Ja ne znam kako sebi da pomognem. Vodim rat između razuma i srca i to traje već godinama. Bio mi je kratko šef, al onda sam ja promjenila odjel. Fizički me uopće nije privlačio, al sam otkrila njegov karakter, razmišljanja, pogled na svijet, dominantnost, inteligenciju. Sve to me tako privlači (valjda jer za tim tako čeznem), sve njegove nesavršenosti umjesto da su odbojne, one su mi postale slatke i primamljive. Slobodna sam mu svašta reći, kao što je i on meni povjerljivo rekao. Razvila se hemija, bilo je tu "slučajnih" dodira, namigivanja, osmjeha, njegove ruke na mom bedru, mog poljubca u vrat, spremnost odvesti me kući/na posao zbog pljuska ili jako rane smjene (samo to). Još prije mi je rekao da me ne želi povrijediti, pa sve to probamo stišati, pa se onda opet još više razbukta. Neki dan mi je dao jedan savjet, rekavši ja tebe volim i ne želim da napraviš istu grešku kao ja, a ja ne želim biti njegova avanturica, jer je otac i muž i znam da mi ne može od avanture više pružiti, a tako žarko više želim.
Ne volim ljude koji drugima prebacuju šta da rade sa svojim novcem. Mnogo puta pročitam kako pojedini pišu 'što ne uplatiš pare na neko bolesno dete, što ne uradiš ovo sa parama, što ne uradiš ono' itd. Šta vas to briga? Prvo, otkud vi znate da se neke poznate ličnosti ne bave humanitarnim radom, drugo, što vi ne uplatite za neko bolesno dete? Lako je tuđim novcem gospodariti i držati pridike. Većina tih što piše te stvari su obični licemeri koji nikom ne bi pomogli. Gledajte malo svoje živote, ostavite druge da žive kako hoće.
Kada je trebalo da upišem fakultet koji nije perspektivan, a koji sam želeo nisam to uradio, ispunio sam želju porodice i upisao nešto drugo što od starta nije štimovalo, te sam ga posle nekog vremena batalio. Od tada je prošlo mnogo vremena, sada imam 30 godina i ništa u životu nisam uradio kako treba, osećam se prilično promašeno i neostvareno, a porodica izbegava razgovor na temu mojih loših odluka i perspektive u životu, nemam njihovu pomoć, tapkam u mestu, vreme prolazi, a ne znam šta mi je činiti, šta god poželim ne dobijam podršku porodice. Perspektivu u provinciji ne vidim, jer ne vidim poentu rada u nekoj privatnoj fabrici/pogonu za 500e mesečno, a svaki moj pokušaj ozbiljnijeg životnog iskoraka porodica emocionalnim postupcima sputava.
Imam mogućnost da radim od kuće i odlično sam plaćen za naše prilike. Kad radim od kuće trudim se da završim što više ličnih obaveza u toku radnog vremena, čišćenje, treniranje, veš, peglanje a pogotovo samozadovoljavanje. Pitam se koliko sam hiljada € zaradio masturbirajući?
Tek sad sa 32 godine nikad nisam bila dovoljna mojoj mami. Uvek je bio problem moj katakter. Ja sam dosta staložena, mirna osoba. Ni u poslu nisam borbena, jesam vredna ali nisam najglasnija. Nisam takva ni u društvu uvek sam izlazila gde drugi kažu i bilo mi je okej. Ali njoj to jako smeta. Naime zadesio me rak i njoj je doktorica rekla da će to mene jako promeniti da ću biti borbena itd. To se nije dogodilo nego sam se povukla u sebe i pronašla svoj neki mir. Nedavno na slavlju je hvalila borbenu devojku pored koje je sedela i bukvalno govorila da i ja treba tako. Ta devojka eno nosi nanogicu. Izuzetno cenim sebe i ne dam na sebe, školovana sam i nisam mutava, tamo gde treba da se pokažem ja se pokažem u najboljem svetlu ali eto osećaj da nikad nisam dovoljno dobra me sputava. Zašto majke ne prihvate karakter svoje dece i neguju ga.... Zašto?
Meni stvarno nije jasno kako je, u jednoj turističkoj državi, potpuno normalno da stari, sijedi, lijepi ljudi od 70+ godina partijaju svaki dan i idu u klubove za mlade. Selfiraju se kako su srećni svaki dan, dogovaraju se da se provode, luduju, a imaju preko 70 godina, i izgledaju kao da planiraju sami da ostanu do kraja života, ne vidi se da li imaju ikoga uopšte, ili kriju, ne znam. Ne razumijem. I to je kod njih potpuno normalno, uživaju u ludovanju a imaju preko 70 godina. A lijepi su ovako i skroz normalni psihički. A izgledaju kao da su sami.
Sećam se jednom kada smo ja i brat bili mali da smo jednu noć hteli spavati s roditeljima u krevetu. Uvek smo isli rano na spavanje zbog škole, i jednu noć smo ustali iz svojih kreveta i hteli preći kod njih. Inače to nismo radili ali eto tu noć nam je tako došlo. Otac nam nije dopustio da spavamo s njima i isterao nas je iz sobe. Mi se plačući vratili u svoju sobu, svako u svoj krevet i plačući zaspali. Posle dolazi majka, budi nas i zove da idemo spavati kod njih u krevet. Otac zaspao, ona čekala, i došla po nas. Posle nas zagrlila i tako smo s njom zaspali. Tada smo baš mali bili, ali ne znam zašto mi to često padne na pamet. Zaista, jedna je majka.
Moj pas je lično sotona! Svaki put kad idemo u šetnju šumom, postoji jedan panj na koji sjednem da odmorim. Ali...
On je to skontao pa potrči prije mene da stigne do njega da se popiša ! 🤬
I tako na svako mjesto gdje sjednem da odmorim. Lopov.
Zaposlio sam se u velikoj firmi sa oko 700 ljudi. Mnogo više ima žena. Ovo nije normalno, ili ja nisam znao kakve su žena. To bre otvoreno se nabacuju, nude, traže instagram, fejs, a većinom su udate. Strašno.
Imam drugaricu koju jako volim. Dobar je prijatelj, empatična, harizmatična, obrazovana, vredna, ima dobar posao, samostalna je i pored toga što mi je draga, cenim je zbog uspeha i karijere koju ima. S druge strane, svakog vikenda spava sa drugim dečkom. Uvek su u pitanju ili neke bedne kombinacije ili seks na veče gde muškarac dođe kod nje, imaju seks i on ode čim završe šta imaju. Ponekad se desi da u jednoj nedelji spava sa nekoliko muškaraca. Od zaštite koristi pilule za kontracepciju, a oslanja se na reč tih muškaraca da su se testirali na polno prenosive bolesti. Bojim se za njeno zdravlje… i psihičko i fizičko, a ne znam kako da joj kažem, a da je ne uvredim ili povredim.