Iskreno kad razmišlim prebolesno je da većina muškaraca u mom mjestu šta god rade piju alkohol, najčešće pivo. Ja ne mogu ni zamislit da sam svaki dan pod utjecajem alkohola, pa to mi je prebolesno. Rade na krovu i fasadi i na odmoru piju pivu i tako popiju po 5 piva na dan. Ne znam kako ne padnu i ne znam ni ja šta. Pa po vrućini mi je najljepše popit vode ili rijetko neku hladnu kolu i slično. Ali meni je nepojmljivo koliko je to svima normalno, to se očekuje, podrazumijeva, ti nisi normalna osoba ako pitaš zašto to rade. Ne daj bože da kažeš da su alkoholičari, a po meni jesu itekako. Ako ne možeš radit normalno da se ne napiješ alkohola i ako se alkohol podrazumijeva da mora biti uvijek prisutan, meni si ti ogroman alkoholičar.
U mom susjedstvu je živio jedan dečko kojeg poznajem od malih nogu, no nikad pretjerano nismo pričali. Tako smo se jedne večeri sreli u klubu i ušli u priču. Ponudio se da me odveze kući i pristala sam. Sjedili smo 3 sata u njegovom autu i pričali o svemu i tako mi se sutradan javi i opet smo se našli. Oboje smo shvatili da si pašemo, ali trenutno nismo za ozbiljan odnos i tako uđemo u kombinaciju koja je trajala mjesecima i bilo je super. Jedne večeri se napio i došao mi pred prozor. Počeo je vikati, dozivati me i svi su izašli na prozor. Drao se kako mu se previse sviđam da bi samo imali sex, da želi sve sa mnom. Nisam znala što reći od sramote pa sam samo zatvorila prozor, a njegov brat ga je pokupio da više ne sramoti ni sebe ni mene. Nakon toga su me svi čudno gledali, ali smo ipak nakon par mjeseci ušli u vezu i zaista nam je predivno, ali su me svi osuđivali jedno vrijeme.
Mnoooooooogo mi se sviđa profesor sa fakulteta, a razlika je 14 godina....
Znamo se od djetinjstva, išli smo zajedno i u osnovnu i u srednju školu, ali godinama ne pričamo. Ne znam ni zašto je to tako, jer znam da sam mu se uvijek sviđala a i on je meni, samo što ja to nikada nisam pokazala, nije ni on ali osjeti se hemija, on je mene uvijek na neki način provicirao samo da ga primjetim. I sada kada se sretnemo stalno se gledamo iako riječ progovorili nismo godinama. Previše smo slični i mislim da zato i ne pričamo. On ima djevojku, ja imam momka, ali iz nekog razloga oduvijek me prati osjećaj da smo zapravo suđeni jedno drugom...
Imam 26 godina, uvjek sam vodio računa generalno o sebi. Treniram, radim, uvjek imam prilike da fino zaradim, volim da čitam i većinski sam ispunjen. I kao takav imao sam iskustva sa pristojnim brojem žena, ono što sam primjetio kao crvenu zastavu je "ljudi ako nema oca ili nije dobra sa ocem bježite kao muva bez glave koliko god se ona trudila da se promjeni". Svakako većina njih zna da očekuje od muškarca svašta ali nije nikad naučena šta ona treba da doprinese zato i jeste zamjeniva...ali ovaj tip bez oca je po mom mišljenju bez popravke. Čista propast muškarca koji pokušava nešto zrelo da gradi.
Nema mi ništa gore od "uspjeha" koji influenseri grade preko svoje maloljetne djece i beba koje snimaju za lajkove. Fuj.
Ako sam ja sa kronovom bolešću i jednim krvnim poremećajem mogao završiti faks, emigrirati, ostvariti napredak u karijeri i imam verenicu (bez obzira na facijalnu ružnoću) onda može svako. Sve drugo su izgovori.
Ne ide mi u glavu kako neko može da bude noćna osoba, jer sam ja jutarnji tip. U 23:30h najkasnije treba da se ide u krevet.
Lepo je videti radosne fotografije tuđih postignuća/uspeha, proslava. Međutim, nije zavist već neka tuga me stegne kad se setim, da nijedan moj važan događaj u životu, nije ispraćen od strane moje porodice iako sam imao želju da proslavimo.
Nijedan rođendan, pa čak ni diploma nije proslavljena, bilo da je vezano za školovanje/obuke, koje sam samostalno finansirao. Budžetski student, budžetski master program. Inače i lošijeg sam zdravlja, tako da je bilo sve povuci potegni da se uskladi, a nije mi bilo lako.
Verujem da nisam usamljen slučaj, ali zašto pojedini stvaraju porodice ako nisu u stanju da podrže i budu srećni za postignuća svojih najbližih. Ustvari, da li je to uopšte i porodica, to je možda bolje pitanje..
Dopisujem se s čovekom pola sata. Dakle, ukupno. To nam je bio prvi kontakt. Već sam se spremala za spavanje, pa sam najavila da neću dugo biti dostupna to veče i ostavila telefon sa strane da odmorim oči od ekrana. Stiže jedna poruka, pa još jedna, pa poziv, iako nismo prethodno nikad razgovarali... Zvonilo je i zvonilo i zvonilo. Odmah zatim glasovna poruka, još jedna, onda obična poruka. Uzela sam telefon, blokirala kontakt i legla da spavam. Ako je tako izgledala komunikacija s njegove strane posle manje od 40 minuta, možete misliti kakve bi mi doživljaje priređivao nadalje. Inače je po sopstvenom priznanju: veoma posesivan. Nije crvena zastavica nego crveni barjak. Iskustva sa psiho likovima nažalost imam dovoljno, pa slučajeve brzo prepoznam, a nova loša iskustva u životu mi nisu potrebna. Posebno ne ova koja mogu lako da sprečim.