Zaljubila sam se u momka koji je dobar kao čovek, ali nije ambiciozan. U 30-im godinama nema posao, ne trudi se da ga nađe, ništa ga ne zanima. Po ceo dan igra igrice i ide od jednog do drugog druga. Nije se naravno tako predstavio na početku, jer je imao dva posla. Dobro mu idu strani jezici i ima još puno talenata. Ostala sam trudna sa njim. Ja sa fakultetom imam bednu platu i iskreno se plašim za svoju budućnost. Takva sam da ne bih nikada ugasila nečiji život, ali ne vidim rešenje za budućnost. Volela bih da se ništa od toga nije desilo.
Razlika između generacije moji roditelja i nas mlađih je ta da stariji ostaju raditi u istoj firmi cijeli život, bez obzira na toksičnu atmosferu i loše uvjete. A ja i još dosta ljudi koje znam mijenjamo poslove dok ne nađemo što nam odgovara. Nema šanse da trpim i stresiram se zbog budala.
Volela bih da moja mama ne plače svaki put kada joj spomenem pokojnu baku tj. njenu mamu. Baka je bila bolesna i znali smo da će umreti i mama i ona nisu bile mnogo bliske osim što smo živele sa njom u kući, često se nismo ni slagale, ali moja mama plače svaki put kad odemo na groblje i mene to mnogo uznemiri i bude mi teško zbog nje.
Rođaka je došla iz drugog grada ovde kod njenih. Mlađa je od mene 3 godine, pri tome i maloletna. Ide u vojnu gimnaziju. Da bi ona od prvog dana kada je došla počela svako ali svako veče da me pita da izađem sa njom u grad i da idemo u klubove, ali one gde ima droge i gde izlaze loši momci itd.... Ja kažem njenim roditeljima, ujaku i ujni, kad oni mrtvi ladni - pa šta? Rekla sam idite onda vi sa njom i lepo se provedite. Ja da idem sa njom kao puštenom sa lanca u klub, da upadne u neko sranje pa ja svako veče da je vučem kući nadrogiranu ili pijanu? Ne pada mi na pamet. Daleko vam lepa kuća.
Moj otac je loša osoba i ne znam kako da se nosim sa tim. Jako je neprijatan, arogantan i nadobudan prema svima. Nema nimalo poštovanja prema ljudima ili prema tuđem vremenu. Bezobrazan je prema svima, od ljudi na ulici do sopstvene porodice. Čitav život je bio škrtica. Toliko je mučio mene i sestru što se tiče novca. Pritom, nikad mu nismo tražile ništa nenormalno. Bukvalno bi nas doveo do toga da moramo da se pripremamo psihički da ga molimo da nam da novac za užinu ili za pribor za školu. Jedva sam čekala da se zaposlim i da pobegnem prvom prilikom. Majka nikad nije stala svemu tome na put. Iako i ona radi i obrazovana je, iz nekog razloga je dozvolila njemu da upravlja svim novcem u kući i zameram joj to. Sada, kad smo sestra i ja već uveliko samostalne i imamo svoje porodice, on želi da popravi odnos. Toliko mi ga je žao kad vidim kako je ostario i želim da mu oprostim ali uvek mi se vrati onaj odvratan osećaj koji sam imala u stomaku kad god bi on imao neki od svojih ispada.
Živimo u inostranstvu, ništa nam ne fali. Imamo 2 dece, dobre poslove, plate, dugo smo se mučili i prošli svašta zajedno, radili danonoćno i danas imamo solidnu imovinu.. Smatram da smo dobri roditelji, 9 godina smo u braku, slažemo se, seks nam je savršen. Oboje izgledamo dobro i u formi i naizgled sve izgleda divno i svi nam zavide. Kao u bajci. Bar sam do skoro to mislila. Nestali su nam prezervativi iz stana. Iako ih godinama nismo koristili, znam da su bili tu. Sad danima ne mogu da dođem sebi. Posvađali smo se jer on kaže da nema pojma o čemu ja pričam. Postajem paranoična, ni jedan dokaz nemam. Šta sada?
Devedesete... Nestane struja... Igramo monopol ja, braća i sestre, a majka i tetka na tranzistoru na baterije puše na stotine cigara i traže ,,dojče vele" i slušaju vesti kako Zapad ubija Jugoslaviju. Kako ginu mladi tamo preko Drine i dole na Kosovu. To je mračan podrum svih nas dece koji stoji u levoj pretkomori srca!!!
Ovo vam je istina: ako se svidiš devojci, dovoljno je da ne budeš težak debil i želeće sve sa tobom. Ako joj se ne svidiš, možeš da dubiš na glavi, skidaš zvezde s neba i da ne dobiješ ni odogovor na poruku.
Gledam, danas kada supruga izlazi iz bolnice nakon poroda muž je na vratima porodilišta dočeka sa buketom cvijeća, kada dođe kući iz porodilišta, prijatelji i porodica je dočekaju sa lijepom tortom dobrodošlice, nekim ukrasima, par balona, poklonom... To mi je tako lijep gest za ženu koja se tek porodila, kojoj treba podrška. Žao mi je što moji nisu takvi, žao mi je što nemam prijatelje koji bi to za mene uradili, žao mi je što kada sam ja došla kući iz porodilišta sa živom i zdravom bebom hvala Bogu, pola ukućana je plakalo od tuge iz jednog razloga kojeg neću sada napisati. Atmosfera je bila kao na sahrani, a svekrva me poslije ismijavala kako mi je stomak (nakon carskog reza) kao da sam još uvijek trudna.
Djevojka hoće da imamo seks na poslu kada je pauza. Stvarno ne razumijem kako je mogu napaliti razni ostaci materijala koje udišemo u hali.