Otkačila sam sve i majka mi kaže da sam luda. Jesam, šta da se radi. Izludila me razočarenja doživljena od tih istih ljudi.
Razgovaram s peškirima kad se brišem. Danas me jedan ignorisao. Osjećam da nešto kriju.
Noćas sam sanjala preminule roditelje nakon dugo vremena. Jako mi nedostaju.
Ne želim da pravim svadbu, sve dok moj muž ne skine protezu za zube.
Kad me neko pita za savjet, dajem najgori mogući. Ako posluša – nije moj problem.
Želim da moje dete ima dva imena. Nešto poput Marica Vladarica ili Tuga Kuga. Čekam još vaših predloga.
Na prvi dejt uvek idem u običnom izdanju i sa malo ili nimalo šminke. Želim da budem sigurna da ću se nekome dopasti takva kakva sam.
Kupio sam devojci poklon, samo ga je onako malo pogledala i ostavila na sto, nikad se bednije osećao nisam.
Mnogo mi smeta kad osoba ne zna da izgovori slovo r. To mi toliko para uši i antipatično je, da je to strašno. Da se odmah razumemo, ne sprdam se sa ničijim zdravljem, već kažem da mi smeta. Zbog čega sam ja sad loša, ako mi to ne odgovara i ako se ježim (negativno) kad to čujem?
Imam 35 godina i više uopće nemam energije niti volje za druženjem sa ljudima općenito bilo to prijatelji, obitelj, poznanici, kolege idr. Vesele me moja 4 zida, mir i opuštanje. Ironija je ta da radim s ljudima, dobar sam u svom poslu, no opet svih 8 sati samo maštam da dođem doma i počeo sam samo "odrađivati" posao da što prije prođe i da nemam puno interakcija. Ako moram na neko druženje doslovce me uhvati tjeskoba. Tako je već godinama, sve gore i gore. Moja cijela obitelj je druželjubiva i ne razumiju moje osjećaje i naravno da nam odnosi trpe. Ima li nas još takvih?