Imam 20 godina. Prošle godine sam krenula na fakultet, i za razliku od prošlog leta, ovo leto mi je nikad gore. Živim u studentskom domu i verujem da nisam jedina koja se oseća kao ja. Sve više i više mislim da sam postala labilna osoba. Plačem za svaku sitnicu, postala sam priodno nervozna osoba. Još uvek se ne slažem sa rečenicom da su studentski dani najlepši dani, doduše nisam ni merodovna da tako govorim, ipak sam samo godinu dana gore. Ne družim se sa ljudima, ni u Beogradu niti iz svog grada, a bila sam tako društvena. Imam dve drugarice i kada dođem kući ni one ni ja nemamo o čemu da pričamo, samo ćutimo, čak ni ne blenemo u telefon, nego jednostavno se tako gledamo, duboko zamišljene. Nemam kome ni da ispričam kako se osećam i koliko sam samo suza ostavila u tom domu.
Dečko mi je postavio ultimatum da će me čekati mesec dana da odlučim želim li se udati za njega i da počnemo zajednički život. U vezi smo 3 godine, meni je 24. Volim ga ali nisam spremna trenutno na tako bitan korak. Pri tome studiram medicinu i ne mogu uskladiti fakultet i brak.
Drugarica ima normalnu dugogodišnju vezu, taj dečko nikada ništa pogrešno nije uradio, čak i ako uradi nešto gleda da to ispravi. Ona se ponašao kao da je najgori na svetu. U početku su bili normalni, međutim kako vreme prolazi počela je da drami oko svega. Određuje mu sa kim će da se druži, gde da izlazi, šta radi na društvenim mrežama, pa kakve filmove gleda, kako se oblači, kakvu muziku sluša. Ona njega mnogo voli i to sve radi iz straha da je ne ostavi, ali ne znam kako ne razume da niko ne voli biti kontrolisan. Ne mogu ni da zamislim kako je živeti stalno u "strahu" da si nešto pogrešno uradio.
Najveći strah u životu mi je da ne izgubim fakultetsku diplomu. Ili da mi je neko drugi ne izgubi, da se ne pocijepa. Najradije bih sad napravila dvije kopije za svaki slučaj. Hoću da idem kod momka u stranu zemlju, i moram je dobro paziti da mi se ne pocijepa ili mi je neko ne ukrade. Mrzim ozbiljne stvari koje dođu u jednom dijelu, bolje da počnu da prave duplikate.
Bio sam na nekoj fudbalskoj utakmici i slučajno seo pored jedne devojke.
Drugo poluvreme smo pričali, pogodio sam na koji faks ide i koja je godina, rekla mi je da joj dečko igra, smeškali smo se,...
Bez obzira na sve, bio sam srećan!
Imam 18 godina i plašim se vađenja krvi više od neke male dece.
Nisam imala vagu. Kupila sam je pre dva meseca i videla da imam 73 kg (na visinu od 173 cm). Zabezeknula sam se. Krenula sam na dijetu i smršala 10 kg za 2 meseca. U suštini, smanjila sam porcije, prestala da jedem grickalice, sendviče.. Sad ne znam kako da "prestanem" jer mi se ništa skoro ne jede, a ne bih još više da mršavim.
Imam devojku već dugo. Nikad je nisam prevario do sinoć. Samo sam se poljubio sa drugom devojkom na blic. Želim da umrem danas ne znam kako da joj to kažem, toliko se loše osećam da ne mogu da ustanem iz kreveta od krivice.
Imao sam seks bez zastite u klonji KSTa sa nekom ribom koju sam tada prvi put video. Bili smo pijani kao du*eta. Svr*io sam. Nikada se posle nismo videli. Proganja me misao da je možda zatrudnela.
Hvala Srbija, hvala Hrvatska, hvala svim dobrim ljudima na pomoći, suosjećanju, podršci, molitvama i svakoj toploj riječi u ovoj tragediji i teškim trenucima s kojim se BiH suočava. Svi su uskočili da daju svoj doprinos koliko ko može, a neki i preko toga. Da ovo više niko nikad ne doživi i da svi mi budemo zaštićeni i na sigurnom. Čuvajmo jedni druge, i čuvajmo naše prelijepe zemlje kojima nas je Bog počastio, jer jedino svoja djela nosimo na drugi svijet. Hvala od srca još jednom.