Danas sam i zvanično završio srednju školu. Okupili smo se u nekadašnjoj učionici i čekali razrednog da nam podeli to što ima. To je verovatno poslednji put da smo svi zajedno na jednom mestu.
Kad mi je razredni predao diplomu i čestitao, okrenuo sam se i pogledao svoje odeljenje, ljude sa kojima sam provodio više vremena nego sa porodicom, ljude koje po poslednji put vidim na okupu... Smejali su se, galamili, kao da je prvi, a ne poslednji dan. Nisam se pozdravio ni sa kim od njih, nisam jer nisam hteo da bude suza, nisam jer sam hteo da to bude slika koju ću zauvek pamtiti. Samo sam se okrenuo i otišao.
Suma novca koju sam dao za prijavljivanje ispita, na koje nisam izlazio mogla bi da pokrije neko skromnije letovanje.
Ne volim kad mi likovi koje površno poznajem govore 'ljubi te brat'.
Kad sam bila mala učili su me da na pitanje 'Koga više voliš - mamu ili tatu' kažem 'Jednako'. Mrzela sam to jer sam više volela tatu. I sad ga više volim.
Kad god hoću da prestanem da mislim na neku devojku, zamišlim je na wc šolji kako vrsi veliku nuždu, i istog momenta prekinem da mislim na nju.
Daltonista sam i teško mi je kad to moram da priznam pa makar i ovde.
Bez blama pojedem poslenji čips, keks, parče lubenice iz činije.
Priuštio mi je studiranje na Medicinskom univerzitetu u Beču, kupio mi stan, obezbedio sve...
Kaže da sam ja njegova mezimica i da nikada neće da mi fali mama koja nas je ostavila čim sam se ja rodila.
Mi živimo sami i nikada nam niko nije pružio bilo kakvu pomoć. Sve je on sam stvorio.
Radio je u Parizu, na građevini 12 sati dnevno, sedam dana u nedelji i tako 8 godina, dok nije sakupio dovoljno novca da otvori svoju građevinsku firmu.
Sada živimo u Beču, i Beogradu... Kako kada, zbog posla i mog fakulteta. Svi mu se dive, jer retko koji muškarac bi podigo sam dete sa 23 godine. Baku i deku nemam, poginuli su mladi, sa mamine strane, da ne čujem za njih... Nema braću, nema sestre ... U bukvalnom smislu nema nikog, samo mene! Volim ga previše na ovome svetu, i skoro me je tako raznežio kada mi je rekao, "Elena, sviđa mi se jedna gospođica. Šta misliš? Da je pitam da izađemo?" BILA SAM PRESREĆNA U TOM TRENUTKU! SAMO ŽELIM DA MOJ TATA BUDE NAJSREĆNIJI NA SVETU I DA MU NIŠTA NE FALI.
Moja mama misli za svaku curu sa kojom pričam da je moja djevojka!
Zenica. 11.10.2013, utakmica BiH - Lithenštajn, nas par momaka i dvije drugarice na stadionu, posmatramo utakmicu, dok BiH nije postigla gol bilo je uzbudljivo i napeto... prvo smo svi skakali od sreće, nenormalno se radovali dok jedan nepoznat čovjek nije počeo da nas sve ljubi (bali) i grli od dragosti, onda sam u sebi pomislio da ostane rezultat 1 : 0, nažalost , u narednih 10 minuta BiH je postigla još 3 gola..