Moja svekrva brine o meni kao da mi je majka, dok rođenu majku manje-više boli uvo za mene.
Već tri godine nemam vezu, idem na dejtove, upoznajem ljude u izlasku, komšiluku, treningu al prosto doguram do mesec dana viđanja i prosto nije to to.
Ne mogu da zamislim kako ljudi uopšte ulaze u veze danas. Od 2020 je sve naopako. Sve je kao i dating iz Sex i Grada postao iako dok sam gledala nisam verovala da sve to postoji. Ranije se poljubiš sa nekim i znaš na čemu si.
Bivša je uvek mislila da imam problem sa samopouzdanjem kad sam se šalio na svoj račun. Kad smo sami društvo i ja jedan drugog zezamo šalimo se na tuđi račun i retko jako se desi da neko pretera, dok kad sam sa njom uvek bude u fazonu nemoj tako o sebi to nije dobro i slično... Nit imam problem sa samopouzdanjem nit nešto slično samo daj što više sprdnje i smejanja...
Toliko mi se gade odnosi gdje se muškarac maksimalno trudi jer je zaljubljen, a cura samo gleda sebe i na sve ima odgovor neću da se pravdam. Maksmialno fuj!
Do sada sam imala tri veze i u nijednoj od njih nisam bila voljena. Gledam ljude oko sebe koji kroz mesec, dva već poćnu da žive zajedno a ja svaki put budem ostavljena. Mislim da se polako mirim sa tim da nekima od nas jednostavno nije suđeno da budemo voljeni.
Koliko te puta netko treba pogaziti da bi počeo razmišljati o svojoj vrijednosti? Da bi došao, stao i rekao: Dosta! Koliko trebaš dobiti povreda da bi shvatio da je netko prešao granicu i da te ne cijeni niti malo? Koliko onih suptilnih udaraca riječima, poniženja, podmetanja misliš izdržati da bi se na kraju suprotstavio napadaču? Možeš li malo više vjerovati u sebe, držati do svoje vrijednosti? Učini to radi sebe.
Ljudi su takvi, neće te udariti i poklopiti odjednom. Udarat će te malo po malo. Tamo gdje si najslabiji. Tamo gdje najmanje očekuješ. A onda se pitati što se dogodilo. I zašto si takav? Zašto nemaš osjećaja pitat će te oni koji su sve tvoje osjećaje slomili. Obezvrijedili. Pogazili. A onda se praviti da ništa nije bilo. Zaustavi ih na vrijeme. Odmakni se! Jer koliko te puta netko treba pogaziti da bi počeo razmišljati o svojoj vrijednosti?
Jedva sam nekako uspela da se oporavim od njega. Nije to klasična zaljubljenost niti je bila veza. Ali hemija, emocionalna povezanost, svakodnevna komunikacija, pažnja, poruke, dopisivanje i kada je sve to prestalo bilo mi je teško. Bili smo ništa, ni kolege, ni prijatelji niti nešto više. I dalje kada se sretnemo poljubi me, zagrli ali prestalo me je to da me boli. A toliko sam plakala zbog njega i tog odlaska. Toliko je bio u mojoj svakodnevnici da sam jednom otišla u 11 kući i bukvalno preplakala ostatak dana. Danas gledam njegovu sliku i prelijep je ali mene je prošlo.
Mene zanima jel ima neko da nije bio na moru ove godine? Iskreno, molim vas. Pošto ja nisam, ali imam utisak da su svi na moru, s malom decom, ili sami, nebitno je. Ja imam dvogodišnjaka i muž i ja smo se složili da ćemo sl.godine ići na more kad već bude malo zreliji jer nam je sad opterećujuće (i put i boravak). Ali nije to ni važno, samo me zanima ima li neko da je ove godine ostao u Srbiji ili smo mi jedini izrodi?
Mislim da počinje da mi se sviđa kolega s faksa, a juče sam imala priliku da ga pozovem na kafu, ali sam samo odustala. U par navrata je pomenuo kako ima slobodnih sat vremena i ne zna šta da radi u tom periodu, a ja nisam skupila hrabrosti da ga pitam, jer sam mislila da ako želi, pozvao bi on mene.
Sezone na moru u Hrvatskoj su odvratne, radiš 12h a mora ne vidiš, nit roditelje koji ti fale, bolje se zaposlit u svom gradu, još za cimere dobiješ neke debile koje ne znaš. To sr*nje ne bi nikom preporučila.