Moja sestra je ostavila dogogodišnjeg momka iz razloga što radi duplo manje od nje, a zarađuje duplo više. U suštini njoj je krivo što momak ima kad da odmara. Zamislite vi dokle ide ta ljubomora kad vam je krivo što neko ne mora da radi 16 sati danas. A on kralj pred svima rekao "umjesto braka si izabrala da budeš sama sebi rob, nema veze, budi žrtva svoje pohlepe", pozdravio se sa svima kulturno i otišao... Svaka njemu čast kako može tako reagovati. Znam da mu nije lako, ali izabrao je život umjesto robovanja novim vriiednostima.
Prestao sam da izlazim u grad jer nemam hrabrosti da nekome priđem a ni meni niko ne prilazi. Ovako barem neću uzalud da trošim novac koji teško zarađuem.
Kad god se dopisujem s nekim momkom, i kažem mu da sam visoka 171 cm, uglavnom mi kažu:"To je mnogo." Ili:"Niže devojke su slađe", itd. Pritom, mojih 171 i nije puno, a i da jeste valjda je bitna građa, konstitucija, zar je bitno koliko je devojka visoka? Zašto su niže devojke
autimatski privlačnije i bolje? Razumem da je za nižeg dečka 170+ puno, ali to često visoki momci komentarišu. Probudiće mi ovo kompleks, a objektivno sam lepa i zgodna i ništa mi ne fali.
Imamo tek 25 godina i drugarice se žale na bolove kao da smo u srednjim godinama. Ništa što pravilna ishrana i fizička aktivnost ne mogu da reše, ali u poslednje godinu-dve kao da se žale iz hobija. Mrzi ih i da prošetaju, a uz to im je dosadilo da izlaze. Dobro je ako izađemo na kafu jednom u dve nedelje. Meni je potrebno da izlazim i budem sa nekim energičnijim, ali ne znam gde da upoznam novo društvo.
Kada sam objavila svoju sliku na društvenoj mreži muž je otvorio svoj telefon i istripovao da sam na njegov profil objavila, i sa gađenjem pitao šta si mi OVO okačila, dok su svi ostali bitni i nebitni komentarisali kako mi je lepa slika.
Moj dečko smatra da se odvojio od roditelja tako što živi u kući pored, u istom dvorištu.
Trenutno smo u pokušaju da odgledamo film, mama ga je zvala 10 puta, a otac nam je 2 puta lupao na vrata. Ne daj Bože da krenemo da vodimo ljubav...
Psiholog sam, terapeut i psihoterapeut. U mojoj profesiji znamo kako da se odvojimo od pacijenta i ne dopustimo da se vežemo za njih i njihove probleme. Sve je bilo dobro dok nisam upoznao pacijentkinju koja ima takve probleme da svaki put kad ode, ja plačem zbog nje i njene patnje a mislim da joj čak ni ja ne mogu pomoći da izliječi traume koji su joj stvorili roditelji u djetinjstvu.
Majci sam rekla da su mi na dojci pronašli guticu te da čekam nalaz da vidimo da li je dobroćudni ili zloćudni tumor na šta je rekla "čuj to". Nije me više ništa ni pitala ni komentarisala dok sam čekala nalaz.. ne znam stvarno šta da mislim..
Oduvek sam bila skromna i još kao devojčurak samo sam želela da nadjem ljubav i vodim prosečan, miran život. Ljubav sam pronašla ali moja najveća ljubav, naš sin im autizam. Dan nam je sve samo ne običan, a tako malo mi je trebalo da postignem apsolutnu sreću.
Radim u hitnoj. Svakakvih rana se nagledam. Najviše me boli kad nam djecu malu dovezu i da pobrinem za njihove rane po onom malom tijelu. Duša mi se kida. Volim svoj posao jer pomažem drugima, ali isto tako mrzim svoj posao jer im ne mogu pomoći toliko da već sutradan izađu zdravi vani iz bolnice. 💔💔