Ne znam kako nekim devojkama uspeva da im momci SVAKI put plate piće, večeru itd. Ja uvek naletim pola-pola likove ili one koji su u fazonu "jednom ti, jednom ja". Jednom sam izašla na prvi dejt sa nekim dečkom na piće, platio on sve. Izađemo na drugi dejt, lik nije ni izvadio novčanik i ja sam platila. Time mi je hteo dati do znanja da je moj red da platim jer je prvi put on. Nisam ružna ni debela, čak u svojoj okolini vidim da devojke koje izgledaju mnogo lošije od mene dobiju i piće i večeru, a neretko i putovanja i skupe poklone. Radim, imam dobru platu i nije mi problem platiti ponekad, ali malo mi je bezveze očekivati od devojke da ti sve u dinar vraća. Valjda bi se muškarac trebao više potruditi u tom smislu.
Nešto što najviše mrzim kod naših svakodnevnica je zvanje iz čista mira, bez poruke prethodno. To su mi isti tipovi ljudi koji ti “banu” kući i kao “kuvaj kafu, šta čekaš”. Pa ne, ajde i sa ženom kad sam u krevetu, ako možeš i tu uskoči iz čista mira s nama pod prekrivač. Ni trunka poštovanja tudje privatnosti.
Ovo je samo klasično nevaspitanje i bezobrazluk koji se provlači svakodnevno medju nama i biva prihvaćen jer eto “tako smo navikli”. Nemojte da budete ovakvi ljudi.
Bilo je to naše prvo zajedničko putovanje i bila sam presrećna ali... Ta sreća je jako kratko trajala, još na aerodromu se ponašao nezainteresovano, gledao je neku utakmicu i drao se sve vreme navijajući. Gledala sam druge parove kako su zagrljeni dok se on ponašao kao divljak. Čim smo sleteli se drao na mene jer je moj kišobran bio polomljen i kako sam mogla poneti. Posle je rekao kako je vrlo verovatno on polomio jer ga je mlatio. Tih par dana su mi bili kao večnost. Sve mu je smetalo a ponajviše ja. Samo je imao neke zamerke a ja sam se osećala kao u nekoj magli. Nisam imala volje ni da pričam, jer sam odmah nakon toga znala da će nešto zlobno komentarisati. Htela sam sebi nešto da kupim pravio je dramu, u wc ako bih otišla dvaput u restoranu bilo bi kako se njemu ne ide i ne razume kao i to kako sam gladna ako on nije. Bilo mi je čudno jer smo više puta bili jedno kod drugog po 10 dana i bili po ceo dan zajedno i nije ovako bilo. Čim smo sleteli sam raskinula i osetila olakšanje.
Imam 23 godine, bila sam u prekrasnoj vezi 5 godina, odjednom se čovjek promjenio, stalno ljut i nikako ne mogu shvatit što mu se dešava.. Započinju svađe, navodno više ne može, dosta mu je svega, nekih sitnica zbog kojih smo se prepirali.. Molim ga da pokušamo popraviti stvari, on ne želi. Da napomenem da i živimo zajedno preko 4 godine i to kod njega.. Ja spakiram dio stvari, pokušavam mu dati vremena, iako se skroz čujemo i vidimo u ta 3 mjeseca, on i dalje govori da me voli.. Ja se ispričavam za sve moje postupke pokušavam postati bolja osoba, a on mi kaže da je prekasno.. Ja ne razumijem, ispostavi se da je napravio drugoj curi dijete i ženi se u 12 mj. I zadnji put dok priča sa mnom, govori mi da će me zauvijek voljet i da nije htio da ovo ovako ispadne.. Ja sam se 3 mjeseca nadala, pokušavala, borila i sad ne vidim više razlog za život i sreću.. Toliko i dalje volim ono što je on bio prije ovoga svega, da ne mogu preboljeti.. O svemu što će on sad imati smo zajedno sanjali..
