Kažem mu: 'Ostavi me na miru.' On me ostavi i ja se naljutim.
Do pre neki dan sam mislio da je Tolkin živ. I da s vremena na vreme izbacuje po jednu knjigu, po kojoj se snimaju novi nastavci filmova Gospodar prstenova. Devojka me non stop zeza zbog toga.
Pre par godina otišla sam sa porodicom, komšinicom i njenim sinom na more. Nakon dva dana provedena tamo, došao je na red i moj rođendan. Ustajem ujutru, jedva čekam da me moji izljube, daju možda neki poklončić, kad ono, niko ništa ne pominje, niko mi ne čestita ... ja ćutim, pravim se luda, mislim šale se sa mnom... I tako prođe ceo dan, niko ništa ne pominje. Uveče se spremamo da idemo malo da se prošetamo, svi me čekaju ispred kuće, a ja izlazim, sedam na stolicu i sa suzama u očima kažem: ‘‘Pa, dobro, srećan mi rođendan‘‘. Moji roditelji su pogledali jedno u drugo, otac se uhvatio za glavu, a majka počela da plače.. Danima su se izvinjavali zbog toga, ali to ne može ništa da promeni.
Izašla sam na dejt s dečkom koji mi se mnogo sviđao. Skockala se ja, stiže on i mi krećemo u šetnju. Tačno kad smo bili ispred robne kuće i ja vidim nešto crno ispred i počenem da vičem DŽEKI DŽEKI DOĐI, a on meni kaže JEL ME ZEZAŠ? TO JE OBIČNA KESA ZA ĐUBRE. Posle toga sam počela redovno da nosim naočare i više se nismo čuli.
Srce me boli kad moje kuče treba da primi inekciju pa cvili... Radije bi je ja primila umesto nje, nego da je držim. :(
Od kad znam za sebe roditelji su mi branili da se bavim muzikom, govorili su da je puno bolje biti advokat, bankar, doktor, sve do trenutka kada sam na bratovljevoj svadbi pred 500 gostiju uzeo mikrofon i gitaru i pokazao šta znam. Svi su zanemeli, cela porodica je pevala, svi su aplaudirali, bilo je prelepo. Nikada se lepše u životu nisam osećao. Konačno sam dobio priznanje od svih i evo od tada, skoro 5 godina se uspešno bavim muzikom.
Često padam u depresiju, razmišljajući o tome da sam samo mali, nebitni mehurić u svemiru.
Imam osećaj kada budem smršala, da će sve biti drugačije.
Najdivniji osjećaj mi je kad krene jesenji i zimski period i zahladni napolju, a majka u sobi stavila debele jorgane i plišane pokrivače.
U prvom osnovne učitelj nas je terao da "zavežemo" noge za stolicu, odnosno da ih držimo obavijene oko nogu stolice i da se tako ne pomeramo u klupi, ne vrpoljimo i ne klizimo po stolici... I danas (30godina posle) tako sedim, nogu obavijenih - "zavezanih" za stolicu..