Ponekad pomišljam da sam ja možda vanzemaljac koji je došao da spasi svijet.
Imam devojku u koju sam jako zaljubljen, i neizmerno se volimo. Ali imam dogovor s majkom bivše devojke da joj za rođendan priredim iznenađenje u vidu latica od ruža koje će biti posute po celom dvorištu i jedna skromna ruža koja će čekati na ulazu. Kako njena majka kaže, neka pomisli da joj je to dečko sadašnji priredio, pa neka se iznenadi kada otkrije da nije on, samo da vidi šta je propustila sa mnom.
Užasno se gadim da pijem poslije nekoga iz boce, ali uvijek istrpim da se taj neko ne bi uvredio.
Mrzim kada potrošači u marketima koji su ispred mene plaćaju račune karticama, jer mislim da zadržavaju i često ih psujem u sebi.
Pre par godina sam izgubila dečka sa kojim sam bila preko dve godine. Imali smo tešku saobraćajnu nesreću, umro mi je na rukama.... Danas, posle par godina, svako veče poljubim našu sliku, pomolim se Bogu za njega, ali sa druge strane i opsujem što i mene nije uzeo sa njim. I danas osećam taj isti bol kao tada, pogotovo kada me neki dečko povredi... Ni jedan nije kao on.
Kad sam bila mala, otišla sam da se igram sa drugom djecom i pri tom sam sakrila ključ od kuće, a mami ostavila poruku na vratima: "Mama, ključ je u cipeli".
Studiram hemiju i često zamišljam govor koji bih imala ako dobijem Nobelovu nagradu.
I kad u kući palim cigaru, rukom zaklonim upaljač, iako nema vetra.
Kad mi komšija iznad mene udari nogom o pod da bih stišala muziku, nonšalantno se popnem na krevet, udarim nekoliko puta u plafon, čisto da mu se javim. I nikad ne utišam.
Za svakog profesora koji predaje određen predmet, uvek mislim da on jedino zna taj predmet i ništa više osim toga.