Više bi volela da sam ostala tetka koja udavala se nije nego što sam prošla pakao braka i bezuspešne borbe za bebom. Sa 45 sam propala kao da mi je 65 i fizički i psihički isceđena kao limun, a završiću život kao stari panj.
Najjači su mi ovi profesori, instruktori vožnje itd. koji govore kako su pre generacije vozile sa 12-13 godina i onda dođu da polažu i znaju već da voze. Pa ne, evo rodićemo se naučeni. Kao i mene što je prof. jednom izgrdila jer nešto nisam znala, kao da je ne znam šta, umesto da mi objasni i nauči me. Trebalo je da dođem naučena, onda mi i ne treba škola. Stvarno se ovim stvara pritisak. Pa šta sad, treba svako ko napuni 12-13 godina da vozi odmah po selu (kako će oni u gradu, pitam se) i da dođe naučen jer što bi se instruktori mučili, bože.
Pogrešnu sam osobu izabrala za kumu i to sam uvidela UOČI samog kumovanja, da ne kažem na par nedelja pre i posle venčanja. Tolike ljubomore, zlobe i distance koja se stvorila pre i nakon venčanja neko da mi je pričao ne bi mu poverovala. Ne znam da li je meni ili njoj bilo žalije što je do kumstva došlo...niti je meni bilo da otkažem, niti njoj da odustane.
Život mi se sveo na posao. Imam 28 godina, godinama već radim kao trgovac, 8 i po sati dnevno, plus mi je posao poprilično udaljen, tako da mi treba sat da odem i sat da se vratim, što znači da sam od kuće u cugu odsutna više od 10 sati dnevno. Dođem kući popodne, tako sva izmorena, nije mi ni do čega, idem u izlaske sa dečkom ili drugaricama vrlo rijetko, jer i kad izađem, moram gledati na sat; pošto moram leći prije 11 zbog nenormalno ranog ustajanja ujutru (oko 5 i 15h). Bukvalno dođem kući, raspremim se, jedem, i ostane mi tek još koji sat do spavanja da bih mogla ustati ujutru i raditi sve to ispočetka... Svaki dan mi je isti, zbog posla sam propustila hiljadu koncerata, rođendana bliskih ljudi, praznika. Pritom mi zarada nije nešto naročito dobra, maltene minimalac. Jako sam nesrećna, i najviše se bojim da ću cijeli život provesti ovako...
Tako ponekad ispadnem čudna, npr došli su mi gosti i svima sam ponudila kolač (prinijela da uzmu sa tanjira) i sad u pola 1 skontam da sam zaboravila dvije žene ponuditi. I sad će one misliti da ja njih ne volim ili nešto još gore. U tom momentu sam mislila da im se ne sviđa moj kolač, ali ne razumijem samu sebe što ih makar nisam ponudila. Šta nije uredu samnom? Nemam ništa protiv njih i stvarno nije bilo namjerno, samo sam ja idiot 😭
Nisam se odavno ovoliko razočarao.
Iz malog sam mesta, malo sam stariji, i nije baš lako pronaći devojku. I nedavno se u moj život pojavila jedna devojka, kuma dobre drugarice.
Devojka je prelepa, dobra, kulturna, samostalna, radi, zarađuje, imala je dugu vezu i htela je da krene da živi sa dečkom i planirala i brak sa njim i porodicu, kada je saznala da je on već mesecima vara i prekinula sve sa njim.
Nakon toga sam je ja upoznao igrom slučaja. Sreli se potom na jednom rođendanu, popričali malo, pa smo počeli da se srećemo svakog drugog, trećeg dana po gradu, pa kod zajedničkih prijatelja... Sve je to trajalo 2-3 nedelje i baš je počela da mi se sviđa i primetio sam da su i reakcije sa njene strane baš dobre. Delovala je mlađe, ali ne toliko, mislio sam možda je 7-8-9 godina mlađa od mene. 'Ajde kao prihvatljivo je. Kad jednog dana šalje mi zahtev na Instagramu, ja prihvatio, pogledam - ona je 13 godina mlađa od mene. I tu su sve nade da će se nešto dogoditi između nas iščezle.
Udata sam ali ne mogu sebe nikako da zamislim sa djecom, svima govorim da ćemo pričekati još, da ne želim u ovom trenutku, istina je da mi se djeca gade i jako me iritira dječiji plač, vika, dernjava, prljanje, gadi mi se pomisao na trudnoću, pokušavam sebe da natjeram da poželim to, da nalazim pozitivne strane toga, ali ne mogu.
Gledajući kroz život, što se tiče veza i odnosa, čini mi se da sam uvijek bio iskorištavan i da sam uvijek izvlačio deblji kraj. Prva veza je završila tako što se dopisivala s drugim i samo me jednog dana ostavila zbog njega i nikad se više nije javila. Druga veza je bila s manipulatoricom koja je prekidala svako malo i vraćala se da bi flertala i izlazila s drugima. Treća veza završila tako što sam bio ljubomoran kad sam saznao da se izazovno dopisiva s drugim, a laže da nije, iako sam to vidio očima. Četvrta veza zavrsila tako što je bila agresivna i plamtljiva osoba kojoj nije bilo strano da me udari, a još gore psihički degradira do temelja. Pitam vas kako onda da čovjek započne nešto novo i iskreno?
Koliko me nerviraju ljudi s kojima ne možeš normalno pričati, oni te moraju pecnuti. Ne znam da l' je to iz nesigurnosti i kompleksa, ali ne razumem zašto bi takvi bili prema meni kad im ja ništa ružno ne govorim i ne provociram ih. Npr. pričam s komšinicom o nekoj temi, ona iz čista mira meni kaže da mi je kosa loša iako nismo pričali o frizurama. S komšijom pričam o filmovima, on promeni temu i poče da me provocira. Mislim, šta nije u redu s ljudima?!
Razmišljam da ostavim dečka jer uopšte nije ambiciozan. Zaposlio se u jednu firmu i to stoji ali ne može da napreduje i ne pokazuje mi uopšte da želi da "grabi" za mene i potencijalno decu. Pored toga kada dođe do neke svađe ili krizne situacije sve ostavi meni da sredim. On ima dovoljno novca ali džaba to kada ne osećam sigurnost u smislu da će on sve srediti već očekuje da ja sve radim. Bojim se da će mi biti samo teret kroz život... Sa druge strane najbolja drugarica ima momka koji misli na njihovu budućnost, grabi i na poslu i ovako je sam od sebe sposoban i okretan a nije nešto lep dečko. I tako razmišljam kako sam ja pogrešila sa izborom..