Mnogo mi prija da ujutru izađem sama u svoj omiljeni kafić, pijem kafu, slušam dobru džez muziku. Psihički se spremim za ostatak dana.
Imam 36 godina i tek sam sad shvatio da konačno moram da se oprostim sa onim stidljivim i uplašenim dečakom u sebi, a ne da ga puštam da mi ulazi u život svako malo.
Prvo te (bez svedoka) psihički izmaltretiraju, manipulišu, zastrašuju… A posle kada pukneš na najmanju sitnicu pred nekim, nazivaju ludim! Narcisoidnih manipulatora, svuda su oko nas. Neka nam je Bog u pomoći.
Društvene mreže su postale čisto zaglupljivanje. Ili neko glumi pametnjakovića, ili se ljudi bez prestanka prepucavaju, ili se sve vrti oko golotinje i praznog hvalisanja. Jednostavno užas! Ko je ugasio naloge ili ih nikada nije ni pravio, taj je svoj mozak najbolje sačuvao.
Nervira me stalno potenciranje i prenaglašavanje putovanja, iako sam oduvek volela da putujem. Recimo ove godine ne idem nigde i nisam bila duži period na nekom putovanju i svi me ubijaju sa komentarima "Jaoo pa kako nećeš ići?" "Ma ajde otiđi makar za vikend imaš jeftino" ja opet kažem hvala, ali neću trenutno, oni opeet jao pa ajde zaslužila si pa što nećeš, šta ti je, jesi li bolesna?? Aman ljudi... A pre par godina kad nije bila takva ekspanzija društvenih mreža dobijala sam komentare koja budala ide toliko daleko, kad imaš bliže destinacije... Ljudi su stvarno poludeli od instagrama i "savršenog života" i ovo je samo jedan od milion primera. Npr. drugarici su se svi čudili "Juu što laže sve i ne postavi sliku sa putovanja, a ovako deluje kao da ne radi ništa i ne ide nigde" I da, nismo klinke u ranim 30. smo, a ove komentare čujem i od duplo starijih ljudi!! A da ne pominjem ostale teme kad krenu o deci, udaji ko kad šta treba i sa koliko godina te je već vreme pregazilo.
Napunila sam 30 godina i nisam spremna za decu. Kao mlađa sam mislila da će mi to biti skroz normalno tada; da ću biti dovoljno odrasla i zrela. Vreme prebrzo leti i jasno mi je da ću imati 35-40 dok trepnem, jer sam "još juče imala 20". Iako sam završila škole koje sam planirala, našla solidan posao i divnog momka i izlazim na kraj sa svime šta me na putu snađe, smatram da sam i dalje samo dete te da imam još toliko toga da naučim i vidim. Ne mogu da stresem osećaj da će se moj život završiti one sekunde kada postanem majka. Ne mogu da zamislim da nemam život pored deteta, da sam zbog istog limitirana, vezana za kuću i sl. Plaši me sve to...
Sa sadašnjom devojkom sam skoro godinu dana, pre neki dan izađem do grada i slučajno sretnem nju posle godinu dana, bila je sa dečkom, i sve mi se slike odjednom vrate, kroz sve što smo prošli, onu za koju sam se borio dve godine, koju sam najviše voleo, koja mi je dala samo 10% sebe dok sam ja davao 110%. Sa strane imam sadašnju devojku koja me voli najviše na svetu i sve bi dala za mene, dok ja to isto nisam spreman za nju da uradim nit joj pružam isto. Nisam siguran šta radim od svog života, dal se vredi ponovo boriti za tu ljubav za koju sam se toliko borio pa odustao ili pak da pokušam više da volim onu koja mene najviše voli ali nisam siguran da ću ikad moći da je volim kao ona mene, iskreno mi je nje malo i žao i mislim da ću da raskinem jer neću više da zavlačim dobru devojku ali ja osećam nešto i prema njoj. Stvarno ne znam šta da radim, da bar nisam ušao u novu vezu dok ovo staro nisam raskrstio sam sa sobom ali mislim da to neće da se desi još dugo dugo ako ne i nikad.
Dala sam sebi fore do kraja godine za jedan nedefinisan odnos. Posle toga sam završila sa tim makar ja umrla za tom osobom. Dosta je bilo.
Zašto sve živo što ima čovjek da "završi" može samo prije podne?
Jednom dolazim u opštinu u 14h i oni mi kažu završen rad sa strankama, gdje si bila prije? Ja ironično odgovorih: "Pa na poslu možda?". Da bih izvadila ljekarsko moram da tražim slobodan dan, jer uglavnom to rade ujutru i da ne nabrajam. Naravno, ne važi ovo što sam rekla za sve službe, ali kod nas ako dođeš neđe u 2/3 teško da ćeš nešto završiti.