Jel i vi nekada gledate svoga momka i pomislite u sebi "za koga se ja doterujem, nisam normalna..."
Jako me nervira kad neka osoba nađe dobrog dečka/devojku i onda piše okolo svima kako i njih čeka ta neka posebna osoba, samo je još nisu našli. Brate ako si ti našla ne znači da ćemo svi, neki ljudi jednostavno nailaze samo na promašaje. Dakle bez tog lažnog entuzijazma, molim. Hvala.
Ko može gledati lijepu djevojku ili udatu ženu bez nekih skrivenih strasti, da bude sa njom blizak i prijatelj, ja mu skidam kapu iz poštovanja. Iskreno da kažem još, ogroman broj ljudi smatra da su takvi, ali realno im se nikad nije ponudila prilika.
Najbolja drugarica me uzima zdravo za gotovo od kad sam se porodila pre šest meseci. Javi da će doći da popijemo kafu, nit dođe, nit se javi. Nakon tri dana pita da se vidimo oko 12, 1; dođe u šest na vrata samo da ostavi poklon i pozajmi nešto; javi da hoće u šetnju u 1, ja sve tempiram, evo prošlo je 2 ne odgovara na poruke, nije na mreži. Ona je inače sjajna osoba, mnogo mi je pomogla u životu (obostrano) i zna sve o meni. Ali ovo ponašanje me rastužuje i stvara anksiznost jer se mislim “da li sam joj se previše poveravala?”
Danas sam odbila čoveka koga volim i jako mi je teško, ali svesna sam da me ne zaslužuje.
Ne mogu da shvatim ljude koji prvi put vide nekoga i govore mu draga, mila, srećo, ljepoto, dijele komplimente... Posebno ako mi neko skrene pažnju, da nema potrebe za tim. Evo situacija na poslu. Koleginica je tek počela da radi i svima redom tepa dnevno ne znam ni koliko puta i udjeljuje komplimente. Nekako, neprirodno mi je to. Možemo razvijati fin odnos, a da to ne bude prenaglašeno. Nemam problem da udijelim ili prihvatim kompliment, ali svaki dan jedna osoba nas 5 bombarduje sa draga, mila, ljubim te, a znamo se 15 dana... Još je gore što sam joj nadređena, možda računa da će na taj način brže se uklopiti, ali smatram da je dovoljno biti dobar kolega, obavljati posao kako treba, znati svoje obaveze (i prava) i da je bespotrebno da se iko ikome dodvorava, bar ja ne bih, imam dovoljno znanja i vještina, i to ko želi da cijeni - super, ko ne želi - ne mora, neću se vala uvlačiti nikome, i ni zbog čega na svijetu.
Imam dve drugarice, koje su inače rođene sestre. Znamo se dugih 7 godina i sve živo znamo jedni o drugima, s time smo jako povezani. Nedavno sam unapređen i dobio sam mnogo veću platu i tu radost podelio sa njima, koje su naizgled bile srećne. Svih ovih godina sam ja plaćao svako piće ili izlazak jer su one skoro sve davale u kuću (dok ja nisam). Počelo se podrazumevati da ja uvek platim jer imam veću platu. Ali one ne razumeju da ja skupljam za auto ili neku treću stvar i da smo odrasli ljudi (po 25 godina) i da ne mogu više ja stalno da plaćam. Svaki put kada potegnem tu temu, one komentarišu kako prebacujem što sam im plaćao, ali samo želim da im dam do znanja da ne može više ovako. Ili ćemo samo šetati po gradu, ili će svako svoj deo platiti u kafiću...
Kolega sa kojim sam super me je razočarao. Baš sam ga gotivila i najviše sa njim vremena provodila, tačno sam znala kakvo mišljenje ima o drugima, za neke uopšte nije imao lepo i ove nedelje sa njima sve najlepše. A te osobe su najveći spletkaroši i uvek je govorio da samo poslovno ako treba bi pričao. Izgleda da sad sama pijem kafu a bolje i tako.
Svekrva mi je toliko dobra da je nenormalno naporna. Hoće sve da pomogne, hoće da učini, skloni se da ne smeta, ali to tako radi u kombinaciji ponašanja malog djeteta (ako joj kažeš da nešto njena pomoć ne treba ona počne da plače) i u kombinaciji majke (gdje te tretira kao da imaš 5god da oće i čarape da ti obuje). Bog nek mi oprosti, znam da žene imaju prave probleme sa nenormalnim svekrvama, ali me stvarno nekad sve to nervira. Volim svoj prostor i organizaciju i ne volim kad moram toliko pažljiva da budem da ne bih slučajno nju uvrijedila da se ona ne zaplače.