Raskinula sam sa dečkom, volim ga i dalje. Shvatila sam da sam jako bila posesivna i da sam molila za pažnju što ga je polako udaljavalo od mene, dok sam se jako bojala napuštanja, i tako u krug, dok nisam presekla jer sam se umorila. Nedostaje mi. Negde u meni postoji nada da to može uspeti.
Upoznali smo se u gradu, preko zajedničkih prijatelja, i odmah smo kliknuli. Počeli smo se dopisivati, a ubrzo smo ušli u vezu. Nažalost, ta osoba je morala otići u drugu zemlju. Pitao me je hoću li čekati, i pristala sam. Čekala sam ga nekoliko mjeseci, a kada se vratio, stvari nisu ispale kako sam se nadala. Raskinuli smo zbog daljine, jer bi ta osoba ponovo morala otići. Davao mi je nadu da će sve uspjeti, ali na kraju sam shvatila da jednostavno nije bilo suđeno bar ne sada.
Ja mislim da sam incel, a prijateljice me uvjeravaju da mogu nać curu u 2 tjedna da hoću. Želim, ali nisam sposoban. Sa svojih 30 godina ne znam pričati sa curom koja me interesira na način na koji cure padaju, nego isto kao da mi je prijateljica i totalno sam dosadan u tom romantično-seksualnom smislu. To je, po meni, definicija incela. Htio bih, a ne znam kako.
Film "All of Us Strangers" je jedan od najtužnijih filmova koje sam ikad gledao. Plakao sam, danima mislio o njemu, i tek posle par meseci se usudio da ga ponovo pogledam, a onda sam još više plakao, jer se prvi put doživi na jedan, a drugi put na drugačiji način. Ne znam hoću li imati srce da ga pogledam i treći put. Verovatno jednog dana, kad ostanem potpuno sam na svetu. Mislim da ću tada umreti od tuge.
Na petoj godini fakulteta sam doživjela nevjerovatan strah od “novih stranica”. Riječ je o knjigama za ispite koje sam spremala. Jednostavno me toliko bilo strah okrenuti novu stranicu i učiti, da sam se bila sva preznojavala kada to moram uraditi i ruke su mi drhtale, užasna panika me hvatala i imala sam nagon za povraćanje. Da li se to nekome još dešavalo?
Jedno drugo smo znali samo po imenu i da živimo grad pored grada, spletom okolnosti smo se upoznali tj 6-7 meseci smo se zabavljali pre nego što je počela naša veza, godinu dana smo bili u vezi, počeli živeti zajedno tih 2 godine zajedničkog života bile su baš divne videlo se da smo se dobro uklopili. Jednog jutra pošto sam radio prvu smenu otišao sam na posao, primetio sam da me nije zvala nikako niti je odgovorila na moje poruke. Pomislio sam da je možda zaboravila telefon kod kuće pa je otišla na posao bez njega. Kad sam došao oko 3 sata kući video sam da nje nema, sve svoje stvari je pokupila i napustila me. Tražio sam je puna 3 meseca preko prijatelja, rodbine i policije ali niko od njih mi nije hteo reći gde trenutno živi tako je njena odluka bila da taj podatak sakrije od mene. Bio sam utučen time malo jače od godinu dana. Počeo sam živeti sam nisam više tražio devojku sad imam 34 godine i dalje imam osećaj da naša ljubav nije završena na pravi način.
Iskrslo mi je nešto pa nisam mogao odraditi neki posao članu porodice pre zime. Rekao sam mu da ne mogu i on mi je rekao da nije nikakv problem, uradiće mu neko drugi samo najosnovnije a to dalje ja da završim kad budem mogao. Taj neko mu je to uradio sve iz glave da nije ostavio nikakav nacrt šta mu je uradio. Rekao sam da raditi neću, nek završi taj neko. Kada se radi nešto (pogotovo ozičenje električno) ne može se sve povezati a ništa ne obeležiti.
Zavisnici od interneta me podsećaju na one nekadašnje frikove sa naočarima što samo uče, nekad izuzetak danas redovna pojava.
Dugo sam volela čoveka koji mi je bio nadređeni na poslu. Poštujem ga neizmerno. Nisam rekla ni njemu ni nikome. Prividno sam ga prebolela kada smo prestali da radimo zajedno. Sreli smo se 5 godina nakon toga i dao mi je sjajnu poslovnu ponudu. Ponovo smo kolege. Ne viđamo se često, ali se još uvek razumemo kao nekada i teško krijem emocije. Karijera mi je najbitnija, a veza s njim bi je ugrozila. Nemoguće je da budemo zajedno i zato što su mi strani pojedini njegovi moralni stavovi, iako smo mentalno i emotivno povezani na nekom neobjašnjivom, instinktivnom nivou. Ne želim da ulazim u ozbiljnu vezu s nekim drugim dok se ne oslobodim osećanja prema njemu. Nikada mu neću priznati, ne želim da budemo zajedno iz više razloga (nemam mesta sve ovde da ih navedem). Molim za konstruktivne savete - kako se rešiti povezanosti s osobom za koju bukvalno osećate da vas jedina istinski razume? Povezani smo skoro telepatski, a dugo sam sebe ubeđivala da je platonski, zato što me je naučio poslu.
Ponekad razmišljam šta bi ljudi imali o meni da kažu da umrem na neki čudan način pa da snimaju dokumentarac o tome, u mojim očima nisam nešto uspješna u bilo čemu niti posebna.