I posle 20 godina braka moj muž je dosadan sa "bračnim dužnostima"... Vrlo često se PRAVIM DA SPAVAM kad legnem pre njega...
Drago mi je kad vidim ljude, koji su nekad bili nesrećni i puni problema, srećne i zadovoljne. Kontam onda i mene će problemi proći, pa mi valjda bude lakše.
Imala sam sreću da završim fakultet, nađem posao, nađem divnog muža, sa kojim sam pre 4 meseca proslavila 20 godina braka .Ali sam ostala uskraćena za ono najvrednije- decu. Muž i ja smo godinama pokušavali, odlazili na preglede, sve je bilo u redu ali jednostavno nije išlo. Ali nismo odustajali, nismo prestali da se volimo i da se nadamo. Sada imam 39 god, muž 43, pre 8 sedmica ostala sam trudna. Pre nekoliko dana sam saznala da nosim trojke. Nikad nisam verovala u čuda, dok mi se jedno nije ostvarilo. Nisam verovala u ništa, a danas verujem u sve.
Uvek kada krenem u grad, moj mlađi brat (8) kaže: "Seko imaš li dovoljno para, daću ti ja još ako nemas?" Ja, hvala Bogu, uvek imam dovoljno, ali i da nemam ne bih imala srca da mu uzmem, obzirom da je on tako mali, a voli da troši pare na igracke, mada i sestru iznenadi s nekim lakom za nokte :) Ponosna sam na brata, tako mali, a tako obazriv!
Pitala sam instruktora kojom brzinom da vozim u rikverc.
Živim oduvek u prizemlju, i kada odem u neki stan ne smem sa terase da pogledam dole. Odmah mi se zavrti u glavi i mislim da ću da padnem.
Svaki put kad uzmem od mojih pare za knjige/skripte, nikad ih ne kupim, uglavnom popijem te knjige/skripte. Inače sam uspešan student medicinskog fakulteta, sve završavam u roku.
Ovo mi već neko vreme leži na duši, ali nikome nisam ispričala.
Oktobar, vratila sam se kući i zatekla majku kako plače. Objasnila mi je da je mom deki, njenom ocu, pronađen tumor i da mu je ostalo najviše tri meseca života, ali to on ne sme da zna .Nisam ništa rekla, samo sam potrčala kod njega kući. Kroz terasu sam videla upaljeno svetlo. Pokucala sam na vrata, bila su zaključana, zatim sam zvonila i lupala i ništa. Plakala sam i mislila o svemu. Istrčala sam iz zgrade i krenula da ga tražim. Trčala sam ka prodavnici u koju je uvek išao. Prolazeći pored parka, slučajno sam bacila pogled u nadi da se odmara. Na klupici ispod svetiljke sedeo je čovek sa štapom i gledao ispred sebe. Lišće je padalo oko njega, a on je sedeo zamišljen na klupici, sam. Ne mogu da vam opišem koliko je sve bilo tužno. Zagrlila sam ga najjače što sam mogla, plačući, a on se smejao i pričao da ne plačem jer ne umire ili slično. To je bila i biće najtužnija slika za mene u životu. Početkom decembra je umro.
Strašno me živcira kada pitaš neku mamu koliko joj je dijete staro, a ona odgovori 22 mjeseca.