Porodica mog momka mnogo više voli devojku njegovog brata i to je prilično očigledno. Ona im je kao rođena ćerka – stalno je pominju, čak i kad nije tu, tepaju joj i zovu je raznim lepim nadimcima. Meni niko ne tepa, spominju me često kao „ona“ ili me oslovljavaju samo imenom. Devojka jeste pametna, završila je dobar fakultet, snalažljiva je, stvarno nemam šta loše da kažem – ali ni ja nisam ni glupa ni nesposobna. Uvek sam se trudila da se pokažem, da budem od pomoći, da skuvam nešto, da pričam i budem otvorena – ali kad sam videla da me ne doživljavaju, počelo je da mi pada samopouzdanje i sve manje pričam kad im dođem u goste. Više puta sam rekla svom momku da mi to smeta, ali on uporno tvrdi da umišljam i da preterujem. Razumem ja da nekom jednostavno ne prijam, da mu se ne sviđam, i to je u redu – ali ne mora to da bude baš toliko očigledno. Samo bih volela da me gledaju bar upola kao nju, da me tretiraju ravnopravno.
Koristila sam neke serume, hijaluron raznih proizvođača itd. I nisam baš neku razliku primjetila na licu. A onda sam slučajno gledala doktorku na Tv koja je objasnila da svi serumi na pipetu vremenom gube dejstvo pa nemaju nikakav efekat na licu, baš zbog tog otvaranja seruma svaki dan. Kao bolji su oni na pumpicu. Tad mi je bilo jasno zašto ispočetka serum bude ok, a onda bukvalno ništa.
Živim u Americi od malena, srećan sam ovde i normalno da se nikada ne bih vratio u Srbiju. Međutim, znajte da beli, rođeni Amerikanci belcima smatraju samo ljude plavih očiju, izrazito svetle puti i svetlijeg tona kose. Ja, na primer, imam belu kožu kao sir, ali crne oči i crnu kosu pa svi misle da sam Latino. Ne smeta mi, već vam kažem da se ne tripujete vi na Balkanu da Zapadnjaci i vas smatraju Evropljanima. Za bele Amere belac je onaj ko je poreklom iz Irske, Britanije, Skandinavije, NL i DE. Čak imaju problem da Italijane, južne Francuze ili svetle Poljake da tako zovu.
Možda će mnogi osuditi ali ne mogu željeti sreću/dobro bivšem. Ne želim mu ni zlo/loše. Ali da želim da mu se vrati ono što mi je radio iza leđa dok je govorio da me voli - želim.
Dan pre rođendana sam mu rekla da mi je rođendan. Namerno mi nije čestitao. Narcisoidni poremećaj ličnosti at it's best.
Mrzim kad spavam sa dečkom pa u misionarskoj pozi pada njegov znoj na mene. To mi se gadi..
Nisam izgubio sve — samo sam krenuo ispočetka.
Posle razvoda nisam ostao bez krova. Ostao sam bez iluzija.
Ono što sam mislio da je dom — srušilo se.
Sad živim u sobi od 15 kvadrata, sa porodicom, sa malo prostora, ali sa mnogo više istine.
Ranije sam pokušavao da izgledam kao neko. Danas samo želim da budem neko — za sebe, za svoju decu, i za jednu pravu ženu… ako se pojavi.
Ne nudim kule, niti obećavam bajke.
Ali nudim ono što se ne gubi kad sve drugo padne:
poštenje, prisustvo, iskustvo i ruke koje znaju da stvaraju.
Ako ovo čitaš i misliš da je slabost reći 'nemam sve' — razmisli još jednom.
Jer baš tu počinje snaga.
Ne u imanju.
Nego u odluci da ne odustaneš od sebe.
Kada je pravi trenutak da kažem roditeljima da imam dečka? Nikada ne pričamo o tim stvarima, a krivo mi je zato što je moj dečko mene predstavio već svojoj porodici.
Nije mi normalno ovo da deca idu na pet i više vannastavnih aktivnosti. Sin i ćerka od kumova treniraju po 2 sporta svako, idu na jezike i sviraju klavir. To je jurnjava i izgibenija svaki dan. Vikendom su stalno na nekim takmičenjima. Roditelji ih samo dovoze i odvoze. Da ne pominjem koliko to sve košta. Podržavamo decu da se bave onim što ih zanima, ali ne treba da u detinjstvu budu kao roboti.