Ni na internetu se ne mogu uklopiti. Zvuči glupo ali nadala sam se naći prijatelje tamo. Ispada da je isto kao i u pravom životu, namećem se i ne znam biti simpatična a ljudi me ignoriraju ili podjebavaju. Pokušam se povezati s nekim i čini mi se da dobro ide, on me u jednom momentu pita 'šta oćeš ti'. Osjećala sam se kao debil. Htjela sam da podijelimo slaganje i mišljenje, da se podržimo i stvorimo neku bliskost. Izgleda da je problem jednostavno u meni, nešto radim krivo i ljudi me ne vole radi toga ili biram uvijek ljude po sebi - koji su još manje dragi, ne znam. Uglavnom sam strašno usamljena i razočarana u sebe.
Stalno govorim da mi novac nije bitan, a evo smeta mi što je tata dao stan sestri i zetu dok se ne snađu. Oni tu žive već 4 god, druga beba je na putu nekretnine su poskupile, i zaista nisu u mogućnosti da sebi nešto kupe. Mislim da bi bilo najbolje da ja zaboravim na taj stan.
Moja mama mom mužu iznosi sve pikanterije o meni čak i one krajnje suvišne. Kada sam joj skrenula pažnju dobila sam odgovor da je sigurno ja neću učiti šta da radi. Pored toga što me blati ukazuje mu i na moje greške koje on ne bi ni primetio. Sa druge strane, muževa mama o njemu nikad ne bi rekla ništa loše. On i kad napravi grešku ona to predstavi kao nešto totalno ispravno. Moja mama je isto ovo radila i mojoj sestri kojoj je brak zbog toga na jako klimavim nogama, a vidim da će i moj biti.
Uhvatila me na dete. Imao sam 30 i kusur i bio sam zaljubljen do ušiju.
8 godina trpim i vučem lenjog i sebičnog skota koji du*etom neće da mrdne. Konstantno se iživljava nad svima, nad svojim prijateljima, roditeljima, meni, detetom. Posvađala se sa svim mojim prijateljima i familijom.
Razvela se kad sam odbio da finansiram njene prohteve. Vratio se posle godinu dana zbog deteta.
Mislim da sam konačno spreman da poslušam savet porodice i prijatelja, da podvučem crtu, nema više vraćanja.
Nikada nisam bila osoba koja je nešto voljela previše ludovati. Uvijek sam više voljela pića, večere i tako neka mirnija druženja. Kada sam krenula u srednju školu upoznala sam predobro društvo s kojima smo se jako zabavljali i super slagali. Oni su ludi za izlascima, izlazi se petak, subota i svaki vikend tako u početku sam pratila taj ritam jer mi je bilo super i zabavno, ali nakon nekog vremena i godina mi je stvarno dosadilo vise i kako sam prestala izlazit toliko često s njima nekako smo se udaljili, kao da ne postoje druga mjesta za druženje osim kluba, uvijek smo odlazili samo u klubove i tu i tamo na neku kavu. Stvarno mi je super s njima i tu su za mene, ali ne mogu više taj ritam popratit.
Ljudi su prelazili države da bi videli one koje vole a neki misle da zanimaju nekoga ko im ne odgovara na poruku satima il još gore, danima. Čuknite se, 24h a neko nije u stanju da izdvoji vreme za jednu poruku
Krenem da se dopisujem s devojkama i kad vidim da taj odnos postaje bliskiji, ja samo ghostujem. Ne radim to iz loše namere ali se uplašim zbližavanja jer sam u prošlosti mnogo energije investirao u takve odnose i sada se osećam istrošeno. Žao mi je tih devojaka jer nisu krive ali mislim da mi je potrebna psihoterapijska pomoć da rešim svoje unutrašnje probleme na emocionalnom planu i oslobodim se tih nekih okova koje osećam u vezi odnosa.
Baš je retko da vidim da je neko u vezi, a i da jeste to su toksične veze. Većina mojih drugarica ukljućujuci i mene je u nekim kombinacijama, nerešenim statusima veze... U kombinaciji sam sa jednim dečkom, ali kao pokušavamo da to bude nešto više, ali ja ne vidim da se on trudi. Nije mi jasno jer nijedna od nas nije neka laka devojka samo eto igrom okolnosti smo ušle u te kombinacije jer smo se sve zaljubile. Baš pričamo i konstantujemo to da nijedan muškarac neće nešto ozbiljno, retko koji hoće. Znam da sam delom kriva za situaciju u kojoj se nalazim jer sam ja ta koja je pristala na sve to. Kada sam rekla da želim vezu on se složio, ali nema promene niti ičega drugog. Sve nekako stoji u mestu. Mislim da je to do današnjeg vremena u kojem se nalazimo jer svi negde žure, trče i ne žele da se upuste u nešto bitno.
Zajedno smo skoro 2 godine. Ona se mnogo promjenila. Bilo je sve lijepo i fino, dok otprilike
nije prije par mjeseci počela
biti baš hladna. Prije je bila malo ali nije puno. Nikada nije rekla hej ljubavi gdje si hajde dođi na kafu, već sam ja vazda morao zvati. Gdje sam god predložio hajmo u neki drugi grad Dubrovnik, Split, Sarajevo na noćiti, par noći tu biti, odgovori su joj vazda bili vidit ćemo ili jao majka mi ne da itd. Vazda je birala izlazak s drugaricama umjesto izlazak sa mnom, kada bi rekao hajmo negdje na večeru, vazda bi bilo hej ja se već dogovorila s drugaricama mi ćemo drugu noć.. Nema više maženja, tepanja, grljenja, ljubljenja(samo na blic kada dođem po nju i to je to) seksa već 8-9mjeseci nije bilo nez ni ja koliko već.. Pokušao sam pričati sa njom o tome što je hladna itd, govori kao ja sam takva, ne mogu si pomoći, e jbga itd.. Nez stvarno više šta da mislim niti šta da kažem, smanjio sam izlaske skroz sa njom i izlazim s prijateljima.