Ne razumem toliko insistiranje na kOmBiNaCiJaMa. Devojka sam, zgodna, volim seks, ali ne vidim poentu u povremenom viđanju sa tipom samo zbog toga. Ja tog tipa nikad neću zanimati ni za šta više. Sigurno me neće poštovati. Muškarcima je teško da poštuju ijednu ženu, kamoli onu koju samo povremeno presamite i ćao. S druge strane, ako on nije dovoljno dobar da mi bude momak... Onda šta? Gde to vodi? Kako će to da mi doprinese pozitivno u životu na duge staze? Nikako. Imaćemo osrednji seks i svako svojoj kući do naredne epizode... U međuvremenu, ljudi su postali nesposobni da se emotivno otvore pred nekim i iskažu išta. Samo guraj preko jedne, druge, treće osobe, bitno da nisi sam. A to što ne znaš ni kako da budeš sam, još manje u vezi nikom ništa. Budite sami sa sobom, nije strašno. Mnogo je lepše od povremenog viđanja s nekim kome niste i nećete biti ništa. I neuporedivo bezbednije.
Žao mi je moje majke. Baka (očeva mama) je teški hipohondar čitav život i baš zagorčava brak mojih roditelja. Stalno mora biti u centru pažnje, stalno otac mora kod nje, budi ga u pola noći i pola dana da trči tamo jer “ona nije dobro”. Ako ne dođe jedan dan, zove na telefon i plače i kuka da će umrijeti. Odradila je sve moguće pretrage i nema nikakve bolesti.
Mit je da svaka prostitutka mrzi svoj posao i da se time bavi iz očaja. Ja sam se kao studentkinja bavila prostitucijom, kao još 5 mojih drugarica, i birala sam klijente. Uglavnom sam spavala sa intelektualcima, književnicima, kulturnom, poslovnom elitom, sportistima, funkcionerima, bogatim mladim ljudima. Bilo je zaista prezgodnih muškaraca, a svi su bili veoma darežljivi. Sa nekima sam čak postala prijatelj. Time se više ne bavim, fakultet sam završila i radim u institutu, ali meni je to bilo lakše nego da dirinčim u nekoj rupetini od kafane ili volontiram kod privatnika za 20.000.
Kakva sam ja jadnica,ja ne verujem.. Svi oko mene su u vezi/braku, sve moje rođake su se poudavale.. A šta ja radim sa 28 godina?Navikavam se na prijateljska dopisivanja preko interneta pa onda patim.. 🤦 Pre više od mesec dana sam započela isključivo prijateljsko dopisivanje sa super dečkom, sve je dobro teklo kao da smo prijatelji sto godina.. Sve do juče... Bila sam jako nervozna i u toku dopisivanja sa njim, ja sam ga bez ikakvog razloga uvredila, rekla sam mu nešto što uopšte nije tačno.. Danas sam htela da se izvinim jer sam preterala, ali on mi je jutros prvi poslao poruku 'baš ti hvala na mišljenju od sinoć' pa me je obrisao iz prijatelja.. Pre dva sata sam mu poslala poruku da mi je jako žao, ali on tu poruku očigledno neće ni pročitati.. Marko, stvarno mi je žao nisam imala lošu nameru...
Dečko u kog sam imala toliko poverenja i toliko lepih trenutaka me je prevario. Gradili smo budućnost, uselili se zajedno, kupili auto, toliko je bio dobar prema meni i samo jednog dana saznam da me je varao. Ovakvu bol nisam nikada doživela, a verujte mi doživela sam mnogo boli u životu od toga da su me rođeni roditelji napustili. Ne znam više kud i kako. Polažeš nade u nekoga i nešto i to samo u sekundi nestane. Radije bih da se nisam ni rodila.
Živimo i radimo 30 godina u Grčkoj, nasledili smo kuću na obali mora od pokojnog svekra koji je Grk. Muž želi da ga proda i renovira napuštenu kuću njegove majke u nekom selu na Fruškoj gori. Sad kad su deca otišla svojim putem i stvorila svoje porodice, umesto da uživamo na obali godinama on bi da čuva koze na planini. Nekako nam je priča o Srbiji bila daleka budućnost, plan za penziju i odlazak da se čeka smrt i umre. Ne osećam da je došlo to vreme a muž se ponaša kao da mu je 80 godina, a ne 55.
Prijateljica se skoro porodila, ali vidim da nije dobro psihički. Razumnija sam i širih shvatanja od naših majki i baba koje misle da to nije ništa i da će za neku nedelju sve da dođe na svoje, pa smatram da bih joj trebala pomoći nekako. Samo ne znam kada i kako. Ja nisam rađala i nisam prošla kroz sve to, pa ništa o tome ne znam. Posle koliko vremena joj reći da poseti stručno lice, koji je drugi način da joj pomognem, kako da joj se nađem? Molila bih sve žene koje su prošle kroz taj osećaj da mi kažu šta bi volele da su drugi u njihovoj blizini preduzeli i na koji način da su im pomogli, a da one nisu morale to da traže?
Pre par godina doživeo sam povredu kičme nakon koje sam ostao u invalidskim kolicima. Nakon dugo vremena na rehabilitaciji nisam postigao Bog zna šta, ono što je bio glavni cilj, ustati iz kolica, nisam uspeo. Iskreno malo me je sramota tog mog "novog izgleda", zbog kolica ne volim da izlazim često jer mislim da privlače veliku pažnju gde god se pojavim, takođe se jako glupo osećam kada mi je potrebna pomoć oko nečega, jer sam navikao pre povrede da sam samostalan, jak, da sve mogu da uradim sam a sada kada mi oko nečeg zatreba pomoć osećam se bedno zbog toga.
Smeta mi što mi je dečko bio dronfuljnjast i što ga je imalo pola grada. Što ga je jahalo 4 moje poznanice i što je mlađim curama služio kao zicer i učitelj… Veran mi je i zaista nema potrebe da dramim ali eto smeta mi… Da nije toliko lep i zgodan, ostavila bih ga oko da mi ne trepne ali je kao neki apolon i nikako da ga se zasitim... Eto negde sam morala kazati!
Svojim najvećim životnim uspjehom smatram to što sam se udala za svoju prvu ljubav iz srednje škole. 14 godina skupa i volim ga svakim danom više. Bude tu svađa i nesuglasica, ne živimo život iz filmova, romantični smo kad stignemo biti, ali nikad niti jedno nije pomislilo da se rastanemo ili da se ne volimo. Drugo dijete je na putu, a on je najbolji tata i muž. Ponosna sam kako ga ćerka voli i gleda, a sin će biti sretan da ima takvog oca. Volim te i nadam se da ćemo doživjeti duboku starost zajedno. Neka mi te Bog čuva, zbog tebe vrijedi živjeti ovaj život💙15.10.💙