Živim za trenutak kad neću imati tremu pred javni nastup.
Kad smo bili mali brat i ja smo se igrali "zimnice", igru koju smo sami smislili ispod stola sa ćebetom... Eh gde su sad ta vremena :)
Kad' sam bila mlađa, pokušavala sam da otkrijem da li majci i meni srce kuca u isto vrijeme, i dan danas nisam to otkrila :)
Moj stric, koji mi je kao stariji brat bio, je umro od prevelike doze heroina sa 28 godina. Osećaj krivice me nikad neće proći i pitanja da li sam mogla nešto ja da uradim i sprečim to. Nikad naglas nisam to izgovorila...
Volim kad uđem u neki javni wc i kad nema nikoga pored u kabinama, pa mogu na miru da obavim ono zbog čega sam došao.
Dečko je sa mnom raskinuo tako što mi je poslao klip sa jutjuba ''Raskinuli smo'' u kojem neki lik preko telefona pijan raskida sa devojkom.
Još malo pa će biti godinu dana kako sam otišla od muža. Sutra će nam biti godišnjica braka koju nismo dočekali zajedno, a ja sam tek danas podnela zahtev za razvod... toliko me je sve zabolelo u advokatskoj kancelariji da sam zaplakala.
Tata, mama i ja smo, sve troje, završili Pravni fakultet. Tata i mama su pre 5 godina ostali bez posla, a ja ga nikad nisam ni dobila, otkako sam diplomirala. Živimo u iznajmljenom stanu, otkako smo izbegli iz Sarajeva i sad mama i ja šijemo po porudžbini, a tata radi na građevini i jedva nam bude za kiriju, struju i vodu. Juče sam prodala poslednji komad nakita, koji smo imali, prsten od belog zlata, koji sam dobila za 18-ti, da bismo imali nešto novca. Ali, sinoć, kad smo razmišljali šta nam sve nedostaje i šta nam sve treba, samo smo se izljubili, zagrlili i ostali tako zagrljeni jedno 10 minuta. Shvatili smo da nam ništa ne treba, dok smo zajedno i dok se volimo. Uprkos svemu, kad god izađemo na ulicu, nasmejani smo; kad god nas neko pita kako smo, kažemo ''Dobro!'' i niko ne zna kako teško živimo. Ali, volim ih najviše na svetu, sve bih dala za njih i oni za mene i samo to je važno!
Bavim se atletikom od svoje šeste godine. Sada, sa svojih 23 mogu da kažem da sam ostvarila svoj najveći san. Postala sam član reprezentacije, i moj najveći uspeh bilo je osvajanje 1.mesta na takmičenju u Francuskoj. Osećaj kada stojite na postolju i slušate himnu svoje države je neopisiv, kao i osećaj kada pred nekoliko hiljada ljudi kao ime pobednika čujete svoje ime.
Kad se rodio moj mlađi brat (imala sam 5 godina), pitala sam kakav je, na to je moj najstariji brat odgovorio: "Nikakav, više ima očiju nego zuba". Očekivala sam čudoviste da dođe kući. :)