Mrzim sve vrste proslava, veselja i sličnog, jer moji tada obično stvore takvu tenziju da to nije zdravo, nebitno dal mi idemo negde, ili neko nama dolazi, i nikad mi nije bilo jasno zašto je to tako. Živim za dan kad ću moći negde da odem ili da pozovem nekog da mi dođe na slavu, preslavu, rođendan, a da ujedno budem skroz opušten, i da mi je totalno svejedno za sve. Opušteno...
Uključim aparat za komarce tek kada me izbodu i stave do znanja da su prisutni.
Tu noć kad sam se rodila, medicinska sestra je saopštila vest mom tati, on je pitao :"Kako se zove?!"
Imam momka već 4 godine i najviše se bojim da će me zaprositi, a meni se još ne udaje.
Šta god mi moji roditelji kažu ili zapovide!
Moj odgovor je:"Evo sad' ću!"
Želim da budem ONA devojka nekom ženskarošu i "naplatim" mu za sve žene koje je zaje*avao pre mene.
Kad sam bio mali uvek sam plakao zato što se sladoled topi.
Pozvao sam taxi pošto sam kasnio na ispit koji mi je bio jako važan, i kažem onom čovi, ako riješim zovem na kafu, čovjek mi dao broj i evo već 1 godinu smo prijatelji.
Obožavam pjevati duhovne pjesme u duetu sa veš mašinom. Kad krene da zuji baš jako, pokušavam da izvučem što dublje tonove i zvuči tako genijalno!
Mrzim kad na svakom veselju ( slave, svadbe, rođendani, itd..) gde je obično spojeno više stolova, sednem između 2 nogara i celo veče sedim raširenih nogu...