Pjesma od Saše Matića "Ne zovi, ne piši" je jako podcjenjena.
Završila sam osnovne i master kao jedan od najboljih studenata. Nakom toga počela sam da radim na prvom, drugom, trećem poslu. I uvek sam dobijala posao bez ikakve veze, isključivo na osnovu proseka. Međutim, shvatila sam da ako te neko zaposli samo na osnovu proseka, da je to jedino merilo da ćeš raditi kao kojn za njih troje. I na jednom poslu nije imao ko da stane iza mene, niti kome da se požalim. Nisam imala mentora, tako da mi je sve to bilo jako stresno, ulazak u neki posao. I toliko cimanje oko fakulteta, učenje, ni za šta. Bilo gde da sam radila, iako je bilo u struci, plata je bila bedna. A što je najgore, ja nemam volju za životom više. Nemam stan. Plata, bedna, još jednom naglašavam. Dođem kući mrtva, umorna, teško da ću nekog i da upoznam. I za izlaske, i za sve treba novaca. Tako da nemam ni motivaciju što je najgore. Uhvatila me neka funkcionalna depresija i ne vidim izlaz. Da idem za inostranstvo, nemam snage, a ovde ne znam sta ću sa sobom.
Više uživam u seksu dok ga zamišljam, nego dok ga upražnjavam.
Najbrži način da izgubite dobrog muškarca nije varanje.
Nego postajanje najvećeg tereta u životu i izvor najvećeg stresa, umesto mira.
Muškarac ne odlazi, jer se pojavila neka lepša.
Odlazi jer mu dom postaje težak teret, zahvaljujući vama.
Imam zdravstvenih problema zbog menopauze i smanjila sam na pola radnog vremena jer jedva i to izdržavam. Užasne vrtoglavice, pritisak, preznojavanje…. Muž urla na mene da idem da se izlečim i da to ne može tako. Da je moja bolest trikovi i fazoni. Radim od svoje 20te godine i nikad me nije izdržavao. Imala sam gušenje i izašla na ulicu da sednem u park jer je bilo vetrovito, on me je nazvao da urla da se vratim i operem peškire iako ima bar 10 čistih i nije hitno. 25 godina braka i nikad se nije ovako ponašao. Imala sam lupanje srca i zvala ga da me vozi kući sa posla a on je odbio poziv i uzela sam taksi. Sin je u inostranstvu a ćerka studira i sami smo u kući. Imam još neka ispitivanja da uradim i moj poslodavac i šef pokazuje više ljudskosti i razumevanja. Najgore od svega što sam sve dala u kuću i zajednički život da nemam ni 50 evra uštedjevine. Lako se razvesti kad si radno sposobna žena, a sad dok sam u krizi ne mogu.
Smaraju me ljudi koji ne znaju ništa drugo da rade osim da rade.
Oduvijek sam znao da ću voljeti svoje dijete jednoga dana kad ga dobijem, ali ovo što imam sad... Neopisivo. Svaki dan ga sve više volim.
Otišla u stranu zemlju, Bogu iza nogu. Prvo kovid, pa sad ova inflacija i haos sa cenama zbog Irana. Dobila permanent papire i sad vidim da je sve bilo uzalud. Umesto boljeg života ja razmišljam o mome selu u Srbiji.
Uskoro se ženim, izabranica je super kao osoba ali ja
prosto ne osjećam ništa. Poštujem je, lijepo nam je zajedno, ali jednostavno ne osjećam ništa prema njoj osim tog nekog poštovanja i zahvalnosti jer me lijepo tretira. Ipak, 28 nam je godina i toliko smo godina u vezi da je prosto došlo vrijeme za brak. Žao mi je što ću se oženiti za nekoga za kim nisam lud, ali me tješi da bar imamo skladan i ugodan odnos. Prema bivšoj sam imao mnogo jače emocije, ali smo se stalno svađali i stvarno ne znam šta je gora opcija.
Radim na dobrom poslu. Svega 6 sati rada za oko 1000e. Ali ja i dalje ne mogu sa tim novcem da platim mesečno sve što treba. Svakog meseca moram da biram da li će to biti popravka zuba, trening, kreme za negu (koštaju), nova garderoba... Sakupljam novac za letovanje, pa mi tek nakon toga ne ostane mnogo. Jako me to nervira, što uvek moram da se preračunavam i vidim šta ću kog meseca da odradim...