Imam osjećaj krivice kad prelazim pješački prelaz, jer vidim svi jure preko njega kao sivonje, samo što me ne udare, šta nije u redu s ljudima, zar pješaci nemaju prednost na pješačkom? I mnogo mi je bolje prelaziti na dio gdje nema pješačkog.
Moja najbolja drugarica ima roditelje koji se ne ponašaju lepo prema njoj i žele da živi po njihovim pravilima, a ona je drugačija. Kad god se požali na njih oseća grižu savest. Volela bih da joj kažem da nije kriva, i da, koliko god bolno zvučalo, mnogi imamo roditelje koji nisu dobri ljudi. Naravno da ih volimo jer su nam roditelji, ali okej je da vidimo da nisu dobri. Ne znam da li da joj to kažem i kako?
Odrasla sam u selu i sjećam se jednog komšije koji je imao zanimljiv modni stil tih 80ih, 90ih. Imao je dugu kosu koju je vezao u rep, minđušu u uhu, bradu, ponekad bi nosio kaubojski šešir. Od odjeće je uvijek nosio uske farmerke, karirane košulje sa zanimljivim ukrašenim prslucima preko njih a na nogama kaubojke sa većom petom, oko 7-10 cm. Bio je niži čovjek pa možda je zato volio da ih nosi. Eto prošlo je 30+ godina kad sam bila dijete ali mi je njegov cjelokupan izgled ostao u sjećanju.
Moj dečko se pre nije lepo ponašao prema meni. Uglavnom posvađala sam se sa njim jedan dan, pokupila stvari i otišla. Trčao je za mnom tada, nedelju dve me je molio da se pomirimo, nisam popuštala i onda sam posle popustila jer sam stvarno videla da želi da se trudi. Prošlo je par meseci od tada i on se stvarno trudi kao niko, radi sve što sam pre tražila od njega pa i više, stvarno se promenio na bolje i taj trud se samo uvećava. Ne razumem šta mu se desilo da se ovako promeni, da bude i previše pažljiv. Stvarno je plakao taj dan kad sam ga ostavila. Ne znam šta mu se desilo i može li neko ovu pojavu da mi objasni.
Kao osoba koja je profesor književnosti i pročitala je više nego dovoljno poezije za naredna tri života, mogu vam reći sledeće: neko ko vam piše pesme, posebno u slučaju tek kratkog poznanstva - nije čist u glavi.
Moja žena obriše sve poruke od ljubavnika, ali ostavi poruke sa prijateljicom u kojima pišu o njemu... I ona kaže da sam umislio. Sutra se ona pakira iz mojeg stana.
Već 2 god imam momka i to svi znaju. Neki dan slučajno saznam da moja mama (koju sam smatrala osobom od povjerenja i kojoj mogu većinu stvari reći koja priliči tom odnosu majka kćer) na poslu gdje radi sa kolegicama mojih godina se izruguje izgledu mog momka, smiju se i da izmišlja svašta i priča. Razlog ne znam. Ništa joj nisam rekla jer nemam snage za rasprave, duboko sam razočarana i srce me boli par dana. Za koji mjesec se selim i već sam je maknula s liste gostiju za naše skromno vjenčanje. Kad krenem to će bit to i sumnjam da ćemo imat kakav kontakt.
Imam problem.
Preosjetljiv sam, previše me dodiruju tuđe riječi, pogledi, reakcije i slično.
Osim toga, previše razmišljam o budućnosti (negativno) i mislim da
ću biti nesposoban.
Doslovno sam "overthinker" i ne znam kako da sve to promijenim.
Radim praksu za automehaničara i ne napredujem baš, jer nisam nešto dobar za zanat i preosjetljivo shvaćam ponašanje i reakcije ljudi tamo.
Ne znam sta da radim.
Imate slična iskustva?
Pomozite!
Mnogo mi je žao sto radim u trulom kolektivu. Svi svakog ogovaraju, a svi su kao fini. Trpim sve, jer mi je ovo prvi posao i želim da naučim dosta toga dajem maksimum, ali jedva čekam da promenim firmu.
Imam 22 godine i još uvek nisam imala dečka. Zaista ne znam razlog, skroz pristojno izgledam i uvek se trudim da budem doterana. Ali iz nekog razloga mi momci ne prilaze ali se javljaju na društvenim mrežama. Strah me je da neću pronaći osobu koja me voli....