Jednom sam u hodu udarila glavom u banderu na kojoj je stajao plakat- Boris Tadić - Samo napred.
Sanjam da nađem dečka koji će me voleti baš ovakvu kakva jesam.
Volim onaj osjećaj kad se ventilator okrene prema meni.
Kada se ujutru nadjem u gužvi, posmatram ljude u drugim automobilima i u svojoj glavi zamilšljam njihove živote. Neki su krenuli na more, neki su saznali da će dobiti dete, neke se žena u opštini iznervirala, neki su imali burnu noć...
Pre nekoliko godina sam za izlazak sa jednim dečkom obukla mini suknju, računajući da ćemo u neku šetnju, ili na piće. Odveo me je na bilijar. Od tad na sastanke idem u farmerkama, za svaki slučaj.
Moja mama je u mojim godinama proputovala celu Španiju i bila na Majorci.. A ja danas ne mogu ni do Ade da odem da se osunčam k'o čovek jer nemam 72 RSD..
Beograd, jesen. Sivilo Knez Mihajlove ulice zatamnila je kiša ohrabrena vetrom koji je terao ljude brže nego lišće, u svakog ulivala dozu tenzije, nervoze i depresije. Posmatrao sam ljude kako trče, roditelji sklanjaju svoju decu i još raznorazne slučaje u pokušaju skrivanja od kiše. Meni je bilo sasvim sve jedno, imao sam mantil sa kapuljačom i po prvi put u životu kišobran i nisam razmišljao o ulasku u neki butik ili kafić dok ne stane kiša. Šetao sam lagano, kao da teram inat svom tom nevremenu, dok mi pažnju nije odvukla simpatično smotana devojka u kratkoj kožnoj jaknici sa izlomljenim kineskim kišobrančićem. Uspaničena devojka se vrtela u krug dok je kiša sve jače padala, a vetar istu nosio pravo u oči. Video sam da niko nije mario za nju, pa sam osetio potrebu da joj pomognem. Otvorio sam svoj kišobran, prišao joj i zaštitnički je zagrlio jednom rukom. Pribila se uz mene kao da sam ja jedini spas od ko zna kojeg problema, a ne od kiše i vetra...
Jedna djevojka mi je lajkovala komentar na fejsu, na ispovestima, od tad svaki dan idem na njen profil i divim se koliko je lijepa, ali neću da joj pošaljem zahtjev, da joj ne dosađujem... :)
Jednom sam otišla do doktorice, zbog nekakvog čudnog osipa oko usana i po bradi, zajedno sa mamom. Ona me je pregledala, rekla da sam možda alergična na mačku koju posedujem i propisala mi nekakvu mast, a onda se okrenula put majke i upitala je "A da vaša ćerka možda nema momka?" U tom trenutku sam pogledala majku, a ona je imala onaj pogled 'Jooj kako ću da te izlemam kad dođemo kući'. Nakon mog negativnog odgovora tenzija se znatno smirila.
Kada neko pored mene kašlje, na trenutak ne dišem, imam trip da ću se i ja razboleti..