Kad sam bila mala,bila sam ubeđena da je moj deda Šaban Šaulić...
Nikad nikoga ne pitam kolika mu je plata, je li našao devojku, zašto se ugojio, zašto se tuče u gradu, zašto nosi japanke, zašto ne polaže ispite redovno itd. I isto očekujem od ljudi, jer mislim da je to sastavni deo kućnog vaspitanja.
Uvek kada bi se igrali žmurke kao mali i kada bih se sakrila i čekala da me pronađu, uvek mi se piškilo i cupkala sam dok me ne pronađu. :D
Ne volim ljude koji okolišaju. Pitaj me odmah šta ti treba, ovako me samo nerviraš.
Muško sam, ali sam emotivac u pi*ku materinu. Kad mi je bivša devojka za dve godine veze napravila kolaž od naših zajedničkih slika plakao sam kao malo dete :D Dok je drugu ćale ležao u bolnici i nije se znalo šta će biti, onako zagrljeni smo obojica plakali. Bilo je još mnogo situacija. Jednom mi je ćale rekao ''Sine, odlika velikih ljudi je da se ne plaše da pokažu svoja osećanja i emocije''. Ne znam da li je to istina, ali mnogi su mi rekli da im je drago što me imaju za prijatelja. To mi je nekako najlepši kompliment.
Uvek su nas učili da je voda supstanca bez boje, ukusa i mirisa. Ova naša prkosi svim zakonima.
Sto puta dnevno prođem pored ogledala i kažem: ''Roditelji, svaka čast!''
Kolegi koji mi se sviđa svakog petka kažem nešto lepo da bi preko vikenda mislio na mene i da ne bi muvao druge devojke.
Uvek kada prođe neko dete pored mene, ja sakrijem cigaru da je ne vidi. Da ne bih bio loš uzor.
Više ispita sam položio mamuran nego trijezan... sad ne znam jel to za pohvaliti se ili sakriti sramotu.