Ja ne znam zašto se moj otac čudi što čarape zajedno bacim u korpu. Jok, nego kako, pojedinačno?! Da, radila sam to i onda niko čarape nije mogao da pronađe, uvek posle pranja nestanu, zature se, spajaju se sa drugim koje su pogrešne(vidi se različita boja) itd. Otac hoće da stavlja i suši veš, ne da ni majci da stavlja. Kaže za sebe da radi u vešeraju. 😁
Jel moguće da je netko toliko zagrijan za tebe i da je na sve moguće načine pokušavao doći do tebe i odjednom shvati da ništa ne osjeća? Meni je jasno da se to može dogoditi nakon prvih par druženja, već tad vidiš sviđa li ti se netko ali da ti budeš poslije tih druženja oduševljen osobom i nakon određenog period shvatiš da to nije to e to ja evo pokušavam shvatit. Nekim prirodnim sljedom budeš distanciran u početku, a kako vrijeme odmiče kreneš se vezati za osobu ako ti je lijepo s njom, kod njega je bilo obrnuto.
Gledam voditeljku vremenske prognoze, toliko je iskvarcana da izgleda ko prepečena kokoš.
Ko crnkinja da je, ne znam što to radi, ajde malo nabaciš tamnu boju ali ovo je baš pretjerano i ružno. I ona je jedina koju sam vidjela sa takvom pretamnom bojom tena.
Volim svog muža ali me previše guši. Ja sam željela da imam muža i da dijelimo život zajedno, ali koliko god pažnje da mu dajem njemu nikad dosta. Imam drugarice i hobije. Ako odem sa drugaricom 100 puta zove kad se vratim pita o čemu smo pričale. Pričamo, popijemo kafu odem da gledam seriju za koju znam da ga ne zanima on kaže što će ti to ajmo napolje da šetamo ili uzmem knjigu ma pusti to bolje da odremamo.
Posle dugo vremena soliranja, počnem vezu sa dečkom koji mi se zaista činio idealnim. Od fizičkog izgleda preko naravi do soc.statusa (nama curama to je važno, neću da lažem), posla, hobija, dakle, komplet. Jedan mesec, dva, tri... Moja porodica je znala, prijatelji, ja sam mislila da sam u Raju, delovao je tako divno. Međutim, posle 3 meseca kreću poruke od neke devojke da ga ostavim, da on voli nju, tralala, a on sve manje počinje da mi se javlja, sastanci su nam se proredili, bio je dosta nedostupan i meni dođe preko nosa pa ga pitam šta je problem, a osećala sam da ga gubim. Objasnio mi je kako je imao dugu vezu i kako je pooookušaaaaavao da nju zaboravi uz mene, da mu jesam simpatična, ali ona je žena njegovog života iako nije ni blizu idealne (silikoni, tetovaže, radnica u cafe baru, starija od njega...). Da sam ja idealna kao devojka svakom, da bi me svaka kuća poželela, nije do mene, blabla... Ni ne sećam se šta sam mu sve rekla za kraj, ali još sam slomljena ovim.
Da li sam jedina koja odmah otpraćuje profile umrlih osoba na društvenim mrežama? Previše morbidno i tužno da nastavim da pratim, a posebno se iznenadim kada vidim da neko i dalje prati profil osobe koja je umrla pre par godina. Zanima me vaše mišljenje.
Pre su bili dosadni oni matorci, uglavnom dede koji su želeli samo da se rađaju muška deca. Ali mislim da su mi u današnje vreme više odvratnije ove feministikinje koje žele da se rađaju samo ženska deca, i još se zgroze kad čuju da neko želi da ima sina. Kao da treba samo ćerke da se rađaju. Nama je prvo dete bilo žensko i normalno je što za drugo želimo da bude muško. I da bude opet devojčica naravno da ćemo voleti to dete do neba, ali šta je loše u tome što neko želi i sina i ćerku. Da smo prvo dobili sina, onda bi hteli da drugo bude devojčica, ali opet šta god da bude nikad ne bi pravili razlike, bitno da bude živo i zdravo. Ima uvek izuzetaka, ali mislim da su muškarci normalniji po tom pitanju, ne prave razlike kao pre, ali žene, počev od moje majke, sestre, kume, drugarica sve do jedne u glas samo da je žensko pa žensko. I da rodim 6 ćerki opet bi navijale da sedmo bude žensko.
U mom gradu ima jedna nezavršena zgrada na koju se može popeti na vrh i odatle je lep pogled, bio sam jednom sa drugarima. Voleo bih nekad da se popnem sam i kuliram tu ali imam trip da će se popeti neka grupica klošara i naterati me da skočim odatle ili saterati u ćošak..
Ne znam jesam li jedina, ali jako me pogađa što ne mogu da budem jako dobra ni u čemu, celog života. Inženjer sam po struci, ali prosečnih sposobnosti, a bila sam ispodprosečan student. Probala sam da naučim programiranje, šah, nekoliko sportova i investiram se, ali nikad ne budem najbolja. Pre par meseci, društvo je krenulo da igra strateške igre sa kartama. Svi smo istovremeno krenuli da učimo. Posle par meseci, ja sam i dalje među najgorima, skoro svi su me prestigli. Stvarno bih jako volela da budem veoma dobra u nečemu, ako ne u struci, onda makar u nekoj igri ili hobiju. Da me drugi ljudi smatraju stručnjakom i osobom na koju mogu da se oslone na nekom polju. Večito moram da pitam druge za pomoć oko svega, muka mi je od toga.
Sad sa 32 mogu sa sigurnošću da tvrdim da sve mogu da prevaziđem kada sam mršava i imam para. To je moj oslonac za sve. Ne, nemam savršeno telo, nos mi nije lep prema standardima lepote i imam dosta mladeža npr, ali se trudim da se ne opterećujem time. Međutim, da se ugojim ili da moram da se štrecam hoću li imati novca, to me izbacuje iz ravnoteže, kao da mi je neko izmakao tlo pod nogama. I kad sam studirala i kad bi bili periodi da se ugojim, prvo je neophodno da se dovedem u red fizički, pa onda mogu da učim. Isto tako sada zavisim od toga da imam dobro plaćen posao. Ako mi se čini da ne zarađujem dovoljno (desilo mi se samo jedanput doduše), sve mora da stane dok ja ne pronađem bolji ili dodatni posao. Možda bi to trebalo rešavati sa psihologom, ali ja se lično ne osećam toliko nesigurno sad kad sam ustanovila obrazac.