Imam neku ludu naviku pitati tatu, kad se vrati sa neke sahrane "I...kako je bilo?", on obično odgovori "Ma extra...plesalo se kolo" :D
Čitao sam devojci poruke na Facebook-o, našao sam poruke sa bivšim, napisala mu je da nikoga neće voleti kao što je njega, baš sam ske*an sada, a baš je volim.
Priđe meni tako lik 45 godina ima (ja imam 22), traži cigaru.. Cigaru po cigaru sa njim sedim 2 i kusur sata, zakasnim na ispit.. Ime mu ne znam, ni on meni, al zna više o meni nego najbolja drugarica... A i ja o njemu više nego o svim bliskim ljudima.. Nemojte pogresno shvatiti, prijateljski razgovor, nikakvo sviđanje i zaljubljivanje.. Al su mi neke stvari puno jasnije, sebi sam puno jasnija.. Preporučujem svima razgovor sa potpuno nepoznatom osobom, al iskren razgovor, onaj do koske..
Nadam se potajno da sam daleki potomak neke drevne i moćne civilizacije.
Koleginica se naljutila na mene jer sam joj rekla da je vaspitavanje kučeta isto kao vaspitavanje malog deteta. Ona ima nevaspitano dete, a ja vaspitano kuče.
Smuvao sam devojku koja je realno 5 liga iznad mene.
Sada se bojim da je ne izgubim jer imam osećaj da ona popunjava prazninu u meni.
Otišla sam kod momka kući i njegova baba je imala veliku želju da me upozna. Došla je jedan dan, sedeli smo i pili kafu, da bi ona naredna tri dana zvala njegovu mamu da joj kaže kako sam trudna, jer sam stalno držala ruku preko stomaka, a ja sam se toliko ugojila, da me je sramota, pa stalno pokušavam bar rukom da prekrijem salo na stomoku. :)
Vjerili smo se 2011. godine posle 3 godine veze. On je bio sve ono što sam željela. Nikad u životu nisam bila srećnija. 3 mjeseca nakon naše vjeridbe, saznala sam da sam trudna. Ne zna se ko je bio srećniji, on ili ja. Planirali smo veliku i srećnu porodicu ispunjenu ljubavlju, sve do 2012. kada je poginuo, udario ga je vozač u pijanom stanju i poginuo je na licu mjesta. Taj period je bio jako težak, mučan, bolan, užasan, najgori u mom životu. Svi naši snova, maštanja, nadanja, borbe...sve je to palo u vodu zbog nečije nepažnje. I dan danas boli, i dan danas mrzim što se ovo baš njemu desilo, što se ovo nama desilo. Sad mi je ostalo samo sjećanje, samo divne uspomene na ono što smo imali i naravno, naš mali sinčić, koji je preslikan otac, na šta sam veoma ponosna. Bio je milion situacija kad sam htjela da odustanem, ali znam da to on ne bi htjeo, pa sam nastavljala da se borim. A on je ostao prva i jedina stvar na koju pomislim kad legnem i kad se probudim.
Šta kvrcne u glavi spikera na radiju, kad u sred neke pesme počne i on da peva?
Samo ja mogu da kupim patike, farmerice, 2 majice i ešarpu i sve te kese zaboravim na stanici... Neko se baš lepo obukao... :\