Imam 25 godina,a još uvek kada u stanu moram da prespavam sama,OBAVEZNO ostavim upaljen tv,lampu,telefon pored glave (pomoći ce mi ako mi ko upadne u sobu,al' 'ajde) i naravno,pred spavanje kao poludela drmam kvaku da vidim da li je dobro zaključano...godine idu,mi se menjamo,al' neke stvari se (kad' sam ja u pitanju) promeniti neće...jednostavno sam STRAŠIGUZ,koji se plaši i svoje senke :/ stvarno me je blam,ali to je jače od mene.
Kad ne znam neku pesmu u kafani, uvek je naučim za sledeći vikend. :)
Mislim da imam super moć, nevidiljiv sam za sve devojke.
Imam 17 godina, rođeni brat mi je poginuo u nesreći pre 2 i po godine u svojoj 16. strašno sam usamljena od tada, i strašno mi nedostaje, iako sam konstantno nasmejana pred ljudima i trudim se da to niko ne primeti. Nemam sa kim da pričam o tome, a nisam imala ni roditeljsku podršku tada kada se to desilo, jer su mislili da je njima najteže, a da mene događaj uopšte ne dotiče. I posle 2 godine se osećam kao da se juče desilo, i mislim o tome bukvalno konstantno. Najviše boli kada nemam sa kim da se svađam oko daljinskog, kompa, i svih tih sitnica. Kada shvatim da sutradan neću imati kod kog ujaka da odvedem svoju decu, kada me pitaju da li imam brata ili sestru, a ja moram da kažem da nemam više. I prati me strašan osećaj krivice što mu nedelju dana pre nesreće kada mi je rekao da me voli, nisam uzvratila, nego sam se samo glasno nasmejala. Stalno sanjam da je opet tu pored mene i ponekad se toliko unesem da sam ubeđena da je tako, sve dok ne odem do dnevne sobe i vidim njegovu sliku na zidu, sa crnom trakom preko nje. Život bih bez trenutka razmišljana dala, jer mi i onako ništa ne znači, za još jedan minut kraj njega u kome bih mu rekla sve ono šta nisam imala prilike da mu kaže
Dok sam u društvu stalno sam smiren i ćutljiv, svi me smatraju za hladnokrvnog idiota koga boli uvo za sve, suština je da često kad ostanem sam, odvezem se bajsom u neku šumu, zabit ili nenaseljenu zgradu, sjedem, upalim muziku, prelistam film i jednostavno zaplačem kao niko. Hladnokrvnost me je dovela do toga da nemam pravog prijatelja, svi misle kako je meni lako, a ustvari sam u neviđenom ćorsokaku.
Kada vršim nuždu u WC-u u nekom kafiću, ruke perem samo ako ima još neko ko čeka red.
Vrtim se u stolici na poslu (onoj sa točkićima) i toliko mi se zavrtelo u glavi da nisam mogao da odem do pulta kad je ušla mušterija...
Najviše mrzim, kad se spremam da kinem a neko me prekine...
Kada sam bila mala, uvijek sam se sa sestrom kladila u šamar.
Kada neko kaže: "Pu daleko bilo, pomeri se s mesta...", ja se uvek malo pomerim.