Zamislite, da vam dečko za rođendan kaže “nisi zaslužila poklon”…najjadniji osjećaj ikad!
Meni zaista nije jasno kako ljudi uspeju da nešto steknu za života bez ozbiljne pomoći roditelja - nekretnine, privatni posao, ozbiljniji auto, ušteđevina + izdržavanje porodice uz sve to. Evo, verenica i ja fakultetski obrazovani, radimo u stranim firmama, za Beogradske uslove lepe plate (preko 1000e), živimo privatno, izađe se tu i tamo, otputuje na leto i 2x godišnje na par dana po Evropi, ali bez višedecenijskog kredita ili guranja od roditelja ne vidim šansu da stekneno krov nad glavom ili ozbiljniji posao. Svim našim prijateljima iz BG-a su roditelji pomogli i oko stambenog pitanja, auta, nekad i nalaženja posla/pokretanja biznisa. Naši nisu u mogućnosti. Pored plaćanja stanarine, auta, mesečnih troškova, relativno skromnih izlazaka (tipa 2 pića max po osobi), ja stvarno ne vidim kako da za par godina skupim 30+k evra za pokretanje biznisa ili kaparisanja stana u BG-u ili drugom većem gradu. Svi izgleda kao da sređuju svoje živote a mi stagniramo.
Udajem se sljedeći vikend, a moja kuma je otkalaza u zadnji tren uz izliku da nema para. Nisam nikad tražila neki poklon od nje, kupila sam joj autobusnu kartu do mene, prespavat će kod mojih roditelja u kući. Evo ne znam što ću, niti znam koga da pitam za kumu jer nemam puno ženskih osoba u svom životu.
Devet godina nisam imao kontakt sa svojom majkom jer je otišla i dobila drugo dete i tad me nije ni zvala. (Isti broj oduvek imam). Prošle godine me je pozvala da meni čestita rođenje sina.
Nisam hteo da budem kao ona, i otišao do nje sa svojom ženom i svojim sinom....ali, osetio sam se kada me je prvi put nakon toliko godina zagrlila kao da je ne poznajem.....bilo je neprijatno kao da smo stranci....i njenog sina (mog brata) sam tog dana upoznao....lagao bi kada bi rekao da sam srećan ili da bilo šta osećam povodom toga.
Malena koja je do pre 3 godine plakala za mnom, revala suze na telefon, ostajala budna i čekala me da ju nazovem, danas je prošla pored mene kao da me nikad nije ni poznavala. Malo je reći da boli.
Imam 31. godinu i tek sada sam nažalost stekao finansijske uslove da si priuštim fiksnu protezu ali se pitam da li je već odavno kasno za to? Molim vas za mišljenja, dobro će mi doći za odluku!
Bezgranično sam sretna i zahvalna što imam dvoje zdrave djece, i divnog muža koji mi pomaže u svemu. Jako sam sretna i bogata žena!
Mislim da su ljudi koji su previše vezani za životinju, ozbiljno oštećeni i ozlojeđeni. Realno lako je postići da te pas voli, treba mu samo hrana i češkanje ali za čoveka je potrebno mnogo više da bi te voleo, cenio i imao neki normalan odnos.
Volim i ja životinje, imam i psa i mačke, koji su uvek na toplom, nahranjeni i zdravi ali neki dan došla drugarica, lagano pita moju decu je li vole svog krznenog brata. Žestoko se uvredila kad sam rekla da je on kućni ljubimac i da ga volimo ali da im on nije brat niti meni dete. Jao kućni ljubimac, on je član porodice. Pa više jbt šta je loše u nazivu kućni ljubimac. LJUBIMAC!
Muž i ja smo u procesu podizanja stambenog kredita, svaki dinar nam je važan jer sve sami finansiramo plus imamo i bebu kojoj je dosta potrebno, pa dok to ne rešimo svaki dinar brojimo. Dugogodišnja drugarica koja se javi uglavnom kad joj nešto treba, javila se kako joj treba pozajmica od nekoliko stotina evra za kiriju inače je gazda izbacuje. Objasnila sam joj situaciju, a i mnogo puta mi nije vraćala neki sitan iznos pa nisam htela da rizikujem za veću sumu. Izvređala me je najstrašnije, krivila mene što će ostati na ulici, dete mi uzela u usta. Samo sam je blokirala. Nisam ja kriva što je u takvoj situaciji a dok je kačila slike na instagramu iz skupih provoda tada nije znala da se javi.
Po pitanju ljubavi i ljubavnih veza, najsrećnija bih bila, kad bih mogla svaku noć imati nekog drugog tipa, ali imam još toliko morala, pa sjedim i šutim.