Poljubila sam se sa oženjenim likom i osjećam se tako loše zbog toga.
Uradio sam DNK test na 23 and me. Zdravlje i poreklo. Drago mi je da ne nosim nijedan genetski varijetet za kancer (one genetske varijetete koje ispituju) a bio sam prestravljen jer sam imao nekoliko slučajeva kancera u familiji (znam da nije samo genetika odgovorna). To me je okuražilo da udradim i testove u specijaliziranim klinikama koje testiraju širi asortiman gena. Testirajte vaše gene. Jeste da košta, ali možete žrtvovati da jedne godine ne odete 15 već 10 dana na odmor. To je po meni važnije od bilo čega kada je u pitanju lifestyle i briga o zdravlju. Ne znam da li znate, postoji kod nekih ljudi mutacija TP53, za tumor protein 53 i ona je odgovorna za takozvani Li Fraumeni sindrom, ili ti porodični kancer sindrom, gde se u familiji često oboljeva od kancera kostiju, mozga, leukemija, raka dojke, sarkoma pre 40e godine, jer 53 tumor supresor protein nije pravilno sazdan. Ne samo to, testiranjem ćete znati kakva vam ishrana godi i da formirate strategiju prevencije i života.
Diagnostikovana mi je teška endometrioza, koja jako utiče ne samo na fizičko zdravlje nego i psihičko. Od toga da stalno razmišljaš da li se možeš ostvariti u ulozi majke, pa do nesnosnih menstrualnih bolova. Šaljem ljubav svim ženama koje prolaze kroz sličnu situaciju. 🩷
Osećam se manje vredno zato što nisam očistila prethodnu godinu.
Željna sam izlazaka, sređivanja za grad sa drugaricama, zajedničkih letovanja i zimovanja. Volela bih i da sviđanje jednom bude uzvraćeno, da ne kažem zaljubljenost. U srednjim sam dvadesetim i ništa od toga nisam proživela. Gledam devojke koje to imaju već u srednjoj školi i osećam da sam svašta propustila.
Osjećam se bez nade ovih par sedmica. Kao da sam udario u zid i nema absolutno nikakakve šanse da prevaziđem ga.
Imam profesora na fakultetu koji bukvalno obara ljude, cijele generacije, jer recimo nisu pravilno napisali prijavu za seminar. Ili nisu znali razliku na kolokvijuma između "treba", "mora" i "nije potrebno". Znam da je ovo smiješno normalnom svijetu, ali ovo je meni svakodnevnica na fakultetu.
Profesor dodje 4 puta u godini, ispriča od 7 do 19 i *poof* nema ga. Sve sam ostale predmete riješio, samo mi ovaj ovdje se*e, i što je najgore, ja bi brate naučio, pa ajde i napamet, ali uopšte nisam u sposobnosti da se koncentrišem. Umoran sam, treća godina fakulteta, svaki je*eni predmet imaš "2 kolokvijuma, 2 seminara, praktikum" i na to sve ispit.
Cijeli sistem je bukvalno napravljen da te iscrpi do kosti. Ne znam, bojim se ako ponovim godinu, ispadne kao da nisam se dovoljno trudio i na to sve moram naći neki posao sa strane. A koga god znam da radi taj teško da je završio.
Imam tog jednog druga koji se svima hvali kako bolesno dobro zarađuje, pun je kao brod, sve mu ide od ruke, ali redovno kad zove u izlazak nema para. Račun bude 200 eura, nas 4, taj će dati 20 i mislit da je sve okej, pri tome je najviše naručivao upravo on, vrtio ture za stolove oko nas, častio nekakve cure u prolazu, ali kad dođe račun, frajer se izgubi. Nitko od ekipe mu ništa nije spominjao dok ja nisam jednom popi*dio i napao ga da je gnjida i škrtica. Druže ako nemaš para ili ne želiš nešto financirati, onda nemoj to ni raditi. Bolje da nam je kao čovjek rekao da mu je frka s parama, pa bismo ga svi sigurno častili bez ikakvog problema, ali ovo izigravanje frajera sa tuđim novcem je prevršilo svaku mjeru.
Volela bih da svet učinim boljim mestom. Nemam nikakvih grandioznih ideja. Znam da ne mogu da rešim nijedan rat ili napravim vakcinu protiv HIV-a, ali bih želela da na nekin način, u ovom malom delu sveta koji dotičem, napravim pozitivnu razliku i to na duže staze. Tražim gde mogu da volontiram, kome je pomoć najpotrebnija u odnosu na ono što ja realno mogu da dam. Kad bi barem polovina svih koji ovo pročitaju uzela da nekome pomogne, na koji god način... Na mikronivou je to malo, ali gledano ukupno, itekako je velika stvar.
Medicinska sam sestra u jednoj od najvećih bolnica u europi, radim na palijativnoj skrbi (umirući pacijenti) život poslije ovozemaljskog života postoji, ono što doživljavamo nakon smrti pacijenata se nikakvom poznatom ovozemaljskom znanošću ne može objasniti, a tek što nam liječnici pričaju sa intenzivne i iz šok-soba je nevjerojatno. Samo vam želim reći da svi koji radimo takav posao ne vjerujemo da je smrt kraj, dapače nakon svega što smo doživjeli mislimo da je samo prelazak na viši nivo postojanja, samo šutimo i ne pričamo o tome izvan okruženja.
Posle 12 godina dokazivanja shvatim da u velikoj kompaniji nad kompanijama u kojoj radim koliko god da pružiš malo je i da ne umeju da plate i nagrade rad i trud. Bila sam pretužna i razočarana. A onda sam shvafila da plata koju imam mi omogućuje normalan život i da samo treba da prestanem da dajem 300%. Samo 100% i samo opis radnog mesta. Ništa dodatno, ništa ekstra. Samo basic... najosnovnije, bez emocija, bez mnogo trošenja sebe. I srećna sam! Srećnija nego ikad. Odmorna idem kući, laptop ne nosim iz kancelarije, u 17.00 gasim računar i preko vrata... svoje vreme imam samo za sebe.