Bila sam 2,5 godine u vezi. Tog čovjeka sam voljela više od sebe. Kada je raskinuo sa mnom raspadala sam se, dok je on nakon brzog vremena našao novu djevojku. I dan danas nakon 2 godine od raskida ni u jednog momka ne mogu da se zaljubim, a kamoli da zavolim. Počela sam samo da zavlačim. Postala sam najgora verzija sebe. Njemu sam bila najbolja iako to nije zaslužio, a drugome iako to zaslužuje ne mogu. On je i dan danas tu prisutan i nikada me neće zaboraviti.
Moj tata je oduvek hteo da ja budem programer rekao je da je to najplaćeniji i najbolji posao i bukvalno da moram to da budem. Išao sam na privatne časove itd... Približilo se vreme da upišem srednju školu, ali ja neću da budem programer. Ne interesuje me to. Više me interesuje kulinarstvo, ali ne znam kako da mu saopštim.
Dužna sam roditeljima 4000€, a trenutno ne radim, samo zato što me je strah da neću moći položiti ispite na fakultetu, i na jednom predmetu je prisustvo obavezno, inače ne može da se položi. Pa čekam da barem to gdje je prisustvo obavezno položim, a do tad crkavam od stresa i muke, kosa mi je opala čitava, ali znam da će biti sve dobro.
Proganja me bezobrazluk koji sam ispoljio prema bivšoj djevojci u trenucima našeg raskida. Naime, raskid je bio težak, ona je mene voljela i pokušavala spasiti vezu, ali moja ljubav prema njoj je prestala. U jednom trenutku me je toliko iznervirala da sam joj odgovorio jako grubo i ružno, zbog čega se kajem i danas poslije 3 godine. Nakon te poruke, nije mi se više ni na ulici javila, totalni muk i ignor. Razumijem je, ali mi je krivo. Nemam ništa ružno reći za nju, šteta što se tako završilo.
Ne uživam u seksu, ama uopšte, dok dečko i ja imamo seks pretvaram se da uživam, stenjem, ali u glavi samo mislim kad će završiti i da jedva čekam da završi, pored toga razmišljam o nekim glupostima.
Imam 24 godine, i nedavno sam se iz inostranstva preselila za Beograd radi studiranja.
Željna sam izlazaka, druženja, i ostalog što sam kao mlađa propustila.
Ali nemam s kim da izađem, jako bih volela da nađem prijateljice makar sa nekim kafu da popijem.
Da upisujem kurseve i ostalo, zaista nemam novca.
Ne znam šta da radim, odakle krenuti?
Mojima nije bilo drago kada sam im rekao da mi je devojka latino Amerikanka i da je volim.
Uvek se setim onog saveta ‘Budi ledena kraljica u odnosima sa muškarcima’… Lako je biti ledena kraljica kada je to neki lik koji mi se ne sviđa, ali gde se sve to izgubi kada mi se neko dopadne?
Toliko sam puta bio povređen da se više jednostavno ne vezujem za ljude. Niti sklapam prijateljstva niti ulazim emotivno u odnose. Ništa. Poslednja devojka me napustila i to me baš dotuklo. Imam neko društvo i viđam se sa par devojaka povremeno, ali potpuno sam ravnodušan prema svima njima. Nadam se da ovo stanje neće potrajati, ali ne vidim izlaz.
Kako prestat jest slatko? Debljam se i smeta mi to. Pokušam jest manje i zdravije al to slatko....to me ubi..čokolada...kolač... Kad sam pod stresom imam osjećaj da će čokolada sve riješit.. Ako samo pomislim da ću probat izbacit slatko već mi se plače i osjećam se kao da onda nemam čemu da se radujem.. da samo smanjim ne mogu jer nemam granice.. 😭😭