Ne shvatam osobe koje ne poznajem dobro, a kažu da sam ih razočarala. Konkretno mi je to rekla jedna žena, a znala je samo dva dana (i to zbog odluke koju sam donela za sebe, a ne na štetu njoj ili bilo kome drugom). Ljudi svašta sebi daju za pravo. Uvek ste vi krivi ako vas neko razočara, a to je sasvim normalno jer smo ljudi i grešimo.
Mislim da je neodgovorno šetati psa bez povoca u gradskim sredinama. Bez obzira na to koliko je pas dresiran, nepredviđene situacije se dešavaju, a povodac je osnovni vid poštovanja prema drugim ljudima, deci i drugim ljubimcima koji dele isti prostor.
Sa kumom sam bila nerazdvojna, svaki dan se čule, vidjale, deca nam zajedno idu u školu. Odjednom je počela da me ignoriše kada sam se posle dužeg vremena zaposlila, dobila dobru poziciju i platu. Do tad, sve je bilo super. Da napomenem da sam ja zemlju prevrtala da njoj nabavim šta joj treba u tom trenutku a da ona meni nije mogla lek doneti kada mi je trebao. Ne znam šta je u pitanju, da l ljubomora ili nešto drugo.
Teško mi je tražiti posao, jer već ga dugo tražim. Umorna sam.
Muka mi je od muževe sestre koja svaki dan ostavlja decu kod njene majke po ceo dan, da bi ona bila sama kući i da ne bi radila ništa. Mi hoćemo da ostavimo ćerku 1 u 2 nedelje, jer nema ko drugi da čuva, da bi bili malo zajedno, a ona je mala. Ali ne vredi, ovu baš briga. Deca u vrtiću pre podne, popodne ona ih samo odvede do majke, vrati se kući i dođe po njih uveče,nekad i stanu da spavaju tokom vikenda. A ne možemo 3 dece da ostavimo kod nje, jer ne može sve da ih čuva naravno.
Kako starim to mi je sve teže da pronađem nekoga za zajednički živo i stvaranje porodice. Radije bih ostao sam nego bio s nekim ko me istinski ne ispunjava. Ali problem je što ne mogu pronaći ni nekoga neobavezno s kim mi je lijepo, a da barem povremeno možemo otići na neku večeru, vikend u prirodi ili inostranstvu, more ili da neobavezno pijemo vino i slušamo ploče kod mene. Pitam se da li je problem u meni ili je sve postalo isprazno pa i ljudi?
Voljela bih da imam roditelje koji me inspirišu i koji su mi uzor u životu. Volim ih mnogo, ali mi njihovo društvo ne godi, osjećam se iscrpljeno nakon razgovora s njima. Na sve gledaju negativno, u svemu vide manu, a njihov život uopće nije nešto što bih poželjela za sebe, upravo suprotno. Tužna sam jer nisu neko s kim bih provodila vrijeme da mi nisu roditelji.
Čitam naše stare poruke dok smo se još muvali i flertovali, dogovarali za prvi dejt, prije 10 godina, a sad upravo gledam u naše dvoje predivne djece.
Nemam nikakav život. Sve mi se svelo na posao i obaveze. Vikendom nemam šta da radim, nemam sa kim da izađem, da razgovaram. Gledam na sat da bih video još koliko sati do kraja dana, do kraja vikenda... jer jedva čekam da odem na posao jer jedino tako imam svrhu.
Mislim da radno vreme zaista može da se svede na 6 sati dnevno, 5 dana nedeljno.