Najjače mi je kad sam bio mali i napravim neku glupost, mama me prebije i kao krenem negde da plačem, vidim niko mi nije podrška i vratim se kod mame u krilo i nastavim da plačem.
Svaku noć kad hoću da spavam zamišljam se kao golmana BiH reprezentacije u finalu SP u Brazilu protiv Španije. Na drugom golu brani Iker Casillas (moj najdraži), a BiH vodi 1-0 i 90. je minuta...PENAL ZA ŠPANIJU... Torres je srušen u šesnaestercu, a David Villa će izvesti jedanaesterac. Ja stojim drhte mi noge bacam se prije lopte u lijevu stranu i BRANIM penal... DA... to je odbrana... BOSNA osvaja MUNDIJAL a ja sam zaslužan... Imam 17 godina i nigdje ne treniram ali mi kažu da sam bolji golman od onih pola svjetskih golmana, znam da se ovaj moj san nikad neće ostvariti... Da napravim bar jednu paradu pred 80.000 gledalaca. Uvijek kad ga se sjetim zaplačem :'(
Mrzim to što se previše vežem za ljude, što u svakoj vezi zamišljam da sa tom osobom ostajem do kraja života i što se maksimalno dajem i kad se to sve završi, ne znam kuda da skupljam sve svoje djeliće da bih se vratila u normalu.
Muško sam i ne volim da komentarišem ružne devojke, tipa vidi ovog groba i sl. kako već muškarci umeju. Uvek pomislim i ona je nečije dete.
Na svadbi kod rođaka prolaze mladenci da pokupe poklone. Moj desetogodišnji brat, kao najmlađi član porodice, uzima kovertu i pre predaje, sav zbunjen, pita: ,,A šta plaćamo?"
Sedeo sam sa još dva ortaka na nekom predavanju na faksu. Bili smo retki muškarci u prostoriji, ne znam što. U jednom trenutku kaže profesorka : Hajde neko muško da čita. Pošto se niko nije javio, prišla mi je i rekla : Hajde vi kolega. Kada sam počeo da čitam, rekla mi je : Ju kolega, pa vi imate glas kao devojčica.
Bio sam kod babe i dede na selu i sedeo sam u kući i bilo mi dosadno, jelo mi se nešto i tako pitam ja babu: 'Baba imaju neke grickalice?' I kaže ona ima al na spratu. Odem ja na sprat i tražim po nekoj fioci al nema nigde ništa, na kraju zovem je ja da dođe da mi nađe ona. Kad je došla otvorila je istu fioku i izvadila grickalicu za nokte. Nisam znao šta da kažem i počeo sam da se smejem...
Bila sam kod dečka, jelo nam se nešto slatko pa se spustio do prodavnice da kupi, a zaboravio mobilni u stanu... Milion puta sam imala priliku da mu čitam poruke, ali nikad mi čak nije ni palo na pamet do tog dana... Imala sam šta i da vidim... Iz besa, ubacila sam mu mobilni u svoju čašu sa sokom i pobegla kući... Pogodite ko se kome izvinjavao... PA ON MENI!
Kao mala sam odrasla uz dedu, roditelji su mi radili, pa sam uglavnom bila kod njega na selu. Često me vodio na planinu, išli bismo pješke, u ruksak stavimo malo hljeba, sira i pekmeza, i kad dođemo gore na svjež vazduh, deda raspakuje ono što smo ponijeli, i mi u slast to pojedemo. Za mene na svijetu nije bilo slađeg ručka. U posljednje vrijeme zaokupljena fakultetom sam slabije išla kod njega na selo, kad jutros neko zvoni, ja u čudu, nisam nikoga očekivala. Otvaram vrata, kad moj dragi deda donio sira i pekmeza! Za čas me vrati u najljepše dane mog djetinjstva.
Obožavam da, kada se upoznajem sa dečkom, dobijem čvrst stisak ruke prilikom rukovanja, a ne onaj omlitaveli pozdravčić gde imam osećaj da se rukujem sa glistom! Em je nekulturno, em je ružno, em nije muško!