Muž i ja smo se upoznali u srednjoj, venčali sa 22 i dobili prvo dijete sa 23, drugo s 25. Sad djeca imaju 18 i 16 godina i mi napokon imamo vremena da putujemo, izlazimo, uživamo, ali svi naši prijatelji tek sad imaju malu djecu. Nit smo mogli s njima dok su oni uživali u 20tima, nit možemo sad kad mi imamo slobodu, a oni ne. Često se kajem što smo "požurili", ne znam nikoga da ima odraslo dijete u 40tima i osjećam se staro, dok su oni još u "mladosti", tek sad prolaze kroz igre s djecom i ostale zabavne stvari, a mene sin zove "stara"....
Najgora vrsta laži za mene je kada neko poriče da je nešto uradio iako je uhvaćen u laži, takođe kada neko ubjeđuje drugu osobu da nije dobro čula ili vidjela. Ili ona "Ja sam se samo šalio/la".
Odrasla sam u porodici gde su emocije bile misaona imenica. Nije se govorilo kako si spavala, volim te, nemoj da brineš. Ne sećam se nikada da me je mama držala u krilu, tešila kad padnem, nikad mi nisu pomogli oko domaćeg ili oko škole generalno. U osnovnoj su deca pričala kako sam siroče jer mi nikad niko nije dolazio na roditeljski. Udala sam se u totalno suprotnu prodicu. I sad ne znam kako da se ponašam, ne znam kako da živim. Ponekad mi je to njihovo grljenje bolesno, ponekad me dave mnogo pitanjima, ponekad se samo čudim tako što neko ima ikakvu empatiju za mene. Ja sebe smatram pravičnom i poštenom, ali kad vidim šta je moj muž imao smatram sebe i debelo oštećenom…
Pre godinu dana sam bila s jednim dečkom i prekinula zbog njegove majke. Čak i da ne bismo živeli zajedno, znam da bi nam pakao pravila. Čim sam je upoznala, odmah je počela da me podbada (rekla je da ličim na muškarca). Zatim joj je pisala neka devojka (pogrešila br.) i ona je rekla da joj možda ona želi biti snaja (iako se ne poznaju, devojka pogrešila broj) i da ona ima samo jednog sina. Zatim je vređala i njegove bivše devojke, drugove itd. Posle me je podbadala i za izgled mojih ruku, nogu itd. Nema šta nije rekla sve i koliko me nije izvređala. Pisala ružne stvari o meni svom sinu, o njegovim drugovima... Zvala ga da dođe kući, pitala kad će doći (sto puta ga zove) itd. On nije želeo da raskine, ali ja sam morala jer niko neće da ima posla s dečkom koji ima takvu majku.
Iz manjeg mjesta sam, diplomirala prva u generaciji i vrlo brzo, zahvaljujući tome, dobila željeni posao u struci, u gradu gdje sam studirala. Posao super, kolege solidne, ali nadređeni grozni prema meni, ismijavanje, nazivanje provincijalkom (zauzimaš mjesto našoj djeci) i otežavanje posla jer nisam bila politički aktivna. Otišla sam nakon godinu i pol.
Ove godine, 10 godina poslije, dobila sam važnu nagradu za svoj rad, bitno za struku i firmu. Pitam se, dal su se nekad pokajali zbog odnosa prema meni?
Dečko i ja živimo već duže vrijeme skupa. Jedan dan sam ribala rernu kada je on prišao, kleknuo, izvadio prsten i rekao mi “želim da ti budeš žena koja će da riba moju rernu do kraja života”. Rekla sam mu “da” za brak sa njim, ali “ne” takvoj prosidbi. Sve bi bilo bolje od ovoga. I natjerala ga da me ponovo zaprosi drugi neki dan na neki ljepši način!
I zvanično 00:01 , prošao mi je rođendan. Niko me nije nazvao danas. Dosta ljudi mi je čestitalo i preko fb/mesendžera i Vibera i Skajpa, a ja evo sedim i dalje budna i osećam se skroz bzvz zbog toga što ni tata ni rođena sestra nisu našli za shodno danas da me nazovu i čestitaju mi rođendan. Ajde manje više za sve ostale, al bar njih dvoje. Sestra je čestitala preko fb na engleskom koji ni ne govori (fb daje ono upozorenje da je nekom rođendan pa ti samo stisneš dugme da bi čestitao) nije mogla čak ni da odtipka na maternjem jeziku, tata čak ni to. E je*em te živote!
Već nekoliko puta sam od ljudi koje sam tek upoznala dobila "kompliment" da sam "pozitivno luda". Prvo, nismo klinci u prvom srednje, ko uopšte to priča? Drugo, ne znam od kada je toliko neobično biti spontan, iskren (u domenu pristojnog, bez preterivanja ili vređanja) i komunikativan. Razgovaramo valjda da bi nam bilo prijatno, da bismo razmenili iskustva, proveli prijatno vreme, a ne zarad štelovanja i glume. Ako izađem u grad ili sednem sa raznim društvom, sigurno se neću ponašati kao na radnom sastanku. Drugo kad si na poslu, moraš biti vrlo formalan, maksimalno odmeren. Ali ako treba za svaki društveni kontekst u životu da nosim različitu masku, takve susrete stvarno ne želim. Nisu mi potrebni. Neka vama takva, potpuno lažna "normalnost".
Vidim da na zapadu 90% žena nosi široke farmerke ili trenerku (isto široku) ni ž od ženstvenosti.. Vidim da je to trend ovde, ali ne možeš ni lepo da pogledaš ženu ...fali mi da vidim dobro dupe!
Muž i ja smo pomogli deveru, kada je došao u inostranstvo kod nas. Našli mu posao, živeo neko vreme besplatno kod nas. Porodica smo, i normalno je da mu pomognemo. Posle se odselio, ali smo naravno u sjajnim odnosima. Ima sada dobar posao. Ali, dever nas previše hvali kod ljudi. Kaže da smo mi zaslužni za njegov uspeh, i da nam sve duguje. On se izborio svojim trudom i radom za sve, mi smo mu samo malo pomogli, i smatramo da preteruje.