Imam curu već 3 godine i par puta sam sanjao da ju varam. Nikad to svjesno ne bih napravio jer ju stvarno volim, čak sam i imao par prilika za prevaru, ali naravno da sam joj ostao vjeran. Ima li netko tu od psihologa ili netko tko to može protumačiti sa psihološke strane?
Koliko je žalosno i licemerno kada te osoba ne podnosi od osnovne škole, sada na društvenim mrežama piše kako je u redu biti drugačiji i da svi treba da se poštujemo. Kako neko može biti takav?
Ko Vas jednom zezne, uvijek će. Zapamtite to dobro. Ne dajte bezveze druge šanse.
Da li sam jedini kog "crni petak" asocira isključivo na Bubu Miranović, a ne na bacanje para po tržnim centrima?
Kajem se što sam ga prevarila. Bili smo dugo zajedno, znam da je htio sve samnom a ja ga uporno gurala od sebe i na kraju ga slomila. Prošlo je od tad 3 godine, ja sam sama imam 33 godine i nikog normalnog da nađem. On je ostao isti kao i prije, nikad od nikog nisam čula da je rekao nešto ružno o meni, hoda sad s par godina mlađom curom i nosi ju kao što je i mene nosio. Ehhh da mi se vratiti.
Upoznao sam predivnu curu i očaran sam njenom pozitivnom energijom i voljom za život. Posvojena je kod starijih udomitelja i stalno njima pomaže i uz to radi. Ima shiba inu psa i kolko je tek njemu je posvećena. Skromna, a imućna, jednostavna, a inteligentna. S njom nije spoj u restoranu ili kafiću. Jednostavno smo stalno u prirodi i tek sad vidim kolko je ovo opuštajuće. Odlučio sam je pozvati kod svojih jer sam ja kod njenih ručao već i to na njihovu inicijativu. Odgovor obitelji je bio eh ona je posvojena nikad ti ne znaš kakav gen nosi u sebi. E pa draga “obitelji” nizak udarac, ali kako je krenilo unuci će vam imat taj gen!!!
Mislim da je jedan od mojih najvećih problema što očekujem da će mi drugi dati i pružiti isto koliko i ja njima. Dam celu sebe u prijateljstvima, vezama, na poslu, prema porodici... Ne radim to da bi dobila nešto od njih, ali uvek očekujem da bi oni uradili isto za mene što se naravno nikad ne desi. Pokušavala sam da se manje dajem, da se manje trudim, ali ne ide, to nisam ja. Samo shvatam da tako ne mogu da funkcionišem i da ću morati nekako da se naviknem na to malo što dobijam od drugih i da mi to postane dovoljno. Teško je kad to saznate i kad postanete svesni da nekome niste bitni koliko je ta osoba vama. Samo želim ovo nekako da prevaziđem i da ne osećam više ovu bol.
Fetiš mi je rasturati brakove, jako se moćno tada osećam. A onda kad ga razvedem, onda ga odje*em. Ne mogu da vam opišem taj osećaj!
Jesam li ja jedina kojoj je novembar u glavi trajao svega par dana.. ljudi moji prvi decembar je u petak..