Kad god mi vreme to dozvoljava, na posao idem svojim motorom. Imam ritual koji se sastoji od toga da kada idem nekim podužim pravcem (uglavnom je to Gazela) vrištim, neartikulisano urlam poput Tarzana, ili divljački iz sveg glasa pevam neke rok ili navijačke pesme. Zbog gustog saobraćaja i zvuka motora verujem da se to ne čuje, a svakako se od kacige ne vidi. Kad stignem na posao skidam kacigu, nabacujem učtivi smešak, i prebacujem se u stanje ljubaznog kolege, tašna, mašna i odelce, ceo fazon.
Napisala sam pismo sebi koje bi trebalo da pročitam za 10 godina. Hoću da vidim koliko sam se promenila.
Ponekad uzmem one lepljive papiriće u boji i pretvaram se da delim autograme!
Zapravo moje pravo ime je 1110010010111101000000100000111101011000100010001110 i dolazim sa planete koja je vašim naučnicima poznata kao OGLE-TR-56b. Mogu da preuzmem ljudsku formu, da vam čitam misli, da levitiram, budem nevidljiv i sa sobom sam doneo tehnologiju o kakvoj ne možete ni da zamislite kao takav primitivan način života. Poslat sam kao špijun-obaveštajac da vas posmatram zbog buduće invazije na ovu planetu i crpljenja resursa zbog inter-univerzumskog fisionog spajanja. Nikome ne mogu ovo da kažem, ali ovde sam stekao dosta dobrih ljudskih prijatelja. Komanda bi me odmah vratila na matičnu planetu kada bi toga bila svesna, a ljudi bi me linčovali zbog moje prave prirode i oblika, iako druge rase uveliko sarađuju sa vašom vladom. Sad mi je već lakše, ipak ima nešto u vama ljudima, neka ljudskost je*em li ga.
Mrzim kad me otac zove iz susedne sobe, i to viče kao da kuća gori. Uplašim se svaki put i kad otrčim da vidim šta je, on mrtav hladan kaže: ,,Dodaj mi daljinski".
Jednom sam se popišao po cimerkinoj spužvi za tuširanje jer me je prijavljivala kontroli i portirima u studenjaku. Bio sam ilegalac, a što je najcrnje, i ona je. Nikada me nisu uhvatili. Kasnije sam se zaposlio kao portir i cimao ilegalce. Bio sam najgori.
Pre 2 meseca sam položio vozački ispit. Vozam se celo leto. Pitam starog danas hoće li mi dati auto da izađem zadnji put pre početka nastave. A on mi daje mesečnu autobusku kartu i crče od smeha.
Imam 21 godinu i svaki put kada mi neko persira i pita me "Jeste li vi . . .?" odgovorim "Jesmo".
Органски не подносим кад ме другарице зивкају сто пута у току дана да ми преносе шта им је неки лик, на ког се ложе или су тек почеле везу, написао, рекао или шта год већ. И онда ме обавезно питају шта да раде и шта да одговоре. Иако сам женско нисам то никада радила и не схватам потребу да с неким делим баш тако личне ствари, а обично су невиђене глупости у питању. О правим проблемима могу да причам цео дан, али ове глупости стварно не могу да смислим.