Može da priča ko šta hoće ali da se ne lažemo svaka veza koja je počela nakon završetka faksa (god > 23,24) je veza iz nekog interesa. Svodi se na to čime se ko bavi i koliko zarađuje. Bukvalno najvažnije su ove stvari, sve ovo ostalo može da se zanemari. Voleo bih da sam to shvatio dosta ranije...
Da l' su ljudi normalni?! Upravo sam pročitala na netu da je nesposobna osoba koja ne zna da vozi bicikl i nema položeno i da joj je džaba što je dr i super zarađuje?! Ljudi se hvataju za svaku sitnicu i glupost jer im je dosadno u njihovim bednim životima. Hej, zamisli, dr si i zarađuješ iznad proseka i neke opajdare te prozivaju i pišu da ti je džaba sve ako ne znaš da voziš bicikl i nemaš položeno. Šta nije u redu s ljudima? Iskreno se nadam da se neko za*ebava s ovim, inače smo na*ebali s ovakvim razmišljanjima. Užas!
Da sam mogla da biram, bolje roditelji ne bih izabrala.
Sve više to shvatam kako sam starija (trenutno imam 29).
Mama i tata volim vas 🩷
U vrlo nezgodnoj sam situaciji. Nakon veze od godinu i pol koju sam povlačila iskreno najviše ja, jer je on uvijek bio prezauzet i morao da sjedi u svom kafiću a za mene nije imao vremena. Ja radim dva posla pored tog trening, samostalno živim i brinem se o sebi a on je kod roditelja i radi samo u svom kafiću. Kada ga zovem ili trebamo ići negdje uvijek je izgovor da mora raditi. Protekli pola vremena veze smo se viđali samo kod mene u stanu i to poslije 01:00 jer on tek tad završi pa ode na piće s društvom. Kada bi predloži viđanje negdje drugo opet je izgovor posao i da mora raditi. Iskreno počela sam da vršim pritisk, mnogo smo se svađali jer sam mu pokušala objasniti da treba da posveti kvalitetno vrijeme u vezi. Na to sam odbijala odgovore kao da nisam nor, da sam bolesna i toksična… more uvreda! Nakon uvreda svaki put bi ga blokiraj, da bi taj isti tražio da se mirimo obećavao da će se promijeniti. Svaki put level up, slanje pića curama je bio alarm za prekid.
Upoznala sam se sa jednim momkom prošlo ljeto... Pisali smo 6 mjeseci, iz drugog grada je, nije imao položeno kao ni ja..videli smo se samo jednom. Međutim kad je krenula škola, pošto ja previše učim nisam imala više toliko vremena. I to je njega smorilo (i razumijem ga). Pisali smo mi, al eto tek kad bih ja imala vremena da odgovorim, jer ja obično poslije škole spavam ceo dan. I eto nakon 6 mjeseci prestali smo pisati, on me uklonio da svega. Pisala sam mu nakon mjesec da se pomirimo, na šta je on rekao da ima curu... Ja njega idalje volim previše, i nađem ga u svakoj pjesmi.. Saznala sam nekako i ko mu je cura, i za mene je ona lijepa. Dok moje drugarice kažu da sam ja duplo ljepša..ma da meni nije to ni bitno, ali opet čula sam da još nešto oseća prema meni... I iskreno sve sam pokušala da ga vratim, ali više nemam ideja.. On nju čak navodno ni ne voli kao ona njega, ali Bože moj možda ju i voli... Ja samo znam da u svakoj pjesmi pronalazim njega, i svaka mu je posvećena...
Ne znam kako ovo sročiti pravilno, ali mislim da sve mane, nedostatke i stvari koje bi inače zamerali partneru kojeg ne volimo, ni ne primetimo kod osobe koju volimo. Živim sa čovekom kojeg više ne volim i nervira me sve, bukvalno i način na koji diše. Dok sam ga volela, volela sam sve negove načine, na koji priča, ponaša se kao dete s malom decom, kako se odnosi prema drugima... Sad jednostavno sve to mrzim i žao mi je što je došlo do toga, jer je on jako dobra osoba. Trudila sam se gledati i pozitivno i prisećati se svih dobrih stvari, ali nažalost ne mogu oživiti ljubav.
Radim u inostranstvu u bolnici, 4 noći po 9,5 sati dežuratvo. Plata je odlična za noćni rad ali posao psihički iscrpljujuć jer se radi sa ljudima u kritičnom stanju. Muž radi 5 dana, nekad 6 i ima istu platu kao i ja. Problem je u tome što smatra da kad smo već mladi i nemamo još dece, što ne radim još dan ili dva nedeljno i štedim. Ne razume da mi treba psihički odmor. Imamo oboje svaki vikend slobodan međutim on počinje da radi uber vikendom. Osećam da se udaljavamo sve više, jer on gubi granicu između dovoljno za normalan život i rada bez plana, samo da se što više radi. Imamo otplaćen dvosoban stan jer su i moji i njegovi 90tih za vreme rata u Bosni došli kao izbeglice, pa finansije nisu problem da stvaramo od nule.
Pitaju me bojim li se vožnje, a ja se bojim drugih, a ne sebe. U sebe imam pouzdanja da ću voziti oprezno i sa 4 oka, a ovi drugi su mi za brigu. Strah me da me neko ne zakači slučajno. Ne znaš kakva bu*ala te može snaći.
Gledam sad ovaj trend budala koje zagovaraju priču da mladi ljudi prvih par mjeseci, pa čak i godinu dana po završetku škole/fakulteta trebaju raditi bez plaće. Jeste li vi ljudi normalni? Ja sam sebi poslije fakulteta odmah tražio posao na kojem ću biti vrhunski plaćen i na kraju sam ga kroz određeno vrijeme i uspio naći. Mogao sam isto tako otići u neku firmu bilo državnu, bilo privatnu i raditi za duplo manje novce, ali nisam htio sam sebe ponižavati jer znam koliko vrijedim i koliko sam spreman na daljnje razvijanje. Nije istina da svi danas dobijaju posao preko veze i da nitko ne plaća radnike kako bi trebalo. Slažem se da je većina takva, ali takvi su jer su im radnici to dozvolili. Većini je danas 10 dana ljetovanja na moru nedostižna misija, a moje pitanje je kog ku*ca radiš čitavu godinu da si na kraju ne možeš ni onaj osnovni minimum priuštiti. Ljudi na Balkanu u svim državama su ovce bez kraja.
Namjeravam upisati fakultet nagodinu samo zato što mi je šefica zla i ima više godina radnog staža nego ja života, a ne zna ni četvrtinu toga raditi što ja znam. Samo zna lagati i spletkariti.