam, htela je da njen san ostvari preko mene. Ali, ja se u tome ne pronalazim, ja želim da se bavim nečim drugim što mene ispunjava.
Svaki put kada smo krenuli raspravu oko toga, da ja imam druge ciljeve za svoj život i da se u nečemu drugom pronalazim, a to nema veze sa muzikom-to je bila katastrofa.
Ne znam šta da radim i šta da mislim!?