Oženjen sam, imam svoju porodicu, djecu i suprugu, imam žive roditelje i mali broj provjerenih prijatelja. Sva ekipa koja me okružuje ima izuzetno visoke standarde, ne mislim u materijalnom smislu. Jednostavno moraš biti perfektan u svakom aspektu života. Čitav život težim da budem bolji i tu čovjek nikada i ne može stati. Međutim, dođe taj trenutak koji se desi par puta u godini gdje mi dođe da ne mogu više. U tim trenutcima se osamim, sakrijem od svih, dignem ruke prema nebu i molim Onoga koji me stvorio da izdržim. Od onog perfektnog supruga, sina, oca, prijatelja, radnika....... postanem neki jadnik koji ne zna šta će sa sobom. Strah me pokazati tu slabost emocije nekome od ljudi. Ovako se izjadam Bogu i kroz 2-3 dana nastavljam udarnički ići kroz život. Svaki čovjek ima neku slabosti koja se kad tad pokaže. Ja je samo otkrivam Bogu i zbog toga nisam razočaran u ljude.
Našla sam dečka preko društvene mreže, ali nije iz mog grada. Posle puno sati provedenih na video pozivima, odem kod njega da se upoznamo. Slobodna sam, mislila sam što da ne. Kada sam otišla kod njega (jer je rekao da je hladno pa da ne idemo napolje) dečko kulturan, lep sve okej ali me ne privlači. Prespavam kod njega, nije bilo seksa, nisam mogla jednostavno. Odbilo me mnogo toga, prvo mi gledao zube, pa procenjivao kolko često možemo da se viđamo, odmah na prvom sastanku planirao zajednički život, rekao da hoće da me vidi pijanu da on proceni kakva sam kad popijem itd. Sad mi je muka što sam se uopšte ljubila sa njim.
Smatrana sam lošim radnikom jer ne želim da radim poslije posla i ne želim da nosim posao kući. Opirem se kapitalizmu, uspijeva mi, ali zbog toga nemam napretka već duže vrijeme jer ljudi koji su u stanju raditi po 10+ sati dobijaju prednost, koji odgovaraju na mejlove uveče u 21h, koji neće otići na bolovanje i doći kašljući na posao, koji će se vratiti nakon 3 mjeseca porodiljskog - oni su u očima poslodavca bolji radnici. Koristim sve što mi zakon nudi i biram da budem najlošiji radnik...
Stari ljudi umeju da budu jako sebični. Bio je moj red da pravim porodični ručak, ali kako su mi uletele obaveze deo hrane sam naručila. Na ručku su bile moja mama, muževljeva sestra koja studira u Beogradu, ujak i ujna, i naravno, moj muž i deca. Hajde što su me majka i ujna sahranile što sam poručila pečenje i kolače, nego su se stariji maltene utrkivali ko će više da pojede i na kraju su se posvađali ko će da nosi ostatke kući. Majka je tvrdila da je to njeno pravo, jer mi je majka, a ujka i ujna su hteli da ponesu sinu koga je mrzelo da dođe. Na kraju sam rekla da sam ja domaćica i da sam ja platila i svima ću da spakujem koliko mislim da treba. Odjednom niko ništa neće jer su uvređeni i rek’o dobro, pakujem sve zaovi.
Suštinski to sam htela od početka jer je student, a svekrva nam redovno šalje namirnice iz sela i zaista nema smisla da se sramotim više nego što me je osramotila rodbina.
Ja više ne znam šta je sa ovim babama i dedama. Nisam roditelj koji zabranjuje, nek pojedu i keks, i čokoladu, sve smo to mi jeli. Ali da dođeš sa tom količinom smeća i svesno to daješ unucima, na dnevnom nivou, ne mogu da razumem. Smoki, čipsevi, lizalice, sokovi boje detrdženta za sudove, pa ukočite malo. Pokušavala sam lepo i razgovorom, na kraju smo došli do toga da je sve zabranjeno jer ništa drugo nije urodilo plodom.
Sve što su me moji roditelji učili je na kraju ispalo pogrešno. Nisam našla posao iako sam završila fakultet, niko me ne cijeni jer sam dobra osoba, društvo me odbacilo, momka nikad nisam imala niti ću ga (po prilici) imati. Ološi i klošari su prošli bolje od mene u životu. Proputovali pola Evrope i više, našli dobre poslove, novca imaju ama baš za sve, imaju partnere, srećni su. Meni se ništa nije ostvarilo iako sam se trudila da budem čovjek. Prema svima, osim prema sebi. Od roditelja nikada nisam dobila nijedan pametan savjet, samo sam sebe ukopala. Tužni moj živote.