Plašim se da neću moći da preživim kada moja mama bude umrla...
Ne razumijem ljude koji između početka i sredine dvadesetih žele imat djecu.
Postoje roditelji koji ne vole svoju decu podjednako. I to se vidi na svakom nivou i materijalnom i emotivnom... i tako je celog života.
Kada negde putujem sam, volim da dogovorim susret sa nekim preko aplikacije i da samo ostavim otvorena vrata od hotelske sobe i da ne znam ni kako ta osoba izgleda pre nego što uđe. Znam da je rizično, ali do sada sam imao samo jedno loše iskustvo. A bar deset vrhunskih provoda.
Najviše što me nervira jeste kad mame od muške dece prave princeze! Pa im puste kosicu, pa im menjaju garderobicu, pa čas klavira, pa naočare, kravata, pa recituju pesmice i govore napamet odlomke iz Kantove filozofije... Aman, pustite dečake da budu dečaci! Ako mi ne bude bio kabadahija i ne bude pekao rakiju s dedom, zavijao šrafove, gledao fudbal i zafrkavao devojčice da polude s njim ili od njega, neću da ga računam u muško dete! Ne treba mi manekenče, klovn za žensku publiku da pokažem koliko sam postigla kao mamika, nego dečak koji će sutra biti muško koje je kao dete svoje isteralo na vreme i formiralo zdrav muški svet u glavi, a ne da uvija akcentom i nosi ženski roze mantil zato što je fensi, yeah!
Zatrpao sam sebe full time poslom u struci (5 dana u nedelji), part time poslom (5 dana u nedelji, večernji sati), treningom, softverskim bootcampom, još jednim setom kurseva gde ću dobiti vrlo važan i isplativ sertifikat, proučavam literaturu iz projektnog menadžmenta i imam vezu na daljinu. Bukvalno, kući dođem samo da prespavam. Jedem napolju, nekada se tuširam u teretani i učim u kafiću, kolima ili parku na pauzi između poslova. Neverovatno sam busy. Mislim da fokus održavam tim promenama, tj. dinamičnošću dana. Kada je monotono, nemam nikakvu koncentraciju. Energiju i awareness verovatno crpim od suplemenata koje uzimam za teretanu.
Počela sam već tradicionalno da menjam celu postavu života na dve godine; posao, društvo, mesto stanovanja, teretanu. Nekako se namesti i tako mi prija. Uvek sam bila pouzdan i čovek za oslonac i do sada nisam našla nekog da posle dve godine ne krene to da iskorišćava, od poslodavca do momka, čim pomisle da nigde ne idem kreće drugi tretman. Jesam pouzdana ali nisam budala.
Slušam lika kako pametuje da svojim podstanarima čini uslugu jer im je iznajmio stan, i da podstanari moraju biti jako zahvalni svojim najmodavcima. Kažem mu druže, ne činiš im nikakvu uslugu, oni tebe plaćaju 700 eura mjesečno, ti radiš za njih. Eno ga smrtno se uvrijedio. Kakva crna usluga, najmodavci? To je čista trgovina, vi nudite nešto, i netko vas plati za to. A i ako ćemo o zahvalnosti, tržište je puno nekretnina, budite zahvalni što je netko baš vama odlučio plaćati. Pogotovo ako je to šupa od prostora.
Radio sam u jednoj kancelariji gde se očekivalo da budete fer i pošteni jedni prema drugima. Poslovno maksimalno fokusirani ukoliko to niste otkaz dobijete za sitnicu. O plati da ne pričam koja čas bude do 10 u mesecu čas sredinom čas na kraju prođe nekad i po 40 dana mi platu ne dobijemo i onda se naljute kad pitamo za platu. Druže moj nisam ti je ukrao već zaradio šta bi bilo da ja dođem na posao kad hoću sigurno bi se naljutili oni. Pao mi je mrak na oči i otišao direkt kod šefa i to mu sve rekao lik se začudio koliko hrabrosti imam za 30 min stiglo je obaveštenje u grupi da će se plate pustiti do kraja radnog dana.