Verila sam se pre mesec dana i jako sam srećna! (volim svog verenika) Danas sam saznala da mi se bivši momak verio pre 2 dana, a do skoro je krio devojku, nije me zanimalo pa nisam ni znala da li je ima (ne čujem se sa njim, ne zanima me stvarno), ali do mene dolaze tračevi da je zbog toga što sam se ja verila. Meni je drago ako je srećan jer mi nije bitan, ali ako je to tako zbog mene onda mi je žao devojke. Nijedna devojka to ne zaslužuje.
Samu bih sebe ubila kad mi je masna kosa i smrdim. Ne postoji ništa gore od smrada ispod pazuha koji podsjeća na miris luka, nije mi jasno kako neki ljudi nemaju srama i izlaze u javnost neokupani.
Svadbe - Trenutak kada svi mi koji se mrzimo treba da zaplešemo zajedno!
Krenula sam u veoma lepu i ozbiljnu vezu sa momkom sa kojim sam se neko vreme viđala tu i tamo. Volim ga neopisivo. Ostala sam trudna. Sad nismo baš planirali. Imali smo u planu da malo uživamo zajedno i samo jedno u drugom, izlazimo, putujemo i slično. Možda ružno zvuči, ali sad baš želim da budem samo sa njim, ne želim odmah u tolike obaveze oko deteta. Možda bih abortirala, a nekad sam bila isključivo protiv toga. Ali opet to je plod naše ljubavi... i imam 29 godina.
Mislio sam da mi je najgori žanr hard rock, al kad netko upali jazz dođe mi da si počupam sve dlake. Zavijanje, monotonija. Ajme.
Počeo sam raditi u IT firmi već 4 godine radim tamo, ali su gazde previše zahtevni da radim više od 8-9 sata i da budem koncentrisan 6-7 dana nedeljno (uključujući da radim od kuće kad je potrebno - svaku nedelju je ipak potrebno), ima previše mikro menadžment i previše špijunaže interno, kao neki klinci... Sad kad sam već krenuo da tražim novi posao, mnogi mi kažu da grešim i da treba da nastavim da radim u istoj firmi. Da li sam ipak u pravu i je bolje da promenim radnu okolinu jer mi utica psihički?
Oduvijek sam imala želju da živim samostalno, i nadam se da ću jednog dana to uspijeti. Da ću i prije udaje živjeti jedno vrijeme sama bez ičije pomoći. Ne bih zaista voljela da živim sa muževim roditeljima jednog dana, jer ni sa svojima ne želim živjeti do udaje. Zaista... ali zapažam veliki broj mladih parova koji žive sa (muževim) roditeljima. Često žive na odvojenim spratovima, neki čak u istom domaćinstvu, imaju samo svoju sobu. I dijete dobiju tu i tako žive. Neki su čak vrlo imućni. Pa opet žive sa roditeljima. Da li zbog novca, pomoći roditelja oko djece, ne znam... samo znam da zaista ne bih voljela tako da živim ali plašim se da će se to desiti. Uzimam u obzir i razmišljanje naših momaka... prije bi umrli nego živjeli kao podstanari ili "kod žene"... bojim se da ću možda ostati i neudata.
Gledam drugarice kako se vere i venčavaju, a ja imam samo istoriju loših dejtova. Boli jer ne znam da li ću se ikad povezati sa nekim na svim nivoima, stvoriti nešto stabilno i vredno...
Toliko sam ogorčena na brata i toliko sam ga zamrzela da ako me za neku sitnicu iznervira u stanju sam da postanem zver. Da eksplodiram. Ne kažem ja ništa što nije istina, ali to njega navodno pogađa. On je alkoholičar, narkoman, klošar koga majka izdržava u 29 godina. Zamislite da muškarac u 29 godina traži pare od majke, uglavnom za cigare ili alkohol. Tata nam je preminuo kad smo bili u srednjoj školi. Nikad nije okusio alkohol, nije hteo da bude kao njegov otac. Moj tata je i otišao od kuće kad je našao stalan posao, jer nije mogao da gleda alkoholičara. Rekla sam ovom klošaru da ode iz kuće jer nije tata napravio kuću da tu živi narkoman i alkoholičar. Da je propalitet na majčinoj grbači, da ide u bolnicu za lečenje od narkomanije i alkoholozma. Njega su pogodile te reči, ali ništa nisam rekla što nije.