Pre par godina nisam imala para da kupim kartu za koncert Zdravka Čolica. Dečko, drugarica i ja odemo na Ušće da slušamo sa strane. Kad je počeo koncert ja sam igrala i pevala i radovala se. Priđe mi žena i kaže "Mi smo dobili 2 karte, ali ne idemo na koncert, poklanjam ih tebi jer vidim koliko ti se ide". Često mislim o toj ženi i nadam se da je srećna u životu. Gospođo, HVALA!
Dečko iz komunalnog mi je kupio ružu i pozvao me na sladoled, poželjela sam da svima pokažem da je i on čovjek a ne samo smećar, izašla na sladoled, on bio presrećan, a ja ponosna na sebe.
Jedva čekam da vratim dugove i da se probudim jedno jutro sa tim fenomalnim osećajem kad nikome nisi dužan.
Stvarno nisam zahtevan nikad bio prema roditeljima. Znao sam da nekad nemaju da mi daju para kao sto drugarima daju njihovi roditelji. Ali ne razumijem, zašto sada, kada imaju, ne žele da finansiraju moje školovanje u drugom, velikom gradu. Zašto mi ne ispune jedinu želju koju sam tražio od njih i za koju znam da mogu naći rešenje?
Sve stvari koje ostavim ''da znam gde su'' nikada više ne pronađem.
Srecnija sam kad mi decko pokloni ubran cvet ili malu travku i šmekerski kaže "čisto mali znak pažnje" bez povoda, nego kada mi kupi buket ruža, ne znam zašto ali tako je :-)
Ne volim onu mrtvu tišinu kada se vratim kući sa ekskurzije, mora, zimovanja...
Uvek sam obožavao košarku, ali sam bio onaj "ulični" košarkaš", nikad nisam trenirao. Neki kažu da bih danas igrao u našoj reprezentaciji da sam bio imalo ozbiljan. Redovno sam dobijao svoje drugove koji su trenirali, a neki od njih su danas zaista daleko dogurali. Sada mi je krivo što nikada nisam bio barem malo ozbiljniji.
Obožavam kad profesor pita cio čas, a ja već imam ocenu.