7 meseci se redovno viđamo. Poljubio me posle petog dejta. Uvek kulturan, nikad nije prešao neke granice. I danas posle 7 meseci - još uvek me nije pozvao u svoj stan. Kad se vidimo, to bude u gradu ili od nedavno po nekim hotelima. Počinjem sebi postavljati pitanje čemu to ponašanje ? I kako ja njega sad da pitam zašto je to tako i gde smo mi uopšte a da ga ne odbijem? Imamo po 33 godine. Jasno mi je da je muškarcima to dobrodošlo ali mene već počinje gušiti nedefinisan odnos. U kontaktu smo svaki dan kad nismo zajedno. Ipak me strah njegove reakcije 😩
Ljubavnici smo već dugo. Volim ga ali ja njega nikad ne bih izabrala za brak.
Kad sam sama kod kuće odlično se naspavam. Kad mi je mama tu stalno me budi. Zvuči kao da bombe baca koliko je glasna po kući.
Imala sam groznu šeficu dve godine.
Ono, šefica iz pakla. Sada godinama kasnije svaka ima svoju radnju, i moja je u svakom smislu uspešnija od njene. Zove me za savete i pomoć skoro svakog dana. Pomognem joj, ali uživam u tome da vidim da joj loše ide. Život je lep 🙂
Kao mala sam volela da idem po groblju i čitam nadgrobne spomenike (godinu rođenja i smrti). Ne znam zašto ali mi je to i dan danas zanimljivo, kada se ukaže prilika da treba da idem na grob preminulim srodnicima.
Priznala sam sebi da sam luzer. Sad ću dati sve od sebe pa šta bude...
Bila je to ljubav kakvu ovaj svijet ne viđa često. Ona je voljela mene, ja nju — onom snagom koja ruši granice i briše daljine. Sjela bi u avion i prešla 1500 kilometara samo da me vidi, isto kao što sam i ja išao njoj. Govorila je da sam joj mir, sigurnost, podrška, ljubav, romantika. Govorila je da sam čovjek njenog života, a ja sam vjerovao, jer je za mene bila žena mog života. Davao sam joj sve što čovjek može dati — pažnju, vrijeme, razumijevanje, nežnost. A ona je u tim trenucima bila najsretnija žena na svijetu, barem tako je govorila. Jedini strah koji je imala, kako je tvrdila, bio je strah da me ne izgubi. Dvije godine smo se poznavali, osam mjeseci bili u vezi, i svima je pričala o nama kao o nečemu savršenom.
Nakon poljupca na aerodromu, zagrljaja i riječi "volim te", dobio sam poruku koja sve ruši: da zaslužujem nešto drugo, da njen život ide drugim putem, da je upoznala svoj "blizanački plamen". U prevodu — drugog. I tu ostaneš sam, sa pitanjem šta je istina, šta je laž.
Kad se udaš pitaju planiraš li rađati, kada rodiš pitaju kada će drugo. Ako se slučajno odlučiš da želiš treće onda kažu jaoo pa jel to neplanirano došlo..
Krenem da se dopisujem sa dečkom i kliknemo na prvu, nakon tri dana mu umre otac.
Njemu se svet raspada, žao mi je situacije ali i ja se raspadam zbog nesuđene prilike posle mnogo godina.
Da li ga čekati?