Bila sam prvi razred i želela sam da naučim baku da priča engleski. Prvo što sam je učila je bilo "What your name" i ona je ponovila "vatru nemam". Duhovita baka!
Ko kaže da se ljudi ne mijenjaju?
Promjenila sam život ženskaroša za 360° .
Kad dečko dođe da prenoći kod mene, tih 24h se pretvorim u neku ultra-domaćicu, a kad sam sama kod kuće mrsko mi i gotovi obrok ugrijat...
Posvađala sam se sa drugaricom, ali njene tajne neću nikad nikom da odam.
Svake godine kada proslavljam rođendan, u glavi mi je samo jedno "Samo ja nemam ni jednog bogatog rođaka iz inostranstva"
Svima govorim "brate", osim pravom bratu njega zovem po imenu.
Žalosno mi je to što danas kada neka normalna, kulturna djevojka koja je u dugoj vezi kada rodi mlada, svi kažu: upropastila je sebi život. A one što se svaki dan drogiraju, opijaju i ne znam ni ja, to je ok.
Jednom prilikom na nekom turniru, za vreme odmora u hotelu, šetajući se sa drugaricom, nešto sam se zanela i zakucala u staklena vrata. Tu je bila ekipica košarkaša koji su narednog dana, na doručku kad su me ugledali, ustali i počeli da mi aplaudiraju, jedan od njih je dobacio 'Pozdrav za našu drugaricu što ljubi vrata'. Godinu dana kasnije preko drugarice sam upoznala lika koji mi je ispričao upravo tu priču, sva sreća pa me nije prepoznao.
Imam stidljivu drugaricu a ja sam još i mutav, ništa od nas.
Kada sam bila mala i nisam htela da spavam tata bi me pozvao na fiksni I pravio se da je vuk iz Crvenkape, pitao bi me zašto sam još uvek budna, preteći da će me pojesti. Sva uplašena uvalila bih telefon bratu, uskočila u krevet i iste sekunde zaspala.