Osudite me ali potajno se nadam da će moj otac da ostavi maćehu. Ne zato što se nadam pomirenju s majkom posle razvoda, ni zato jer mi ona ili njihova veza smeta. Nego prvo sramota me velike razlike u godinama među njima kad ih vide moji vršnjaci neugodno se osećam. Svi misle da mi je sestra jer smo istih godina. A drugi razlog je jer sam se vremenom zaljubio u nju. Ona je lepa i zgodna, mila i draga osoba, sva krhka, prosto se topim kad je blizu mene. Ništa neću pokušavati, i bežim od njih oboje, posebno s njom sam na distanci, ali u sebi se potajno nadam tome da se rastave.
Gde su ona lepa toksična vremena kad uđem namerno u 3h ujutru na viber da bi bivši dečko video ujutru da sam bila aktivna tada i da razmišlja sa kim se dopisujem u ta doba.
Ako vam nekada padne na pamet da se inatite setite se mene koja sam se zbog inata udala za čoveka kojeg nisam volela, rodila dvoje dece, razvela se i ostala sama. Smirite se sami dok imate vremena, život nema lepe metode kada vas vraća u realnost.
Nema ništa groznije od ranog ustajanja, neću takav bioritam i tačka.
Ne shvatam žene koje ne rade. Evo moj suprug nema platu, kasni, zamislite da ja ne radim, pa od čega bismo živeli? Kako bismo platili račune? Kako možete biti nezaposlene? Kao domaćica vi ne zarađujete, kako se opustite tako?
Ljudi moji koliko smo se razočarali u prijatelje, par koji se družio sa nama. Toliko smo bili bliski i samo su prestali da se javljaju. Nije mi jasno. Da li da pitamo ili ignorišemo..
Odavno se nečim nisam "zaludela", odnosno ništa mi se nije baš dopalo, inspirisalo me. Ranije se to često dešavalo sa knjigama i filmovima. Treba mi da se osetim živom, a ne znam kako to da postignem. Sve se promenilo posle nekih kriza, postala sam robot na relaciji kuća-posao...
Kad muzeva porodica dolazi to je kao popisna komisija. Ulaze nam u svaku sobu, šetaju po dvorištu, komentarišu, otvaraju elemente po kuhinji dnevnoj, sve suptilno neobavezno i uz komentare....
Vidim da ću uskoro biti okarakterisana kao loša snajka kad popucam po šavovima...
Provedeš sa nekim ljudima ceo život, i dođeš u godine kada si napravio neku lovu i sad ti trebaju lojalni i odani ljudi, koji će biti uz tebe i sa kojim ćeš moći da napraviš još brdo para, ti ih nemaš, ali pazi, nemaš ih, ne možeš nikom da veruješ ni da se osloniš na njih ?? Ljudi sa kojima sam odrastao, nisu mi verni, o čemu mi pričamo više, društvo je otišlo u pm, sve ću sam, ne treba mi niko, jedini, najbolji prijatelj si sam sebi, zapamtite to !!!
Ne podnosim ljude koji ne umeju da se izvine. Drugarica iz srednje mi je rekla da se ona nikad prva neće izviniti. Kada se desilo nešto, ona nije htela da priča sa mnom. Nakon nekoliko dana, prišla sam joj i pitala u čemu je problem. Ispostavilo se da je nešto pogrešno protumačila.