Do prvog razreda osnovne mislila sam da je pravo ime moje mame Mama :D
Studentkinja sam, moji imaju para, a ipak radim kao eskort dama jer hoću još...Šta ćeš, ima nas raznih :D
Imam 21 godinu i nevina sam. Važim za jednu od najlepših devojaka na svom fakultetu; studiram medicinu. Momci koje upoznajem ili mi kažu da sam previše dobra, te ne žele da me povrede ili neki žele da me iskoriste za jednu noć zabave. Ja tvrdoglavo čekam ovog pravog, ali se plašim da sam poverovala u bajke. Mrzim ovaj osećaj usamljenosti.
Osuđivala sam moju sestru jer se rano udala i rodila dete na brzinu, a u stvari, sad kad je vidim sa njim mislim da joj malo zavidim.
Moj stric, koji mi je kao stariji brat bio, je umro od prevelike doze heroina sa 28 godina. Osećaj krivice me nikad neće proći i pitanja da li sam mogla nešto ja da uradim i sprečim to. Nikad naglas nisam to izgovorila...
Kad god uključim veš mašinu ili prostrem veš ili napravim neki ručak npr makarone, nešto jednostavno, ja utripujem da sam za udaju.
Kad sam bila mala, moji su me zvali Guzo. Sad imam dečka koji me isto tako zove.
Kad seckam namirnice za ručak najvećim nožem koji imam u kući, tripujem da sam bolja kuvarica nego kada isto to radim malim nožem.
Kad sam bila u osnovnoj školi crvenim markerom sam bojila maramicu i glumela da mi ide krv na nos.